Milan Nešić:

BOG-TE-PITA KAKAV PROFESOR

Ali pre nego što je došao taj utorak, došao je jedan zanimljivi četvrtak, taj 20. februara 75. On, naravno, nikakve veze sa Svetlanom  nije imao, niti uopšte bilo sa kime iz redakcije časopisa Književnost,  i da sam ove redove pisao odmah u ono vreme, ne bih ga ni pomenuo. Tek docnije se on pokazao značajnim, ni malo slučajnim i u svojoj neobičnosti ni naj­manje čudnim — upravo baš simptomatičnim.

Evo o čemu je reč. Mene su, vidite, još odmalena zanimale mnoge stvari sa knjigom i svaka reč na njoj, naročito od onih na prvoj i one na poslednjoj stranici, činile mi se tajanstvenim i zamršenim pa baš zbog toga važnim i presudnim. Na primer: korektor. Nikako nisam dokučivao šta bi on za jednu knjigu trebalo da bude. Pa lektor! U čemu je razlika? A naročito sam brkao pojmove cenzor i recenzor, tj. recenzent. Pa kako dete za jednu stvar prvo nauči šta ona treba da bude, pa tek docnije, i ako koga vetar na to nanese, šta ona u datim okolnostima stvarno jeste — tako sam i ja te sedamdesetpete potpuno načisto bio sa time šta treba da je recenzent. To je prosto onaj što jednu knjigu stručno ili umetnički ocenjuje te je po tome za štampu preporučuje i koji, eto, nikakve veze nema sa cenzorom čiji je zadatak jedino u tome bio — da knjigu zabrani ili je ne zabrani. Bilo jednom klasno društvo, pa imalo svoje interese, pa je te interese trebalo zaštititi čak i od knjige i istine same. Bilo pa prošlo, pa zato cenzor danas više i ne postoji — kako smo to s ponosom u školi učili. Kada je sada reč o mome eseju, utoliko više i utoliko brižljivije sam mogao na recenzenta da mislim. Tim pre što je on zbilja imao šta tu da ocenjuje i šta da bistri i da ne mali posao za izdavača prethodno učini. Ne mora, naime, baš svaki urednik da poznaje pojmove i datume iz kvantne fizike na primer, integrali se, eto, tek odnedavno u srednjoj školi uče. Bojao sam se da u jednom inače pretežno umetničkom tekstu matematički znak izazove nedoumicu, te da izdavač, sumnjajući u svoju obaveštenost, posumnja i u moje znanje, i prosto olakša sebi život dižući ruke od daljeg čitanja i ideje da tekst prihvati i po mogućstvu objavi. Smatrao sam, prema tome, da bi jedan poznavalac matematike i profesor fizike, na primer, imao šta izdavaču da kaže i te kako korisnog i umesnog: činjenice su pouzdane, datumi tačni, interpretacije polaze od opšte prihvaćenih naučnih stavova. Ukratko, mislio sam da bih izdavaču možda i presudno pomogao ako bih jednog recenzenta za tu matematičku, naučnu stranu eseja sam pronašao. I kada sam u jednom slučajnom razgovoru, za jednog profesora fizike inače, čuo da je negda baš i filozofiju studirao, pomislio sam da se prikladniji čovek ne može pronaći. Na istom tom fakultetu, na elektrotehničkom, bio je predavač i moj kum, isti onaj kum koji je meni i mojoj supruzi kao jedini svat pravio društvo uz svadbeni ručak, nije važno u kojem restoranu, važno je da nije kod gazdarice. E, njega zamolim da mi sa profesorom susret ugovori. I on ugovori za četvrtak, baš taj četvrtak dakle o kojem sam i počeo da pričam, u deset sati, u kabinetu na fakultetu.

Naravno, rukovali smo se sa osmehom, ja sam izgovorio svoje ime, a profesor je uz svoje izgovorio i pitanje:

— A gde Vi radite? — onako još u koraku i još uz osmeh, kao što je i običaj da se kaže: „Ja sam, eto, dobro, a kako ste Vi?“

— Trenutno nisam zaposlen, iako radim — kazao sam i ja u koraku kao da sam bez mnogo razglabanja učtivo odgovorio „Hvala, ide nekako, ide!“ — Uostalom, baš zato što radim i molio sam ovaj razgovor s Vama — dodao sam. — Možda mi možete pomoći.

I profesor je pokazao rukomda sednemo, klimnuo glavom, i time je kurtoazni deo posete bio završen.

Izložio sam dakle o čemu je reč. Lepo je to, rekao sam, dijalektički materijalizam. Stvar pametna i istinita da je teško naći pametna čoveka da u nju ne veruje. Međutim, te aksiome, ako ih nećemo učiti napamet kao iz Biblije, moramo se potruditi da im nađemo zajednički osnov. Stvar slična onoj sa teorijom relativiteta. Svi znamo da je teorija tačna, ali većinu nas bocka kako i zašto. Duboko smo ubeđeni u istinitost svake od njenih aksioma — i da svi koordinantni sistemi moraju biti ravnopravni, i da gravitaciona masa mora biti jednaka inercijalnoj, i da maksimalna brzina dejstva ne može biti veća od brzine svetlosti — a ipak u mikrodomenu one kao da gube na logičkoj i oštrini i čvrstini, ili pak protivureče čvrstoj i oštroj doslednosti. Kao da i jednoj i drugoj grupi aksioma nedostaje neki dublji osnov, koji bi pitanja i protivurečja učinio bespredmetnim, ukinuo granice i pokazao se onakvim kakav jeste: ni fizički ni filozofski, ni logičan ni nelogičan — sveopšti. To me je dugo mučilo, a sad mislim da rešenje slutim, ili bar osećam da slutim. Eto, na tome radim, nastojim da svemu tome dam izraz, sigurno ne matematički ili fizički, ne filozofski, nego opšti, umetnički. Pišem jedan esej, nazvao sam ga Esej o bogu. Naravno, kao što se vidi, ni o kakvom bogu nije reč, nego o čvrstom verovanju, otuda naslov. Uostalom, da ne bi bilo zabune, jedan od podnaslova glasi baš: O dijalektičkom materijalizmu povodom deda Jovine smrti.

— Pa šta Vi, profesore, mislite o tome c = const? — upitao sam na kraju.

— Ja sam prevashodno atomski fizičar , ne makrofizičar — odgovorio je on.

— Pa ipak, ako logički dosledno i do kraja sledimo onaj klasičan primer sa vozom i gromovima, uostalom ne najsreć­nije interpretiran, po mome mišljenju bar, ispada da je za atom presudno gde mi naše instrumente postavljamo, kao da sâm kvant svetlosti već unapred zna u koji će atom-prijemnik biti ulovljen, pa prema njemu podešava brzinu. Ili kako drukčije?

— Rekoh, mene zanima samo moj domen — odgovorio je profesor opet kratko i ja sam sa čuđenjem primetio ne da na njegovom licu više nema ni traga od prvobitnog osmeha (manje — više), nego da tog čoveka pedesetih godina koji je na ovaj ili onaj način morao s tim pitanjima da se sretne, da ga izgleda te stvari (zar je moguće?) zbilja ne zanimaju. Kao da onaj nevidljivi dah svudaprisutne prirode, što tajnu nosi i taj­nom privlači, nikad nije osetio, kao da i sam čovek nije deo tog daha i te tajne, kao da je tek samo otkinut i izdvojen, te sad sa nečim važnijim suočen i nečim prečim.

Ko zna, pomislio sam u čudu, možda je zaista u pravu, ne može se na sve misliti i svuda stići, kao što se, eto, na jednoj stolici samo za jednim stolom može sedeti. Pokušao sam stoga da skrenem razgovor.

— Mislim da razumem — rekao sam. — Međutim, ne samo da se stvari mogu posmatrati i na atomskom nivou, nego je valjda to i jedini put. Eto baš taj foton koji kao da virtuelno vodi računa o svojoj okolini. Nije li to dovoljan osnov da tvrdimo kako ni dva fotona međusobno nisu ista, svaki prema svojoj okolini? I šire: nije li iluzija očekivati kvarkove kad verovatno postoji neiscrpno mnoštvo elementarnih čestica?

— Vi brkate pojmove — odgovorio je on — ja sam nuklearni fizičar, a pitanje se tiče teorije polja. — Odgovorio je samo to i ništa više. Kao da je nuklearna fizika jedno, a teorija polja ko zna šta, ekonomija, politika, pa on ne želi da se meša. Kao da jedan nuklearni fizičar baš nikakvo mišljenje ne može da ima čak i o ekonomiji, i o politici. — Uostalom — dodao je — upišite postdiplomske, tu ćete sresti ta pitanja.

— Već sam na postdiplomskim — odgovorio sam i ja kratko.

— Na automatici, baš  na našem fakultetu — rekao je moj kum. — Sve ispite je dao, prosek negde devet. Još završni rad da da — rekao je i to i ja sam mu, naravno, bio zahvalan što je to rekao, ali je sigurno i sam osećao da je u ovakvim okolnostima, kad se na ovakav način razgovara, to sasvim bespredmetno.

— E, pa eto — obratio mi se opet profesor — kad završite postdiplomske dođite da razgovaramo. A gde rekoste da radite? — upita me onda odjednom, i ovako bez osmeha, bez one prvobitne kurtoazije, učini mi se da ni malo drukčiji izraz na licu ne bi imao, ni intonaciju u glasu, baš kad bi me i direktno pitao: ko si i šta si, čiji hleb jedeš, čijom glavom misliš?

— Zarađujem dajući časove, inače pišem — odgovorio sam sa čuđenjem, kao da sam rekao: kakve to veze ima?!

— Niste zaposleni?

— Nisam.

Da li mi je poverovao ili je u šta sumnjao, ne znam, tek ovako je zaključio:

— E, kad se zaposlite i kad završite postdiplomske, dođite da razgovaramo!

I taman sam pomislio da je poseta završena, kad on stade nadugačko i naširoko da priča o svojoj kćeri, i o vaspitavanju uopšte, kako je upravo i njoj rekao: Ne može jedan čovek  svuda da stigne i o svemu da misli — tako nešto — ljudi su mnogo šta već izmislili i pokazali, i pametniji i iskusniji — otprilike tako — ne može sad da se pojavi tek neki tamo: ja mislim ovako, ja mislim onako. Pa sad razgovaraj! Zna se određeni red.

I tu se meni opet učini: možda je čovek u pravu, šta pa i imamo da razgovaramo?! Otuda rekoh:

— Profesore, u ovo što pišem siguran sam, eto da kažemo kao u boga. I zbilja nemam potrebu da razgovaram. Međutim, izdavač traži pokriće. Pa sam u stvari mislio jedino to da Vas pitam, može i bez ikakvog razgovora. Da li biste kao recenzent potvrdili inače u naučnim krugovima opštepoznate činjenice od kojih sam pošao?

Priznajem, pitao sam to potpuno i namerno ne vodeći računa o njegovom raspoloženju. Kao da me kopkalo šta će i kako će da odgovori. A on je dao zbilja zanimljiv odgovor:

— Znate šta? — rekao je. — Ne samo da neću, nego bih Vam zabranio da to pitanje bilo kome postavite!

Pa je još zanimljivije završio:

— Nikome, dok se ne  zaposlite!

— Hvala.

Pozdravili smo se i izašli. A onda sam upitno pogledao kuma pravo u oči.

— Čovek režima!  — rekao je on kratko i ja nisam znao šta to znači. Da li je to značilo da taj profesor možda još uvek brka pojmove cenzor i recenzor, ili je to samo bogtepita kakav profesor?

Mora da je to zaista bogtepita kakav profesor, zaključio sam. Imao sam na tekstu još mnogo da radim, nisam imao kad da sumnjam i proveravam.^*

* 13. oktobra 1979, u subotu — baš kad sam ovaj deo o tom zanimljivom četvrtku završio — pojavili su se u Politici, na strani trinaestoj, redovi koji su se nesumnjivo na istu stvar odnosili. Tih dana vođen je u redakciji Politike  razgovor, okrugli sto, anketa, šta li, o knjizi i izdavačkoj delatnosti, pa su se iz subote u subotu pojavljivali slični naslovi: Da li su interesi društva i izdavača suprotstavljeni, Gorka prednost profesionalnog bavljenja knjigom, Izdavački paradoksi, Špilovi citata, Postoji li odgovornost konformista, itd. Pod naslovom Ono o čemu ne govorimo, evo šta čitamo iz pera Petra Džadžića: „Svi smo pomalo odgovorni što u izdavačkoj delatnosti postoje pojedinačna odgovornost i javne reperkusije uglavnom za idejno‑političke promašaje“. (Koji smo to mi svi, koja grupa ili koje društvo, o tome naravno ni on ne govori). „Retko se govori o greškama promašenog ili pristrasnog izbora, o estetskim promašajima“. (Zašto se retko govori — opet ne kaže. Uostalom o tome je ponešto rekao Sveta svojevremeno, rekao pa se ne jednom i trgao zbog rečenog, zbog onoga da postoji prećutna formula: političarima politika, piscima estetika — sa naglaskom da se zna koji je posao važniji i o čemu treba voditi računa, tj. govoriti). A onda dolazi vrhunac: „Sa izvesnim preterivanjem moglo bi se reći da nije dobro obavio izdavački posao samo onaj ko nije politički pogrešio“. (Pravi smisao je valjda: Sa izvesnim preterivanjem moglo bi se reći da nije dobro obavio izdavački posao samo onaj ko je politički pogrešio  — štamparska greška, ili naprotiv?). A potom se nudi rasplet. Najpre: „Ako smo učinili mnogo u osvajanju stvaralačkih sloboda, to je i zbog smelosti i avangardnosti koju su Partija i naše društvo u celini imali“. A zatim slobodno i sledeća rečenica (ta u svemu treba imati meru, naravno, opet je najvažnija i pre svega sasvim određena politička mera). Dakle: „Ne treba zaboraviti da je konformist često nezvani i samozvani ali efikasni cenzor za koga se misli da »izvršava direktive«, da »nekoga« sluša, a on uistinu najčešće sluša glas svoje kukavnosti“. (Najčešće, ali ne i isključivo, to se ne kaže, kao što se ne kaže ni ono najprirodnije: dovoljno je kod svake pete ili desete knjige pozvati urednika na odgovornost i pripretiti mu „promenom objektivnog položaja“ pa da on i kod ostalih devet „sluša glas svoje kukavnosti“. Nastranu što ga baš zbog tog slušanja s većim poverenjem gledaju, te i on na svoju karijeru s većim poverenjem računa!). Sa zaključkom se dalje opet moramo svi složiti: „I u tom grmu takođe leži zec povremenih kompromitujućih prepreka stvaralaštvu“. Zaključak je, doduše, više opis nego zaključak, ali u datim okolnostima ni to nije malo. Taman da čovek pomisli, dobro je, krenuće nabolje. (A baš to se i hoće — samo još jedan politički poen i za onoga ko je taj tekst smislio, i za onoga ko je taj tekst propustio).