Međutim, problem je baš to:

Ko je kriv kad niko nije kriv?

To je više nego problem organizacije, to je više nego problem politike, to je pitanje međusobnog i sveopšteg razumevanja, pitanje savesti i odgovornosti, ozbiljnosti kad je reč o čoveku namerniku, u najmanje ruku. To je problem baš mešanja. Ne galamom, bukom, alabukom, niti mahanjem papirima sa televizijskih ekrana, nego je to problem umeća mešanja u ono što se ipak svih nas tiče. Pa malo po malo!

Inače, zar je neko kriv što je, na primer, spaljen — Đordano Bruno, živ na lomači. Regularno suđen, zar ne? Po proceduri i propisu! Pošteno po slovu Biblije i Zakonu, zar su sudije-inkvizitori mogli drukčije!? Crkva, država, sav ovozemaljski i nebeski svet. Svetina je na trgu klicala dok se plamen razbuktavao. Smrt jeretiku, smrt! U ime Boga, amin! Mi, milošću Boga s dopuštenjem Vođe duša naših zauvek u raju! Mi u grehu svojem moleći, mi u oprostu najzad bezgrešni! Nebeski!

Da, godina 1600. Ali zar je čovek danas drukčiji? Ili je Talijan drukčiji od Srbina, Srbin od Hrvata ili Nemca, Nemac od Rusa, Japanca, Amerikanca? Amerikanac, zar, drukčiji od Španca, Grka ili Srbina?

Ne znam što ovo ispričah — kako ono kaže Gutović. Što, kad sam već davno mnogo šta sličnog čak i objavio! Međutim, ko zna, možda nekom i koristi. U svakom slučaju ne škodi. Na primer, za ovu priliku pod naslovom:

MAJSTOR, INŽINJER I PISAC,

POENTERKA, UPRAVNIK, DIREKTOR,

POLITIČARI I ISTORIJA

KO U ŠTA DA SE NE MEŠA ILI KO KAKO DA SE MEŠA?

Ni jedan početak nije lak. Stara mudrost koju na ovom nemirnom tlu, gde se preko naših glava ukršta mač Zapada sa krivom sabljom Istoka i gde brat za brata često nije znao šta misli i šta smera, nikad i nije mogla da ima u vidu neki drugi početak nego kako stati i kako ostati. Pod takvim podnebljem dakle, gde se još mnogo kojoj pismenosti imamo od Vuka da učimo, gde se, to jest, još uvek više misli na hleb ili auto nego na knjigu, i gde se i književni listovi i pisci, što ih stvaraju i što na isti hleb i isti auto misle, pre obraćaju jedan drugome i pojedincima nego čitaocima — izgleda da je posebno teško stati i ostati kada je reč o novom književnom listu. Februara 1972. pojavio se tako u rukama studenata kao i u đačkim torbama srednjoškolaca ili za radnim pultom radnika, i retko tek u po kojem knjižarskom izlogu, jedan novi književni list, omladinska revija za književnost, umetnost i kulturu, u podnaslovu, ili na koricama krupno: Venac. Kao glavni urednik označen je Tode Čolak. Već na prvoj strani gore u uglu, odmah ispod uokvirenog „razgovor s urednikom“, njegova slika. I već na prvoj strani uočljivo njegovo oduševljenje koncepcijom novopokrenute revije. U kontekstu tog oduševljenja pre mlad nego sredovečan čovek, pre intelektualno visokog čela nego proćelav, govorio je, iz broja u broj, upravo to: da književna situacija u časopisima i oko listova ne ide mladima na ruku, da su redakcije ljubomorno zatvorene a urednici često i neobrazovani, došli na taj položaj ko zna po kakvom slučaju i na njemu ostali ko zna po kakvoj nuždi ili inerciji, te da će Venac biti otvoreni list, okrenut čitaocima a ne nekoj nekolicini, jer da je, na kraju krajeva, i pokrenut zato da se čita a ne da se u vlažne podrume ili na prašnjave tavane slaže, i da će u vezi s tim kriterijumi biti isključivo umetnički. Govorio je čovek sve lepo i sve tačno, iskreno nadahnuto i sa radosnom idejom da je, eto, još samo malo dobre volje nedostajalo. I što se tiče čitalaca i čitanja, Venac je zaista čitan — već prvi brojevi rasprodati su u tiražu od dvadeset hiljada, sasvim neverovatnom za naše prilike uostalom. Ali što se tiče onog drugog, onog da se neće nekolicini obraćati i da će kriterijumi biti isključivo umetnički — tu je stvar ispala nekako čudno, ne mnogo jasno i prilično neodređeno. Izgleda da je urednik izgubio iz vida da se nekolicina njemu može da obrati i to, naravno, ne umetnički. Već oktobra iste godine, 27. oktobra tačnije, pojavio se na strani šestoj u Politici naslov: Samokritika nije završena. Pod njim se, u prilično nezgodnom kontekstu u kojem se od fakultetskih organizacija traži „da otvoreno postave pitanje daljeg zadržavanja u nastavničkom pozivu onih pojedinaca koji su se potvrdili kao protivnici politike i ideologije SK“, imenuje, međutim, jedino Čolak: „Univerzitetski komitet zahteva da se postavi pitanje političke odgovornosti dr Tode Čolaka, profesora filološkog fakulteta u Beogradu, povodom izlaska knjige »Sve teče« od Vasilija Grosmana. Knjigu je izdao književni klub »Obelisk« u Beogradu, čiji je urednik dr Čolak. Knjiga Vasilija Grosmana »Sve teče« je antikomunistički i antisovjetski pamflet, koji na klevetnički način vređa tekovine Oktobarske revolucije i ličnost Lenjina.“ Što se tiče Venca, ništa nije rečeno, tj. ako se ne računa da je Univerzitetski komitet raspravljao i o onima „koji deluju u široj javnosti, posebno u listovima i kulturnim ustanovama“. I tako je novembarski broj Venca osvanuo i bez slike urednika i bez razgovora sa njim. Uređuje redakcijski kolegijum, pisalo je. Doduše, decembarski broj je opet doneo „razgovor s urednikom“, ali ne samo bez slike (manje-više) nego i bez naznake ko je on, urednik. Kao da ni sam taj redakcijski kolegijum nije znao je li to i dalje Čolak, ili možda još samo privremeno Čolak, ili uopšte nije Čolak, i kao da je čekao da mu to neko kaže i odredi. I tako se sa februarom naredne godine razgovor sa bezimenim urednikom prirodno završio. Ali je redakcijski kolegijum ostao. Cele sedamdeset i treće. Tek od septembra 1974. ponovo je pisalo: Glavni urednik dr Tode Čolak.

Ovo su činjenice, koje i nije bilo teško zapaziti. Ono što se, međutim, neuporedivo teže dalo primetiti, što je zapravo samo slučajno moglo da zapadne za oko, je sledeće. Baš u vreme kada se bezimeni urednik prvi put obratio čitaocima, u tom decembarskom broju dakle, na strani dvadeset i trećoj pojavio se jedan prilog štampan tako sitnim slogom kako su u istom broju štampani uglavnom još samo prilozi o Kočiću, Šekspiru i Dostojevskom. Kao da je reč o nekome ili nečemu već muzejski poznatom, što je, doduše, moglo ali nije moralo da dođe na stranice revije. U zaglavlju je, međutim, pisalo: Milan Nešić, odlomak iz romana Prvi dani. I čovek zastane u nedoumici, a od onoga moglo ali nije moralo kao da ostaje još samo nije moralo — ili nije smelo, svejedno. Jer ni od mnogo čega drugog čovek ne voli da pravi pretpostavke, a nekmoli od jedne slučajne opaske. Najzad, Čaj za dvoje je tu, a takav je bio naslov tom odlomku, i to je važno.

Ono što, međutim, nije bilo tu, što tu nije moglo ni da bude, što ni najoštroumniji čitalac, dakle, nije mogao ni da primeti ni da domisli — kao da je ipak bilo važnije i redakcijskom kolegijumu i zbunjenom autoru: ono što je moglo da bude objavljeno (da je objavljeno) samo dvadesetak stranica dalje i u posebnoj rubrici — kako je prvobitno bilo i zamišljeno i dogovoreno. Prvobitno, to će reći pre dotičnog oktobra. A to što u toj rubrici, s nazivom Venac vam predstavlja, nije osvanulo, da je osvanulo, bilo bi — pored slike, kao što je u to vreme bilo uobičajeno i manje-više — sledeće ispovedanje autora:

„Poštujući već utvrđeni običaj Venca sa predstavljanjem svojih saradnika — nađoh se u nedoumici. Rođen sam 1939. — da, to mogu reći. Ali šta još?! Ja, naime, nemam neka objavljivanja — sem, naravno, iz struke. Ostaje mi, dakle, jedino da pokušam sa objašnjenjem kako je ovaj roman nastao, iako to ni najmanje nije lako. Ovo što ću ipak reći umnogome je pojednostavljeno.

Jednoga dana, već poodavno, potapša me, na primer, debeljuškasti majstor-Žika, normirac, dobroćudno po ramenu, pa šeretski reče: „Druže inžinjeru, džabe ste učili tolike škole — isti pos'o radimo!“ — a glas mu začudo podrhtava, ne bih rekao od sreće.

To on reče — i to beše istina. U fabrici, velikoj, pravoj, sa sirenom!

Spetljah se i ne odgovorih mu ništa. Ni sutra. Ni prekosutra! Iako sam mislio i mislio, mučio se i kolebao. I onda mi se učini da odgovor naslućujem, i ponovo naslućujem, i uvek samo naslućujem. U meni buknu oduševljenje, ali i neizvesnost i zebnja — buknuše do te mere da me osvoji neodoljiva potreba da glasno upitam: šta je odgovor za majstor-Žiku, za mene, za vas, za čoveka uopšte?!

Naravno, inžinjerska posla, pre nego što se latih pisanja poželeh ipak izvesnu probu. Svratih u obližnji kiosk i kupih jedine književne listove koji su se tu zatekli: beogradske Književne novine i kraljevački Oktobar. Uzeh adrese redakcija i poslah im svoje Prvo putovanje, svoju jedinu pripovetku iz novijih dana. Ni jedna ni druga mi ne odgovori. Jedino mi nakon nekoliko meseci Oktobar posla jedan primerak lista u kojem beše i moja pripovetka.

Nemadoh kud — stegoh zube i pokušah da odgovorim majstor-Žiki.“

I ni reči više, ali je i ovo izgleda i mnogo i suvišno bilo — kod toliko drugih autora i toliko drugih priloga zaista malenkost. Moram da priznam, malenkost čak i za mene, koji sam autor tog odlomka i koji sam imao želju da se tako predstavim, melenkost to jest, da nije bilo zbunjenosti i da se stvari nisu pokazale onakvim kakvim će se pokazati. Uostalom, počnimo od početka.

Verovatno je bolje i ne objašnjavati zašto je ko koji roman napisao. Ali kad sam se toga već latio, dužan sam, a to možda može biti i od značaja za bolje razumevanje priče, da posebno podvučem kako je mastor-Žika, naravno, samo simbol — iako je zaista i debeljuškast i normirac, iako je zaista znao i da pitanje postavi i mnogo šta drugo. Ali ko nije? Prava razlika je jedino u tome da li ćeš to što znaš i da kažeš ili samo da ćutke uradiš, da li ti treba nemir pitanja i slutnja odgovora ili ti pre neki drugi nemir i neka druga moć trebaju. Uostalom, pitanja se postavljaju i romani i pišu  za  one koji odgovor o svetu u sebi traže (kao što je to slučaj i sa umetnošću uopšte), a često se i pišu i ne pišu  zbog  onih kojima takav odgovor ne treba, koji ga prema prilici i brzo i lako pretpostave, pa u pokretu i pohodu nalaze i svu potrebu i sav smisao. I dok je sveta i veka biće to tako. I dobro će biti, jer jedni bez drugih ne mogu — uprkos svim teškim nesporazumima kroz istoriju i svoj krvi okretnih junaka i tragediji odvažnih mislilaca, i uprkos po kojoj skromnoj suzi mnoštva onih običnih koje niti istorija beleži niti nauka pamti.

A ja sam onda, vidite, zaista zasuzio. Onda, to će reći još 1964, kada sam prvi put te zime imao priliku da pomislim kako možda to i nije bila sreća što su me svojevremeno sa onog papira prozvali, ako su me već na takav način prozvali, na moju usplahirenu primedbu da me među prozvanima nema i naknadno, kao da sam naknadno i upisan, uzgred i tek radi neke neodređene potrebe: neka među tolikim mašincima bude i jedan slabostrujaš. I pošto je tako i sa mnom svršio, drug predsedavajući je rekao, svečano u svečanoj sali:

— E pa, drugovi stipendisti, okupili smo se da se prvi put ovako zajedno vidimo, pa želim vam uspeha u učenju...

Tako sam se u istoj fabrici i zaposlio — 4. oktobra 1963 — a senka onog uzgrednog upisivanja kao da me je i dalje pratila: izgleda da nisu znali šta bi sa mnom iako su mislili da znaju. Početnik najpre treba da upozna fabriku, svako odeljenje, govorio je kadrovski. A ja sam iz prvog odeljenja otišao u drugo, a da ni u jednom ni u drugom nisam radio zapravo ništa i gde sam tek samo povremeno dobijao priliku da zamenim majstor-Žiku ili da pokojem učeniku u privredi i u obilasku usput objasnim RI², što sam isto tako dobro mogao da uradim i u bilo kojoj učionici na svetu. A onda sam nalsutio da sam sebi moram posao da nađem, bez obzira ko šta kaže ili ko šta prećuti. I tako sam svako jutro napuštao trafostanicu i odlazio u odeljenje alatki i tamo studirao šemu jedne rendisaljke i zavirivao iza leđa radnika u splet žica na razvodnom ormanu. I stvari krenuše nabolje, to jest dok se jednoga dana dobrodušna poenterka iz trafostanice ne zabrinu:

— Druže inžinjeru, kako ćete ovog meseca platu da dobijete?

— Zašto? — začudim se, a taman sam bio uprtio tašnu da i tog dana izađem.

— Pa uvek negde odete, sve sam Vam minuse morala da stavim.

I sleže žena ramenima. Slegnem i ja, pa kod upravnika. A on šta će, pa sa mnom kod kadrovskog. I ja objasnim. Lepo je to, kažem, da početnik upozna fabriku, ali se to ne može ovako nasumce. Sve što jedan slabostrujaš treba da na ovakav način vidi u jednoj trafostanici, on to može da vidi za jedan dan. Tek ga njegova uža struka, i određeni posao zapravo, mogu naterati da zarad njih i zarad njihovog potpunijeg sagledavanja petlja i traži međutim nešto određeno i u trafostanici i bilo gde drugde prema potrebi. Taj početak je problem. I sad sam mu najzad na tragu: o regulaciji se radi. Pa molim da me iz trafostanice premesti u odeljenje alatki.

— Je li to sve? — pita me polako kadrovski, a kao da me i nije čuo.

— Taj projekat te rendisaljke potpisao je drug Taj i Taj — požurih da dodam — povežite me, molim Vas, sa njim, pa neka me on šalje u koje god odeljenje i koliko god treba! — kažem ubeđeno. Onda još nisam znao da je taj tehničar inače tek samo precrtao jednu rusku šemu, čak i ne znajući najosnovnije: da se kod kočenja, na primer, struja vraća iz motora u generator. (Kad sam mu mnogo docnije to rekao, vrteo je sumnjičavo glavom i šeretski zaključio: — Trista ampera, šališ se?). Da li je, dakle, sve te okolnosti kadrovski znao ili nije znao, tek on i ovaj put kao da me ne ču.

— Ne — reče kratko — ne može! — a ja sam, eto tom prilikom, okretnuo glavu prozoru i pokušao da trepćući zadržim suze.

Za to vreme kadrovski je još nešto pričao, valjda o tome kako se zna red, kako on već poznaje te što odmah na projekat i projektantski zavod bacaju oko, i tako dalje, i tako dalje. Očigledno je, dakle, pripadao onoj vrsti ljudi koji odgovor lako pretpostave, bez suvišnog mudrovanja i bez pravog kolebanja. Nevolja je, međutim, u tome što od svih pohoda koje su na opšte divljenje ti ljudi u stanju da preduzmu, što mu je ostao još samo taj da posegne za pero i odseče rešenje (uz pečat i obavezni primerak za arhivu, naravno). A za taj posao su ipak prikladniji oni drugi, oni što s odgovorom opreznije postupaju, što se više muče i više zagledaju.

Naravno da sve ovo ja onda nisam shvatao. Zato sam i zasuzio.

Ali je Ljubiša Škorić shvatio. Eto, i ime sam mu zapamtio. Ondašnji upravnik trafostanice i energetike. Ako je tačno da u stvari svaki čovek u sebi nosi po nešto i od jedne i od druge pomenute vrste ljudi, onda je Škorić na najsrećniji način sjedinio u sebi osobine obojih. Nije bio naročito obrazovan, bio je kvalifikovani radnik, i ovo što je i video i uradio nije bilo plod nekog naučenog znanja ili razumevanja u struku. Iako sam mu bio okrenut leđima, dalji i od samog direktora, on je osetio šta se u meni dešava. I odmah je znao šta treba da radi. Jednostavno mi je prišao i rekao:

— Dobro, dobro, Nešiću, uredićemo tu stvar nas dvojica. — A onda je prišao i direktoru: — U redu je, Blažo! — valjda se tako nekako direktor zvao. — Nema problema!

I poveo me iz kancelarije.

Ne znam kako je drug direktor to shvatio, ali ja sam, onako zbunjen, ipak pokazivao želju da stvari isteram do kraja, ta kako bi inače! Upravniku to sigurno nije olakšavalo posao, morao je još i da me požuruje:

— Dobro, Nešiću, dobro, idemo pa ćemo rešiti, uredićemo već!

A napolju je (kakvo zaprepašćenje!) stvar rešio krajnje prosto: — Reći ću Mili da ti ne beleži minuse, a ti joj se svako jutro javi! — To je rekao i ni reči više. To je rekao i tako je uradio. On je zaista umeo da u stvari ćutke i bez objašnjenja podmetne leđa iza onoga što zna.

I ne mnogo zatim imao je priliku da dočuje kako u mome slučaju nije pogrešio. Već sama ta okolnost je dovoljna da se te prilike rado setim. Rendisaljka, naime, u čiju sam šemu već mesecima piljio i oko čega je i bilo nesporazuma, bila je najzad spremna za probni rad. Međutim, šta se dešava? Pri malim brzinama i kojekako, ali pri velikim sto uvek izleti. Jednostavno ne može na vreme da se zakoči. Kad je prvi put taj višetonski kolos iskočio, zatutnjalo je i celu halu poplašilo. Onda su dovezli dizalicu i drž' ovamo, drž' tamo — vratili sto. Osvrtali se, osvrtali — ne vredi, opet izleti. Opet drž' trči, čekaj dizalicu. A sto — iskače pa iskače, već je i podne prevalilo.

Onda ja priđem jednom električaru, pa oprezno kažem:

— Taj krajnji prekidač ne bih više dirao. — Onda po rešenju nisam ni mogao da budem tu, a kamoli da nešto kažem.

— Pa šta bi ti?

— Ne znam tu u ormanu — rekoh — ali bih ti na šemi nešto pokazao. Evo tu, taj otpornik, koliki je on sad?

— Ne znam, onako iz magacina, kako dođe.

— E, njega treba povećati. Verovatno je vremenska   L/R‑konstanta nedovoljno mala.

On ode, pomeri klizač, pa skrsti ruke. A ja krišom lomim prste, prvi put mi na probi misao, na višetonskoj probi nešto neuhvatljivo što možda i jeste, i nije, ali iza čega stoje sve moje i godine i godine. Bože, kad je grmnulo, kad se drmnulo, kao da si jednim udarcem i u mestu razgoropađenoj aždaji glavu u klješta stegao. I vrr, vrr, gore-dole, gore-dole, radi ukroćena sila ravnomerno i bez iznenađenja.

Tada mi taj električar, Despotovac smo ga zvali, ništa nije rekao. Ali sutra dođe kod mene, pa uvi ramenima:

— Druže inžinjeru, nešto bih Vam rekao.

— Pa reci!

— Druže inžinjeru, koj' ćemo plajvaz mi ovde?!

— Pa gde ćemo? — čudim se i ne razumem.

— Đerdap se priprema. Biće mnogo posla i mnogo para. Vi samo te Vaše šeme gledate, a ja sve radim!

I tad su mi po drugi put u toj fabrici oči zasuzile.

Naravno, stipendista niti može niti treba da ode tamo gde ima više para — ali su to lepe uspomene. Lepe uspomene, a složene stvari. Kako gorko složene stvari! Kako zapetljane i uzduž i popreko, i od juče i za sutra!...

...Kao što su u stvari od pamtiveka i bile.

Ako je tačno da istorija nastaje na taj način što se povremeno pitamo Šta je istina a povremeno Šta ćemo s istinom — onda su na neki način od prelomnog značaja oni trenuci kada treba odlučiti kojem pitanju će se dati prednost. To su najčešće trenuci mnogih protivurečja, i pravih i prividnih, kada su mnoga iznenađenja moguća, kako u znaku tame i tamnice tako u znaku ordena i značke, i kada miran i običan čovek radije popričeka. Sve ovo ondašnji inžinjer iz odeljenja alatki a potom i zbunjeni pisac romana Prvi dani nije znao. On, dakle, ni slutio nije da se na onakav način i zajedno sa majstor-Žikom ne može čitaocima predstaviti, to jest ne može bez određenog rizika kad je već bez računa o tome da li je urednik naznačen ili nije naznačen. Ali je zato taj nenaznačeni urednik Venca to znao. On je bio doveden u situaciju da iskusi i da zna. I kao da je u tom iskustvu naslutio i mnogo više: da je trenutak koji traje još uvek pod senkom i u svetlu pitanja Šta ćemo s istinom. Istina je, dakle, pretpostavljena i do daljeg i tako grabimo napred. Do daljeg nije mnogo umesno sumnjati ili u sumnji pitati, a pogotovu je bespredmetno majstor-Žiku za simbol tog pitanja uzimati.

(Iz knjige POLITIKA, HLEB I KNJIGA,

početak glave ODUŠEVLJENJE I NJEGOVA GRANICA ILI O TODE ČOLAKU)