NAJLEPŠA KNJIGA

GRIGORIJA DIJAKA

Točkovi grizu asfalt. Sedim na sedištu iza vozača. Uvek kupujem kartu za sedište br. 1. Volim da gledam, pratim put.

— Put se rastegao — prokomentarisao je gospodin koji je sedeo na sedištu pored mene.

Nisam osetila potrebu da bilo šta odgovorim. Gledala sam kroz prozor, nastavljajući prekinutu misao.

— Putovanja su sada drugačija — nastavio je. — Nekada dani, godine. Od mesta do mesta polako. Spavam ispod sena. Jedem šta dobijem ili ponesem. Prašina. Nepregledna zemlja. A samo crkva, manastir, dve, tri kuće... i ništa.

Prekinula sam misli i počela pažljivo da slušam, uzdržavajući se komentara ili pitanja.

— E, onda je bilo i dobrih dana. Radim, toplo, sit. Sklonjen od kiše, vetra, obuven, obučen, a radim. Putnički štap sklonim u ugao, do novog puta. Ponekad oči bole, bole. Stavljam hladne krpe. Ne primaju san. Od bola ne sanjaju. Samo sveće, mirišljave, voštane, trepere cele noći u ZENICAMA.

— Izvinite, kad ćemo stići?...

Nije mi dozvolio da završim rečenicu.

— Znate, ona knjiga, jutros ste joj se divili. Gledao sam vas. Niste hteli da je pustite iz ruku. Kaluđer vam je skoro otrgao. E, da znate, ja bih je mnogo bolje uradio. Kako sam ja to radio! Svaka reč, iluminacija, inicijal, slovo. Koliko dana rada! Volite knjige, stare? Znate ih. I juče sam gledao kako ih prelistavate, molite da vam dopuste da ih dobro pogledate, osetite. Činilo mi se da se samo zbog vas zadržavamo duže nego što je predviđeno. Milujete pergament, gledate reči i slike, prepoznajete Oktoihe, Misale, Aprakose, Četvorojevanđelja, Službe, Kanone, Akatiste... Koja vam se najviše sviđa, koja ima najveću vrednost?

Morala sam da odgovorim na pitanje čoveka koji puno zna. Iznenađena, zbunjena bolje reći, nisam mogla odmah da se setim, koja bi to knjiga mogla da bude. Ipak na pamet mi je pao davno viđen rukopis Miroslavljevog jevanđelja. Rekla sam da je to jedna možda i najlepše urađena knjiga.

— Najlepša je, u pravu ste. Tako se rade knjige. Ja sam je radio. — Okrenuo se prema meni, nasmejao. U očima su MI sijale dve žeravice, u OČIMA GLIGORIJA DIJAKA...

Natrag

GLAD

Reči varljive

nesite

iznutra me jedu

grizu gde najviše

bola niče

naviru u neredu

u zagonetne priče

Reči varljive

nesite

rađaju se

u grlu

bez zaštite

Natrag

ZAPIS ZAPISIVAČA

Beše samo prazan prostor i Tvorac i Enoh* zapisivač. Tvorac odluči da daruje život Planeti: bezobličnu masu jagodicama prstiju dovede do savršenstva, proli vodu, otravi polja, poseja semenje, isklesa planine, useče korita reka, jezera i mora, po nebu razbaca zvezde, upali Sunce, razmeđi dan i noć, godišnja doba, oblikova životinje i sačini čoveka — Adama.

Enoh na safir zapisa sve tajne stvaranja, a Tvorac po anđelima Samuelu i Razielu posla čoveku knjigu da je čita, uči i tumači. Na Planeti se sretoše anđeo i čovek. I dok je Raziel davao knjigu Adamu, napravi nespretan pokret i safir se pred čovekovim nogama razbi u bezbroj kristala.

Anđeli se vratiše na nebo, čovek ostade na zemlji, kažnjeni svako zbog svoje nespretnosti; da se više nikada ne srenu i da tajna ostane tajna. Do danas čovek traga, a anđeli mu samo ponekad stidljivo došapnu poruke u snove, od kojih posle buđenja pokuša da sačini zapis. Ali, po pravilu, na samom kraju, primeti da nedostaje komadić koji rešava tajnu. Već hiljadama godina svaki neuspeh čoveka sliči sudbini Enohove knjige.

Od postanka čovek je kažnjen da jagodicama prstiju oblikuje misli što kao znak, slovo, kapnu na različite materijale, ubeđen da će doći do Enohove tajne. Obećava sebi da će, kada jagodicom prsta skloni umor sa vida, sklopi kristale, progledati saznanje i oglasiti pobedu. Pisanje je tajna, velika kao Planeta, kao život koji teče samo ka ušću i u talasima odnosi nadu napojenu na izvorištu znanja. Knjiga će progovoriti, progledati, overena samo jedinsvenim pečatom svakog čoveka — jagodicom prsta. Jer misao se može prisvojiti, duša obmanuti, lik promeniti, dok šara sa jagodice prsta ostaje ista a različita, tajnovita a prepoznatljiva kod svakog čoveka posebno. Tako je odlučio neko poučen sudbinom Enohove knjige, kada je (bez obzira na veru, boju kože, pol, mesto rođenja) dao pečat, osobenost, čoveku da ga nosi od rođenja do smrti.

Zrnca kristala Enohove tajne se polako slažu, a čovek očekuje da neko skine kaznu i dozvoli da jagodicama prstiju oblikuje delo nalik safirnoj knjizi...

... Beše Tvorac koji stvori svet i Enoh koji sve to zapisa.

* ENOH (ENOŠ) — hebrejsko polubožanstvo poznato iz apokrifnih zapisa zbog čega je nepriznato u Bibliji gde se pominje samo kao jedan od patrijarha: „I Enoh je hodao s Bogom, potom isčeznu. Bog ga uze.“ (Stari zavet: Postanje, 5:22,24). Po apokrifnim predanjima bio je na nebu pre postanja, učestvovao s Bogom u stvaranju sveta i zapisao sve tajne — „Knjiga o Enohu“. Poslat je na zemlju gde je izumeo pismo, matematiku i astronomiju, a Tvorac ga je vratio na nebo i preobrazio u anđela.

Natrag

JEDAN DAN GOSPODINA N. N.

Gospodin N. N. je tog jutra pogledao po sobi. Dolaskom sunčevih zraka je konstatovao da su prozori prljavi. Zaključio da tepih treba temeljno očistiti. Od končića, mrva i mrlja, boje i šare nisu mogle da se raspoznaju. Zidovi sobe su bili žućkasto-sivi, a sećao se blještave beline tek okrečenog stana. Iz ugla, sa tavanice, zapazio je gospodin N. N., spuštao se na tankoj niti veliki, crni pauk.

Fotelje su bile prazne. Sam je u sobi. Telefon je ćutao. Zvono na ulaznim vratima takođe.

Gospodin N. N. je poželeo da se neko javi, dođe. Počeo je da se oseća usamljeno, a iznad svega mu je bilo dosadno.

Podne je već obasjavalo sobu. Sat je ravnomerno otkucavao minute, skazaljke sporo promicale preko brojeva odnoseći dan u nepovrat.

Vreme sporo prolazi usamljenima, pomislio je gospodin N. N. Pauk se već spustio do pola zida, i još uvek neumorno pleo nit brzim pokretima svojih sićušnih udova. Gospodin N. N. je hteo da mu zahvali za druženje, ali nije mogao da pronađe način kojim bi to iskazao.

Već na ivici očaja od usamljenosti, gospodin N. N. je po ko zna koji put tog dana zaželeo da neko uđe u sobu.

Ruka sumraka je počela da spušta tamne roletne. Gospodin N. N. se uplašio. Ostaće sam u mraku. Hoće li iko da upali svetlo? Hoće li neko da ovori vrata, da progovori?

Naprežući oči uspeo je da vidi samo pauka kako na svojoj niti lebdi iznad činije za voće, koja je iznenađujuće prazna stajala na komodi, svom uobičajenom mestu.

Mrak.

GOSPODIN N. N. više nije mogao da vidi prljave prozore, fleke po tepihu, prazne fotelje, sat, pauka i činiju za voće. Nestao je u tami kao i sve stvari u sobi, ON, URAMLJENI PORTRET, rađen u ulju, neke davne godine, i okačen na zid, pored ostalih slika, da ukrašava sobu glasova, svetlosti...

Užasnut, shvatio je da će mu i sledeći dani proticati isto, dok se vlasnici stana ne vrate sa godišnjeg odmora.

Natrag

Vraćanje na početak

Vraćanje na recenziju