Jeste li se kad zagledali u oči bliske osobe? Ona Vam pogled ne odbija, Vi ponirete i tražite, i u tom sjaju i odsjaju očekujete da odgovor naslutite — ali ljesnula je već iza Vas i boja i svaka određena šara, i kao da nema dna. Prosto ste pušteni, pa ili ne umete da vidite, ili odgovora zaista još nema, tj. odjednom je moguć svaki odgovor. Trenutak je neizvestan kao sam beskraj, ma koliko se upinjali da nešto određeno vidite, napokon jedno „da“ ili sad, sada zajedničko „ne“, iskru radosti ili možda senu straha — i ta svemogućnost u ljudskome oku i sama izaziva strah. Čovek bi da brže-bolje oseti neki znak, kakvu-takvu granicu ako ne već pravu meru, ma i okvirnu šemu ako ne već pravo pouzdanje i do kraja istinu. On s nestrpljenjem grči prste ili pruža ruke, hteo bi i sam da pripomogne, hteo bi da se ispomogne — ne bi li iz pogleda, iz tog prostranstva bez dna, što pre izronilo šta, šta?

Tu je sad zaista potrebno najzad reč izustiti, potrebno je treptaj, pokret učiniti, dodir, ovaj ili onaj korak. Treba postupak s pogledom i rečju uskladiti, nešto zajednički osmisliti. Čovek je tek tako s osloncem u svagdašnjici, pa ma kako ona odjednom bajna bila ili naprečac neverovatna i bolna. Ima u tome i inače nečeg paradoksalnog, kao što će se videti.

S Verom sam bio u braku već desetak i više godina — imali smo već i dvoje dece, lepu i dobru devojčicu, lepog i dobrog dečaka — kad ona jednog jutra izjavi da je ne volim čim neću da joj skuvam kafu, uzdahnu par puta brišući ovlaš prstom uglove očiju, pa mi te noći odbi ljubav. Bio sam iznenađen — zar taj jutrošnji događaj s kafom još pamti? Ponovim joj, dakle, ne da nisam hteo, nego nisam mogao, ta neka dopusti, tog jutra sam se i sam žurio. Ali ona osta pri svome, ko voli, taj i stiže!

A znate šta, kad neko baš tako, kad zapravo ustvrdi da umesto Vas on zna šta možete stići a šta ne i da li volite ili ne volite, kada tvrdi a ne (ma i uz predubeđenja, dobro, ali) pita — uostalom, zar ne umeju baš žene ljupko i okolišno to čak i da iščačkaju? — tad Vas taj dovodi zbilja u neugodan položaj, i kao da upravo to želi: ili si lažov, šta li, ili budi bespogovorni poslušnik! Tada taj kao da i ne želi da čuje, paradoksalno, čak ni to „Volim te“. Tako ja te noći dignem ruke od daljeg nastojanja. Zar se svako udvaranje tu ne bi izokrenulo u pravdanje, nešto besmisleno i suvišno. Ta nismo od juče, čovek drži do malo dostojanstva!

Sledeće noći i ne pokušam. Ni one potom. Ne da sam očekivao da mi se Vera baš izvini, ne. Imao sam u tome već negativna iskustva. Jednom sam na izvinjenju insistirao — pa je ispalo tako:

— Dobro, pa šta? Izvini, kad već hoćeš!

— Hvala Bogu! Prihvatam.

Kad ono, idemo dalje — sve na isti način.

— Pa zar nisi prihvatio?

Očekivo sam, dakle, ne izvinjenje, nego ma i prećutni poziv, neki maleni znak pažnje ili obične ljudske brige. A umela je Vera da se zabrine, eto da prihvatim taj izraz, da ne kažem — da muči besmislenom ljubomorom. Bre ponoć, da se toliko zadržim, predavanje, razgovori, sve do sada, a petak, nemoguće! Ili prosto: zamišljen sam, mora da na neku suknju mislim!

— Čekaj, da li to tvrdiš ili pitaš?

— Znam!

Prođe tako i mesec dana. Kafa više i nije važna. Tad je upitah: — Pa dobro, zar te ne brine da bih se najzad ipak mogao naći u društvu druge žene?

Kad ona ovoga puta nešto sasvim novo: — Misliš da sam ljubomorna? Bilo nekad! Vidim, videla sam. Dan-noć sediš tu za stolom k'o budala! Ne da nisi ženskar, nego si i cicija, tako ti jeftinije. Čak i jedna kurva košta!

Ja je gledam, oči mi se same od sebe raširile — ali oćutah. Zar dostojanstveno uskraćivanje uostalom koje i kakve tu reči ne bi trebalo da je nadmoćno nad ovakvim ispadom?

— Kako odjednom, toliko vreme!

— Misliš da sam zaboravila! Kad me već ne voliš, ima da staviš tu jedno milionče, pa tek onda može... Šta me gledaš, znaš ti gde, na pupak!

— Neki vic?

— Vic, ne vic, milionče! Šta sam ja gora od tih kojima bi rado dao da ti nije para žao! A ja sam ti žena, kad si poslednji put izdvojio za mene?

— Pa za rođendan...

— Kupio jednu olovku! Trt na olovku! Milionče!

I trenutak, dva ja sam još sa tim. A onda, vala, što god da je, neće proći, pomislim, pa se okrenem na drugu stranu. Njena stvar, šta je muškarac gori od žene!

Okrenula se, naravno, i ona, a sva u grču sklupčana.

.........................

Išao sam kući i razmišljao. Uprkos svemu, bio sam odjednom siguran da je i meni žena ostala verna. Za ovih šest meseci otprilike, od one nesrećne kafe, iako je, i sve ređom rečju i ćutnjom sve više, na istom načinu istrajavala, ipak je kadikad umela da u snu prebaci ruku na moju stranu, da me dodirne i da se osmehne, pa bi i grč prostrujao njenim telom — sve tako u snu. Tad sam se i sam grčio, ali odolevao. I sad mi se učini da je ipak stvar prilično prosta. Čemu, naime, to uzajamno prkošenje? Kakvo je to nadbijanje i šta se tim inatom dokazuje? Čovek najzad stavi prst na čelo, pa vidi šta je crno, šta belo, vidi se to! Žao mi da kurvu platim! Kakve li gluposti, tek tako peckanje, dobro, izazivanje i uvreda, ma i kinjenje i samoponižavanje u stvari — ali čemu? Ne samo da problem nije u parama, nego, eto, ni u napetosti, pa dobro, ni u golom kurcu nije — ako ko baš hoće da se tako izrazi u zapravo nerazumljivom i šta drugo nego prolaznom kapricu neke svoje unutrašnje gorčine. Čoveku je na srcu radost zbog života i nade u njegov smisao, želja da razumevanjem tu radost i tu nadu podeli, da sebe sama do kraja uloži i da u tom jedinom zagrljaju bude od celog sveta primljen bez ostatka, da iza svega trag ostane i još jedan potvrđeni smisao — sad njegov trag, sad njegov smisao. Baš u to ime — zar ne? — Ljilja je i nudila onako brže-bolje nezgrapno, iako ljupko i dirljivo, sve što zna i sve što može. Bilo je dovoljno ma i jedno neobavezno „da“ izustiti ili tek prećutno u strasti glavom klimnuti, a ne pare i kakvi bakrači! Pa ipak to „da“ od mene nije mogla dobiti. Baš tako ću kazati Veri, išao sam kući i razmišljao. To iskreno „da“ je ono što se najteže daje. Niti ga je izgledno tražiti od koga izričito, niti zahvalno nuditi na tacni! Nego iz dana u dan pažnja do pažnje i najzad retko, možda jednom u životu. Pa na toj izuzetnosti čovek i porodica i počivaju, zar ne?

Vratim, dakle, alat u orman, ali sad stanem ženu i dalje iskosa pogledavati, vrebam trenutak. Ona sela s knjigom u ruci, dnevna soba, na trosedu, deca još svojim putem koje valjda s koficom peska u parku, koje sa školom u pozorištu tog ranog subotnjeg podneva.

— Daleko smo dogurali — kažem oprezno, a i ja seo na trosed.

Ona najpre ćuti, onda me ovlaš pogleda, pa okrenu list u knjizi.

— Pa ipak, ti se sećaš Ljiljane, one iz mladosti, sa Mašinca?

Tu ona sad podiže glavu, pa me iznova pogleda. Baš me gleda.

Širom otvorila oči. Dobro je, najzad hoće da čuje. Pa i jeste krajnje vreme da se čujemo, da se vidimo!

— Sad sam bio kod nje. Montirao luster, zamolila me. — Pa joj u par reči kažem šta je sve bilo. Zaista je besmisleno sad tamo s nekom drugom ženom petljati i opet nekakve uslove i okolnosti ravnati. Ta ona, Vera, je moja žena, s njom hoću da razgovaram, s njom da se razumem. To naglasim, to zaključim, pa s nestrpljenjem očekujem šta će izustiti. Ono najpre, ono prvo. O smislu? O razumevanju?

Ona međutim: — Bio si s njom u krevetu? — onako reč po reč.

— Pa je l' ti pričam! Nisam!

Jedan dugi trenutak gledamo se oči u oči. Samo tako, netremice, poniranje i neizvesnost, sve hajde, hajde, iščekivanje da što pre iskrsne poverenje, odobravanje, radost. Kažem, jeste li se kad baš zagledali u oči bliske osobe? Kakvo je to beskrajno prostranstvo, tu nadohvat a ni u čem — ništa. Sva tama i studen neba. Šta će najzad zaiskriti, u kom pravcu krenuti? Hoće li istina prevagnuti? Može li pogled na toj vetrometini svega mogućeg ostati nepomućen? A onda se kao sa samog dna u njenom oku milisekund samo nešto prenu, trzaj zar straha i bekstva, odjednom čitav blesak užasa. Zašto? Osetih iznenađenje u svom pogledu. S iznenađenjem i odblesak tog užasa. I sam se užasnuh. Jer u njenom oku stajala je već mržnja, na licu se pojavi gađenje:

— Pu, lažovčino! Jebao, pa još došao da mi to priča i iživljava se!

Bilo je to poslednji put da sam s Verom pokušao. Ma kako ponekad ne bilo lako govoriti istinu, u svetu nepravde i podmuklih udaraca još je teže verovati u nju. Već i sama mogućnost laži i bezobzirnosti bila je dovoljna da samu činjenicu vernosti i obzira obezvredi, da svaki smisao traganja za poverenjem obesmisli. Vera nije imala ni prave snage ni dovoljnog znanja, samosaznanja, ne pouzdanja pa niti hrabrosti — da istinu vidi. I paradoksalno, nemanje svega toga preobraćala je u sopstven imetak, i otuda snagu: ja sam lažov, a ne ona nemoćna da nasluti istinu i istinito sebe sama u toj istini. Vera je imala — šemu! Kako to i ranije da ne vidim, ta čitav naš brak počivao je na toj šemi! Kad je čovek zaljubljen, on svoj lepši deo duše pripisuje voljenom, vidi ga kroz tu želju, pa se tako uzajamno u pozitivnom podstiču i poboljšavaju. A Vera je, zanimljivo, baš svoje negativno projicirala u mene i na taj način opstojavala: ja sam cicija i pohlepan a ne ona, ja neću da čujem, da vidim, vršim nasilje nad stvarnošću htijući tek samo da gospodarim i posedujem, a ne ona, ja sam dakle i uopšte nasilnik i bezdušnik — taman posla da sam nežan i veran. Tu istinu uvideti, bilo bi ravno slomiti se! Počelo je od kafe, a najzad sam shvatio da je naš odnos neodrživ.

Zar da inače vazda budeš zakrpa?!

Bilo je to konačno raskršće, bio sam u teškoj nedoumici — kako dalje?

Svog negda prisnog prijatelja Miloša Mišu Bratića dugo nisam video. A onda me jednog proleća poseti — lipa u punom cvetu — i ja saznadoh da se razveo. Uprkos tome što ima dvoje dece, potvrdio je klimnuvši glavom.

Ja sam odranije i Veru ponešto znao. Tà ni u jednom braku ne ide sve po loju, i to sam znao, baš povodom njih. Ali ipak! — Zašto, Mišo?

— Kako da ti kažem! U najkraćem, Vera ima šemu. Ne čuje, ne vidi, tj. čuje šta hoće, vidi kako hoće i, bez obzira na sve, po toj šemi tera svoje!

U to vreme ja sam čitao Kanta. Po Kantu čovek ne zna čak ni to šta je prostor po sebi, šta vreme po sebi, on nužno vidi samo onakav prostor kakav je iz perspektive ljudskog oka i opažaja, čovečijeg poimanja — vreme opet samo kako mu sopstveno čulo iznutra naloži. I to bezuslovno, a priori, čoveku uopšte urođeno. Trodimenzionalnost, s jedne strane, i linearnost, s druge. Pa s tim i sve ostalo. Za čoveka je objekat uvek samo pojava, nikako stvar po sebi, čak i sopstvena svest tek je pojava, a ne um i razum po sebi, te oko kritike čistoga uma, tog uma a priori, uvek iznova treba misaoni napor činiti i u tom naporu međaše postavljati i sistem upotpunjavati — potomstvu za nauk i na korist. Dakle, sistem. Uvek i samo neka vrsta — upravo šeme. Što bi u tome Vera bila drukčija?

— Ma ne to! — uzvraća mi Miša. — Uostalom, kamo sreće da se svi na toj Kantovoj šemi zadržimo, ili bar da šemu razlikujemo od onoga po sebi, da kroz tu razliku poštujemo čoveka do sebe! Ali u njenom oku video sam mržnju! Istinsku, a bezrazložnu. Mržnju po sebi ako baš hoćeš! A zašto? — I tu mi ispriča svoj pokušaj s Ljiljom i šta je posle bilo.

— Mišo, pa to bi malo koja žena verovala! Pa video si valjda i strah u njenom oku!

— Ali kako je došlo do svega toga? Da je ona uopšte htela razgovor, a ne prkos i busiju, ili šta već, ni do čeg ne bi ni došlo! Da me zaista poznaje, ali ona baš to nije htela, nije smela, kako li, ona bi mi i posle svega verovala!... Znaš, — tu je odjednom promenio temu — ja ovaj rat u Bosni ne razumem!

Pogibao i razaranja, neviđeni užas, a njemu besmisleno. Već i što to kaže kosa mu se diže na glavi, a kamoli da zaista sudi. Nikad nije živeo u verski mešanoj sredini, nije iskusio, pa mora da ćuti. U stvari — jednom mu jedan nudio da uđe u Partiju, vidi koji je sve ološ ušao, a on, Miša, ispravan čovek a nepovezan, pa što ne uđe! I tad mu se smučilo, umalo tog prostodušnog agitatora da namrzne. Bogo moj, u isto vreme smo po novinama čitali, poznaje se ko je komunista, kao: već samim tim si među najboljima, kao beg, šta li, svi ostali ima da slušaju. Samim tim što tobože veruješ u Tita i Partiju, a ne, na primer, u Boga i Kralja! Ali zar je to isto?! I tako, i pre ovog rata bilo mu čudno. Jesam li znao, Vera je Sarajka, slučajno Srpkinja, ali i da nije! To je od čoveka do čoveka u čoveku, a ne u Srbinu, Hrvatu, Muslimanu. Odjednom u svađi stane i kaže mu, gori je od Muslimana! I tu prestaje sve. Jer njega sad zanima šta to znači. Sestra od tetke udata joj za Muslimana, najbolja drugarica takođe. Međutim, nek' ide u materinu kad to ne zna, neće da objašnjava. Kao, to se zna, to svi znaju. Ali ne samo sestra od tetke nego i sestra same te tetke, s druge strane, udata za Hrvata, za Bosanca-katolika, kako je sam za sebe govorio. Kad je Vera ostala siroče, taj tetak i ta tetka su je primili, pa uz svoje dvoje dece u skučenosti i oskudici delili s njom i kruha i ruha. Oni, a ne ona tetka što je sad u Nemačkoj, ta sasvim druga, tetka po ocu, koja je tada u Beogradu bila velika gospođa, fijakeristima davala velike napojnice, pričalo se o tome, a Veri velike pouke — i o tim poučnim prekorima imalo je da se priča, dobro da se pazi. Krst i anđeli, da u katoličku kuću uđe! Ta zna li Vera uopšte šta je to sveta vera srpska?! Da je pak primi i sama odneguje, ta tetka i inače bez dece, o tome nije pričala. Naprotiv, kako sad, pitala se, novčano da pomogne, zar u katoličku kuću novce da daje?! Pa da li je jedna tetka, ma kako grlata i ma koliko gospodstvena, dovoljna da se to zna, da to svi znaju? Ali i Muslimani su imali svoju tetku ili sličnog teču, i Hrvati svoga strica ili pak stričeka. Gori od Srbina, gori od Hrvata! Sve najgori, a opet svak najbolji! Samo da je da se kako-tako izdvoji, ma i na čiji bilo račun, ma pendrekom, ma dekretom! Pedeset godina komunisti su čak po ustavu bili najbolji. Uzalud!

— A sve to, čuj! — tu je učinio par koraka gore-dole po sobi. — Sve na isti način, nikako iz vrzinog kola!

— Šta to?

Pa taj raj čas jednog, čas drugog da li vođe, da li boga i alaha, jedan jedini cilj jà na nebu, jà na zemlji, ne sada, nego u budućoj etapi socijalizma, malo beše pedeset godina!... A što da čovek najzad ne pokuša po slobodnom nahođenju, svak po meri svoga bila i sopstvenog cilja, pa nek' nam po toj pameti i bude! Apsolutne pameti, Prapočetka i Konačnog cilja, Boga i Istine po sebi, njih ionako i ima i nema, sve su to ljudske šeme i šematske antinomije, baš po Kantu, zar ne? Sredstvo je važno, ono je najvažnije, sam način, a ne isključivost i prenebegavanje. Da se ipak vidimo, da se ipak čujemo, da razgovaramo! Ma se i razvodili, neće se valjda ljudi mrzeti — zbog šeme.

— Znaš, — tu je zastao za trenutak — ja ovaj rat u Bosni samo posredno mogu da razumem. Ispričaću ti, pa napiši, napiši priču, baš takav naslov joj daj: ŠEMA!

(Odlomci iz istoimene priče)

Vraćanje na početak