Realistički pisana, dokumentarno, ova knjiga visokog umetničkog nivoa završava i određenim socijalno-filozofskim zaključcima. Kroz susrete samoga pisca, inače inžinjera — autora već jednog romana baš o inžinjerskoj emigraciji i jednog neortodoksnog eseja — kroz susrete njegove sa izdavačima i mogućim recenzentima razotkriva se postepeno sav sistem skrivalica i prinude u društvu. Zadivljuje način na koji autor uspeva da sačuva veru u smisao stvaralaštva i budućnost. Njegovo filozofsko oko kao da otkriva: patimo, ali istorija zna i za veća nasilja, zadovoljstvo je već i učestvovati u njoj.

Knjiga ima trajnu vrednost upravo onoliko koliko je tačno da se istorija ponavlja — od robovlasništva itd. pa do socijalizma itd. Knjigu je onoliko nužno štampati koliko je osmišljenost života i umetnost sam način punog i pravog življenja.

(Mr Miroslav Kostić o POLITICI, HLEBU I KNJIZI)

Kako je u opštem jednoumlju bilo moguće ostati zdrave pameti i jasnog pogleda, te napisati tako dobru knjigu, u kojoj likovi nisu crno-beli, ne prosto pošteni ili nepošteni intelektualci, iskreni marksisti ili oni drugi, poltroni, već su zaista živi i u svom i zamahu i trpljenju sa svim nijansama ponašanja, a ipak najzad, svi oni i sve to, s jednim jedinim objašnjenjem — protivurečnošću u samom marksizmu? Kako? Neka mi oprosti g-din Nešić, a on je još uvek aut­sajder, to je moguće jedino ako je pisac u stanju da se bez i malo ozlojeđenosti, a kamoli mržnje, odrekne svake karijere u jednom takvom društvu.

Čitajući o putu M. Nešića kroz izdavaštvo ka širem krugu čitalaca — a tada i nisam znao da ću biti recenzent — moj osnovni utisak bio je: iz tih i takvih tokova M. Nešić je ispirao zlatna zrnca i, stapajući ih rastvorima sopstvene žuči, izlio zlatnu polugu za otvaranje zamandaljenih vrata...

Za mnoge biće to iznenađenje. To je inžinjerski tačna, milimetarski precizna vivisekcija mnogih oblasti društva: i ekonomije, i politike, i izdavaštva. Da li je to baš sve tako kako je M. Nešić opisao, recenzent ne tvrdi, ali — kao da sumnje nema — skoro magnetofonski zvuče zapisani razgovori. O spaljivanju knjiga mnogo je rečeno. O sudbini rukopisa još nepostalih knjiga daleko manje se zna. Sa njima se drukčije igre igraju. Najčešće neme, kao u kolu bez muzike. Mnogi slavni pisci su prolazili sličnim trnovitim stazama. Ovih dana pišu kako se potucao i vagabundisao vrsni Brodski dok je izbrodio iz žabokrečinastih mrtvaja gde vladaju kreketani neskloni piscu na pomolu. Jer mnogo komponenti je spleteno u rezultantu koja otvara izdavačka vrata. Urednici su ne retko slični piscima početnicima, i oni se peku na potpaljenim vatrama izdavačkim. Možda su to dve ribe na istoj vatri, jedna drugoj ne veruje. Ali M. Nešić kao da ima razumevanja za izdavačko-uredničke muke. Zato i navodim zapis koji sam sačinio na margini pri prvom čitanju: „Oprostite M N, bacih na papir umesto suza — koliko li je znanih i neznanih prepušteno da iscvili zbog izbegavalačkih manira urednika–izdavača koji izdadoše ne samo autora već i moguće čitaoce.“

M. Nešić je prepatio kao i mnogi. Možda i drukčije. Ali je imao snage da o tome sačini zapise i napiše knjigu, da je čak u desetak primeraka poveže, jer — kako piše — „oseća moralnu obavezu da sa rukopisom upozna ljude koji su njime... poimenice opisani“. Predlažem da preraste u pravu knjigu dostupnu daleko brojnijem čitalištu nego što su to prijatelji i radoznalci. Preporučujem je svakome ko je i najmanji redak objavio, a još više onima koji tek nameravaju da se late ovog mukotrpnog posla. Pročitajte ovo delo! Čitajući uživaćete što je neko, prolazeći sopstvenu izdavačku golgotu, imao snage da napiše i ovo: „Ako nemaš svoju reč i nisi subjekat — nužno si objekat... Ali što god da bude i kako god da bude... Ja sam... na kraju zadovoljan... Bio sam radoznao“... Punih usta mučnine, i čitalac će biti zadovoljan ako je radoznao. Knjiga je, kao i svako delo stvaralaštva, autorova slika, kako on svet vidi i nama prosleđuje. Ja sam uživao što se našao čovek da je napiše.

(Miroljub Jevtović o POLITICI, HLEBU I KNJIZI)