HOĆE LI BITI VREMENA?

Jedan od prvih pokušaja probuđene misli čoveka da objasni nastanak i početak sveta bilo je učenje da je svet nastao iz vode ili da je nastao iz vazduha. Stari Grci — koji su negda, kao trgovci, ribari ili prosto avanturisti, dosezali čak i do našeg dalmatinskog ostrvlja — verovali su kako je osnovni izvor svega postojećeg, prauzrok i osnovni elemenat, kako je to voda i kako je to vazduh. I čovek nigde nije više sklon da i sam poveruje u to nego baš na nekom od naših ostrva i čini se ni na jednom ostrvu više nego na Hvaru. Kad vijugava asfaltna traka puta dostigne svoju najvišu tačku, visinu gotovo samog vrha ostrva koje je čak i više od Avale na primer, čovekovom oku ne ostaje ništa drugo nego prozirno plavetnilo neba gore, gusto plavetnilo mora dole i neodređeno plavetnilo neba i mora u daljini. I u toj daljini, na horizntu, kao da se nejasna crta na jednome mestu tek nešto jače zgrušala: sivo plavetnilo, silueta ostrva Vis. I čovek shvata da tom plavetnilu kraja nema, da njegove vode zapljuskuju i poslednji kutak sveta, kako ovde tako i u dalekoj Argentini na primer, ili Australiji. A kad cesta počne da se lomi i savijajući spušta, pogledu se sve više nude zeleni grmovi makije i vinove loze, šarenilo lavande i žutocrvenkasto tlo dalmatinskog krša. Čovek na trenutak izgubi pogled na more, i onda — posle zaklonjenog ostrvskog pejzaža najpre retkih kuća, druma i zemlje sve oskudnije u zelenilu — kuće postaju gušće a drum se gubi i razuđeno pretače u gradske sokake i uske prolaze od kamenih ploča i strmih stepenica. I na toj gradskoj strmini, pored kamenog zida jedne ili druge kuće, retke zelene smokve ili zelenog drvenog kapka na prozoru, vidiku se ovde-onde opet ukazuje more. Gotovo do samog keja već, gde u grad Hvar i najveći brodovi pristaju, proteže se jedna duga i sa kejom paralelna uličica — ako se za uličicu koja se iza kamenih fasada i ispod balkona od istog materijala često cik-cak lomi uopšte može reći da je paralelna bilo čemu. Ulica počinje gotovo od samog trga, sa strane negdanjeg još renesansnog pozorišta, pa blago uzdižući se, ne uzbrdo nego paralelno moru, ide sve do pozadine modernog hotela Dalmacija, i još dalje, daleko iza zidina franjevačkog manastira iz XV veka. A u toj ulici, tačno naspram polovine keja i licem okrenuta moru, uzdiže se ni malo upadljivo — stešnjen kamen do kamena i fasada do fasade — uzdiže se jedna kuća od prizemlja, dva sprata i potkrovlja: kapak prozorski nad kapkom, što niže, i drvena ulazna vrata sa uličnim basamkom kao pragom u samu kuću. Od duga vremena na suncu kamen izbledeo, vetrom glačan a vlagom i solju nagrizan došao neodređen, kao da o tom prohujalom vremenu i sam nema šta određenog da kaže. Ali na toj fasadi, tačno između prozora, stoji pričvršćena nova glatka kamena ploča. I na njoj uklesan natpis: U ovoj kući se rodio i u mladosti živeo Ivan Vučetić (1865—1925), pronalazač daktiloskopije. I pred tom kućom i danas pokadšto zastane grupa stranaca, te im vodič pripremljenim izrazima, na nemačkom, francuskom ili talijanskom, priča o čoveku koji je kao mladić otišao u Argentinu i tamo pronašao metod kojim se danas služe sve policije sveta: prst u boju pa na papir, to je bar lakše pokazati nego na stranom jeziku objasniti. A ono što vodič ne kaže, što on verovatno i ne zna i što se stranaca sigurno ne tiče, zna po neko tek od onih mnogobrojnih posetilaca Hvara koji s decom dođu u taj grad na odmor i oporavak. Kuća se danas izdaje, ceo prvi sprat Beogradskom dečjem odmaralištu na primer, tri nedelje po tri, u smenama.

Desetog jula nanoć, osamdesetprve, nisam najbolje spavao, prosto tako od nekog tihog zadovoljstva i probuđene snage. Ležim u krevetu i osluškujem. Odmah posle ponoći na Hvaru je tiho. I najmanji šum, tek samo negde neki uzdah, čuje se kao da je nadohvat ruke, kao da kuća nad kućom čitav grad u zajedničkom predahu miruje i jedinstvenom snu nad ono majušno kopna prema moru. Tišina, noću čak i poslednji dnevni vetar zamre. Samo se nečiji ropac čuje, asmatični, teški, odnekud iz susedstva ali kao da je u ovoj sobi — ta grčevita borba za dah i život, što čudno odudara od duboke tišine. (Ulice u Hvaru su samo za pešake, čovek bi ih rukama mogao premeriti). I cvrkut ptica, para ptica, veseo i raspevan, razigran — takođe se čuje. Cvrkut na cvrkut, kao da ga se ovaj ropac ništa ne tiče, kao da je vasionski daleko. Pa onda na trenutak opet tišina, potpuna, prosto da čovek ne poveruje da je iz te tišine moguć ma kakav zvuk.

Ležim u krevetu u sobi između čijih prozora stoji na fasadi ona ploča — i razmišljam. I taj čovek, što je još pre stotinu godina tu po ovoj sobi tumarao, kakve li je on šumove i glasove slušao, nad istim ovim morem i istim talasima! Kakav li je ropac i kakav jad njega naterao da se u tuđinu krene — to se više ne može zamisliti. Ili može? Ta pod njegovim korakom je ovaj daščani pod isto tako morao da škripi kao i sada pod mojim! Ljudskom koraku je uvek potreban prostor i oslonac. Prostor i verovanje. Uza svu skučenost i strepnju — ipak nada. Otkud mu inače hrabrosti za taj korak od sedam milja?! Da, Pavla Valčića bar dobro znam, dobro pamtim kako se Pal teško rešavao i, kad se rešio, kako se stegnutih zuba pripremao. Zbilja, u šta li je mogao da veruje dok je napuštao posao i dom, drugove i tlo dečačkih uspomena? Samo par knjiga u koferu, poslednje još na jeziku tih uspomena — pa kud te noge nose i oči vode! A u šta može da veruje sada, sa ženom Nemicom i decom čiji je maternji jezik — ni srpskohrvatski ni mađarski, nego nemački? To se možda ipak može ne tako teško zamisliti. Nisam li i ja, posle toliko godina, najzad i sam krenuo Palovim tragom?! Na neki način, kad sam ono za rečnik posegao i odavde-odande počeo da prevodim nešto što osećam i što u meni živi na jezik čije mi reči izgledaju tek kao šifre i znaci koje samo okom i mišlju razumem. A ipak me je u srce dirnulo. Prvi i jedini pisani pomen toga što osećam i što u meni živi bio je na nemačkom jeziku, jedini pisani pomen eseja. Skromni grao-beli časopis iz Klagenfurta, jedva dvadesetak stranica, Zeitschrift für internationale Literatur, i još skromnija beleška: Zur Rezension eingelangte Bücher. Ali se tu potpuno ravnopravno i s jednakim poverenjem, pored jednog Krleže na primer ili tek samo izvesnog Mikesa (u Čehoslovačkoj) čiji stihovi po nuždi od ruke do ruke kruže jedino na mašini iskucani, najavljuje upravo to: Nešić Milan, Esej o bogu (Essay über Gott), Beograd 1976 — najavljuje svakom pogledu koji još slučajno padne a hoće da vidi, i svakoj misli koja još može da razume a doće da kaže. U srce me je dirnulo, ali mi nije bilo žao. Drugi sebe nazivaju rodoljubima. Stegao sam srce i shvatio. Čovek je jedan i svet je jedan, svet tamo i svet ovamo. Samo takav svet pravi je prostor za čoveka i izraz prave mogućnosti za njega, sedeo čovek ma gde ili sedeo ovde. Tek kad se tog sedenja reši i s prostorom u koštac uhvati, s novom mišlju i drugačijom merom, tek kad ga sav splet pogleda i namera, pristupa i načina zapljusne, čovek se približio čoveku te time i svojoj punoj mogućnosti, istinu o svetu i istinu o sebi je razumeo, osetio je, poverovao, zavoleo — s prirodom i objektom se izmirio. I tada, imao dinar, rublju ili dolar u džepu, ili ne imao ništa, mnoge nedoumice se rastaču i gube na oštrini, mnogi kruti odgovori postaju nepotrebni i mnoge navike i rituali ostaju samo štetne poštapalice — dometi se šire i nova snaga budi. Kakvog li doživljaja i kakve perspektive! Ležao sam budan u sobi nad morem i tu snagu još jednom doživljavao, spokojno i u tihom zadovoljstvu. Pored siluete čipkane zavese jasno se u okviru prozora video beskraj — deo zvezdanog neba.

— Vode, vode! — zaroptao je ponovo glas u sobi.

— Olga, daj vode, brzo! — čuo se još jedan glas.

A onda, iz gluve tišine, ništa drugo nego cvrkut. Ponovo. Dve nevidljive ptičice i njihov cvrkut kao na dlanu. Ali se ovaj put začu i snažni klepet krila, pa neki golub zaguguta, prvi golub toga dana. Potom sve utone u tišinu. Pored mene a supruzi nasuprot, u posebnoj postelji, spavaju deca, obrisi u mraku zabačene glave i zabačenih ruku. Onda opet cvrkut, opet ropac. Nečiji korak je odjekivao kamenom ulicom. Negde iz neodređene daljine, s brda, čulo se tiho, slabašno brujanje koje kao da se s vremena na vreme gubilo, neko vozilo je osvajalo serpentinu za serpentinom. Na krovu prekoputa ponovo klepetanje, u grupi, i opet gugutanje. Zatim se sa keja čuo zveket, kao da neko sanduke flaša istovaruje, prva dovikivanja na obali. Deo neba u prozoru je bledeo, šumovi se više nisu povlačili, žamor je rastao. Tu ispod, na molu, prasnu motor, neko je pokretao motorni čamac. Odnekuda iznad kukurikao je petao, a potom odjeknu brodska sirena, prodorno i duboko. Bat koraka učesta, negde se neko glasno ušmrknu, dovikivanje, razgovori, galama. Alo, alo, nadvikivao se neko u javnoj govornici. Grad više nije spavao, ropac i cvrkut više nisu mogli da se čuju.

I tako ostaje bez odgovora šta je ishod i šta je prevagnulo: cvrkut ili ropac. A čovek, i sam budan, ipak oseća odjednom da mu taj odgovor i ne treba. Dan se rodio, život zove.

(POLITIKA, HLEB I KNJIGA, Epilog)

Kroz socijalizam do rata