Knjiga ŠEMA I KANT obuhvata tri priče o ljudskoj naravi iz našeg ugla, kako sam pisac navodi. Ono što odmah pada u oči je da Milan Nešić daje novu dimenziju pojmu „priča“ i nesvesno ga odvajajući od pojma „pripovetka“. U pripoveci se pripoveda obično neki novi sadržajni sloj na nivou događanja kojim se stiže do poruke na osnovu tananosti građenja likova. Nešić ne pripoveda, on priča, priča čineći izbor iz usputnih događaja koji ni po čemu nisu ni novi ni neobični, ali pravo ulaska u knjigu im daje splet okolnosti koji čini društvenu boju. To nije boja kao podloga, već kao kolorit u postupku pisca. Pričajući u ime Miloša Bratića u prvom licu, Nešić ukazuje na nekoliko ključnih problema, kao: problem ženske i uopšte ljudske posesivnosti, problem paradoksa između tradicije patrijarhalnog domaćina i komuniste kome brak nije svetinja, u istom mentalitetu, problem ženske lepote i ženinog ponosa, problem razvoda kao institucije u određenom društvenom kontekstu, problem besmislene ljubomore, problem kreativnosti u jednom ideološkom sistemu i njenih granica, tj. problem ŠEME. „Jeste li kad posmatrali povorku mrava dok se penje uz četinarsko stablo, na primer? Prekinete li je zasecanjem u koru drveta, tj. smolom koja će se tu odmah pojaviti... Prvi mrav zatečen po redosledu povorke za trenutak će oklevati, nožicama levo, nožicama desno. A onda će pravcem preko smole, pa koliko mogne, dok tu ne ostane zauvek... On ima svoj put. Onaj za njim... će još manje oklevati“. Ovaj citat iz priče USPUT MOŽDA dobar je poredbeni primer kako se ponaša živ stvor u grupi. Ako je ta grupa izdanak socijalizma, njoj preti opasnost od utopije da nešto „što ljudima treba i što se samo ljudskim trudom može stvoriti“ nije roba. U takva vremena, prema pričama Nešićevim, pored onih koji s pendrekom u ruci veruju u utopiju, postoje i oni koji se samo prave da veruju, zatim oni pošteni, zaplašeni i zbunjeni, i oni pošteni koji i pored svega nisu zbunjeni. U jednom ideološkom sistemu ipak četiri vrste! Kako onda da pisac ne oseti potrebu da piše?! Priča POŠTOVANJE I STRAHOPOŠTOVANJE je drugi primer. A što je ispričano poduprto objašnjenjima iz fusnota, to čini Nešićevo delo još provokativnijim. Tako se među tim na izgled uzgrednim tekstom nalaze i ove misli: batina je za stoku, a pendrek za socijalističkog čoveka; teorija je da neko brani narod, praksa da se on sam brani. Itd. Itd.

Na kraju još jedna vrsta razmišljanja. Mislim da Milan Nešić greši što pored literarnog štiva u knjigu uvrštava i probleme oko njenog izdavanja i druge propratne pojave, čime čitaocu može sugerisati da je reč o ispovednoj prozi. Može se steći utisak da je Miloš Bratić umetnički pseudonim Milana Nešića, a to valja izbeći zarad literature. Taj nesporazum može da posluži kao povod da se čitaoci i kritičari rasrde na pisca Milana zbog Miloševih isključivih, ponekad psihološki nedovoljno motivisanih stavova o pojavama i pojmovima o kojima i inače imaju svoja najčešće definitivna mišljenja, a to su: ideologija, Bog, religija, i mnogo šta drugo — a posebno žena. Ali u tome i jeste suština provokativnosti o kojoj sam na početku govorio, a koja Milanu možda uveliko otežava veću prisutnost u medijima. O toj razlici Milan bi valjalo da sam vodi računa, ukoliko, naravno, ne igra smišljenu igru sa unapred znanim ishodom. Ali tada bi manje provocirao, a šema bi izgledala drukčije. I to nam je odnekud poznato, zar ne?

„Kuća Đure Jakšića“, skinuto i sažeto sa video-trake,

(A na upadicu iz publike kako se oseća kao sudija koji je negda doneo tu ideološku, dakle nepravednu presudu):

Jako lepo. Znate zašto? Zato što je g-din Nešić izuzetno intelektualan i kulturan pisac i on je mene jako lepo opisao. Čak kao vrlo poštenog, kao čoveka koji voli svoj posao, koji radi ono što misli. Napao je ideologiju u zakonu i povodu odlučivanja, a ne mene kao čoveka. Zato sam bio oduševljen i ovom pričom i uopšte. To je jedan stav životni — na koji svako ima pravo...

G-din Nešić u svakoj priči, u svakom pasusu, pa možda i u rečenici, postavi jedno, dva, tri pitanja, da odgovore na ta pitanja, pa onda opet sumnja u te odgovore. Nanovo pita. Hoću da kažem, on je čovek koji traži. Ide jednim individualističkim principom raspravljanja sa sobom samim, sumnjanja u sve, u svaki odgovor i u svaku situaciju. Želi na taj način da rasvetli sve pojave i svaki odnos u društvu. To je nešto što ja izuzetno cenim.

„Kuća Đure Jakšića“, tematsko književno veče

Intimnu istoriju ispričanu jasnim jezikom, ponekad uvijenu u celofan, namerno, da čitalac diskretno sazna ono skriveno u duši, čega se čovek teško odriče, pisac iznosi pred publiku. Priče u knjizi ŠEMA I KANT su sudbina i stvarnost — sačuvana u jezgru jezika i misli, obeležena jednostavnošću prevaziđenog trenutka, nakon što je razum odlučio da više nema smisla preozbiljno shvatati prošlo. Ipak, emocije vraćaju na to prošlo. I tada se ponavlja osećaj da jedinka, ili manjina, ne može da promeni mnogo. Može, međutim, da kaže i iz sebe iznedri to prepaćeno, proživljeno i na taj način najzad — razjašnjeno. Svaka priča iskazuje insert intime i slične i različite sa drugim sudbinama, ali uvek upotrebljive u određenim trenucima smirenog razmišljanja. I prethodne knjige Milana Nešića odslikavaju istoriju te intime, sprečene mnoštvom okolnosti da razreši dileme, bilo da su porodičnog ili političkog karaktera. Posle svake pročitane knjige teši činjenica da ih je u sebi, kao razumno, obrazovano, komunikativno biće, pisac razrešio i prenošenjem na hartiju umirio svoju savest — dok je druge kojima rešenje tek predstoji uznemirio i doveo u nedoumicu, razmišljanje, pa čak i odbojnost prema sebi. Takvi povratni uticaji smetaju autoru i prvobitno očekivanje da će se osloboditi tereta reči kroz napisano negira postupak okoline, i on zatvarajući se u sebe stvara još žešća i smelija dela. Shvata, mirne savesti, da je uradio sve kako treba — ali da je to sudbina većine stvaralaca u sredini bez sluha i vida. U okviru svojih nemira i želja, nastojanja i istraživanja, ulaženja u dubinu problema, u te lavirinte intimne istorije — autor iz samoće razmišljanja preko zvuka pisaće mašine do gotove knjige prodire u sluh sve većeg broja čitalaca koji ga prihvataju, a imaju i zbog čega.

Čitanje bilo koje priče g-dina Nešića dovodi do utiska da se realnost čarobno otiskuje u njegovoj svesti. Ali upravo g-din Nešić ume da rasprši čaroliju pojava, oblika i šema, iza kojih ostaje suština kao istina.

Svest koja se razvija i formira pod uticajem jedne jedine političke ideje postaje vremenom opšta svest i čarolija koja velom nejasnoća obavija suštine i društvene odnose. G-din Nešić je primarno tragač za suštinama. Njegove priče, o kojima je večeras reč, nisu ništa drugo do majstorski slikane pojave u društvu koje je čoveku oduzelo integritet. Ono što je u pričama na nov način literarno jeste moderan postupak, hladnog, upornog, gotovo analitičkog uranjanja u slojevitost društvenog odnosa — do suštine i istine. Pisac očituje istinu iz svog ugla, ne na nivou opšte svesti. Njegova istina je nekad prosta i jednostavna kao istina neba, nekad tako neposredna, topla i čulna, a nekad je komplikovana da se u logosu tek sabira i razaznaje.

Umetnička proza racionalno i snažno salivena u pričama USPUT MOŽDA i PRVI JE DRUGI, na primer, pruža istine od kojih svaki politički i kulturni futur mora da strepi. USPUT MOŽDA kandiduje za lik sudiju kao funkcionera, pri čemu pisac sluti šemu i kreće putem demistifikacije suda. Priča PRVI JE DRUGI provodi čitaoca kroz lavirint neprovetrenih birokratskih hodnika, ali i kroz svetilišta malih bogova, gordih glava i oštrih rogova, ovoga puta etabliranih u prosveti, koji bivaju zblanuti kad im jedan đački roditelj uporno predočava duh zakona i intenciju zakonodavca i u vezi s tim mogućnost oportunog rešenja njegovog zahteva.

S obzirom na intelektualnu razložnost i radoznalost koje su u najdubljoj prirodi g-dina Nešića kao pisca, literarni apstrakt njegove proze su rez i demistifikacija. Pravo, pravosuđe, kao i državna uprava, u pričama g-dina Nešića prate se na konkretnim slučajevima i u konkretnim situacijama sa utiskom nečeg neposredno i gorko preživljenog, pa oproštenog. Ali taj oprost ne briše ožiljke sa duše niti činjenice koje traju — i mi moramo priznati da se između zakona i građanina nalaze stručne i operativne službe koje deluju (u građanskom društvu javno i par ekselans a) u društvu sa autoritarnim režimom kao sivi i nevidljivi MTK-sistem, kao mrežno-talasna-komanda.