POŠTOVANJE I STRAHOPOŠTOVANJE

Bože moj, dogurasmo daleko! Ali trenutak jedan, najpre oko sledećeg da se složimo. Radi se o dva pojma, dve ipak sasvim različite stvari, o dve reči. To je najvažnije, ja i dalje tako mislim. Posle svega, zapravo, još više sam u to ubeđen. Molim, molim, uzećemo rečnik, nema filozofiranja, nema idi mi, dođi-razglabanja, nego neposredno, nepristrasno i upravo objektivno, sažeto, u par reči samo. To je rečnik, takav je rečnik — da vidimo šta u njemu piše.

POŠTOVANJE: Glagolska imenica od poštovati, pa u zagradi — se. Znači, poštovati nekoga ili nešto, s jedne strane, ali onda i sebe sama, s druge. To jest: uzajamno se poštovati, međusobno — kad je reč o ljudima. I dalje, sam glagol poštovati: postupati s nekim ili nečim s dužnom pažnjom, uvažavati ga — pazite, uvažavati! — i ceniti.

STRAHOPOŠTOVANJE: Duboko poštovanje s primesom straha — pazite, baš straha! — prema nekoj svetinji ili prema nekome višem ili starijem. Podrazumeva se, dakle, i jačem, pa ma i nepredvidljivo i na tajanstven način jačem, ili upravo baš tako — poput same sveznajuće sile božje, svemoguće i svete, najsvetije. Pa prosto da se čovek u svoj svojoj skrušenosti ponizno moli ispunjen strahom, tako nekako.

E, sad mi Vi recite, zar nije čovek u pravu što od svoje žene očekuje poštovanje, obično ljudsko poštovanje, ne strahopoštovanje, već jednostavno da žena s pažnjom sasluša kad joj se kaže, da obrazloženje prihvati, dobro, ili ga ne prihvati, tj. da razložnim odbijanjem pomogne da se stvari bolje vide, da se bolje razumemo? Isto tako, zar ne, i žena s pravom očekuje poštovanje od muža, u trenucima ljubavnog i životnog zanosa ljupka žena, i inače prirodna i razborita, dobiće i mnogo više, divljenje i uznošenje čak do neba. I kao što pred zlatasto-plavim nebom na horizontu i njegovom večnošću, pred tajnom beskraja iznad i zagonetkom života u grudima čovek uzdrhti od miline i strahopoštovanja — jer svemu što, eto, vidim i čemu se radujem, o jada, ta moć-svemoć učiniće najzad kraj — tako i pred ženom koju voli čovek je u strepnji da ljubav ne izgubi. I to je prirodno i ljudski, baš lepo — daleko je strepnja i živa zainteresovanost od straha. Pa čak i strahopoštovanje — tek samo primesa straha, tako piše — ne ide, dakle, bez poštovanja, bez razumnog obzira i pažljivog obziranja ako ne već i ushićenja i divljenja, taman posla da je to strah. Pa još, na primer, od pesnice! Ili ne-daj-bože od kakve batine!*

E, vidite, moja žena, nažalost, smatra da je sve ovo tek neko idi mi, dođi-razglabanje, prazno filozofiranje. Kad sam pokušao da joj objasnim, ili, dobro, da se objasnimo, ona meni prosto — da ne drobim. U smislu valjda, tà to se zna samo od sebe!

— Ostavi, nisam raspoložena za filozofiranje! — dodala je. I ja sam još jednom ostao s utiskom da me ne poštuje.

Umela je, naime, s vremena na vreme da napravi po neki teško razumljivi — pa dobro, možda sitnica, ali ipak — ispad. Noću, na primer, a mi smo imali svak svoj ležaj ali u ge, pa zajedničku dvostruku lampu kod uzglavlja, duboka noć, spavamo dakle — kad odjednom blesak tih lampi trgne me iz sna. Nešto se probudila, pa da li i inače ne može da spava, da li baš sada treba baš tako da proveri neke citate, šta li, za sutrašnje časove, tek uzima knjigu, hoće da čita.

— Pobogu, Vera, zar moraš da me budiš?!

— Samo sam lampu upalila!

— Pa zar tu nad mojom glavom, zar baš usred noći moraš da čitaš u krevetu?

Da li sam ja sve ovo, onako bunovan, rekao možda i ponešto nervozno, verovatno, tek, sad je ona uvređena: — A zar ja u svojoj kući nemam pravo da čitam, pa ma i u krevetu, pa ma i noću?!?

O, bože!

Pokrijem se, dakle, čaršavom preko glave, pokušavam da zaspim. Svoju sijalicu sam odvrnuo, sad svetli samo jedna, ali ipak, mučenje je to, i hoće li, hoće li, hoće li kad, povremeni šum listova koje prevrće, s vremena na vreme upoređuje valjda nešto. Međutim, ona ima pravo!

Kad se sledeći put desila ista stvar, ruku na srce, možda tek nakon dve, tri nedelje, ja joj kažem:

— Slušaj, ne radi se o pravu. Ili ako hoćeš, radi se i o mome pravu! I ja imam pravo da u svojoj kući neuznemiravano spavam — kažem što razložnije. To je sukob dva prava, pa baš zato tu i nije reč o pravu. Te stvari rešava uzajamni obzir, pažnja i poštovanje, zar ne?

Kad ona meni kratko — da ne filozofiram. Samo je nešto htela da proveri, ne može valjda zbog toga da ustaje, sasvim bi se rasanila. I zbilja, nakon desetak minuta ugasi svetlo, okrenu se i zaspa — a ja ostadoh da razmišljam. O filozofiji, i o pravu.

Ako nekome kažete — tako sam mislio — da Vam nešto smeta, ako, na primer, koračate, pa kažete da Vas cipela žulji a pri tome imate osmeh na licu, ili u najmanju ruku vedro čelo i odmerenu reč, tad će Vam taj možda i verovati — dobro, pa šta, malo ga žulji — ali uzeti baš za ozbiljno baš i neće. Druga je to stvar ako Vam se lice krivi od bola a reči su grdnja i proklinjanje onoga ko tako usku cipelu napravi. Dakle, kad se stvar s Verom i lampom ponovi, što ne bih malo i svoju ljutnju pokazao? Što pališ pobogu, pa dokle će to tako, pa to se više ne da podneti! I tome slično.

Međutim, šta se desilo? Prvom takvom prilikom Vera me pogleda zbilja iznenađeno, pa već i rukom krenu da lampu ugasi. A onda je valjda videla valjda po očima, ili kako je to već mogla da oseti. Kakva je zapravo ovo ljutnja? Nije li od onih što dolaze tek nakon razmišljanja i iza kojih opet sledi razmišljanje. Čovek oseti sirovu ljutnju, ova kanda i nije takva, šta li? Tek, lampu ne ugasi, nego mirno, sad ona mirno, ali ovako mi odbrusi:

— Što vičeš? Nimalo kulturno! Strpi se! A budiš se zato što se danju baš i ne pretržeš od posla. Konju bi rep mogao da iščupaš, a vičeš na jednu ženu!

O, ljudi, svašta! Šta čovek da radi sa ovakvom ženom? Pokrijem se opet preko glave, pa razmišljam, šta čovek da radi? Čudan problem!

Sutradan je upitah:

— Nije valjda, Vera, da ti uopšte i ne umeš da poštuješ, da možeš jedino da strahopoštuješ?

A ona u kući idi mi, dođi mi, u žurbi, u poslu.

Ali ubrzo zatim desilo se nešto iznenadno i potpuno nerazumljivo — što je odjednom ne baš rešilo ovaj problem, ali učinilo ga bespredmetnim, tj. odjednom su se pojavila druga pitanja i tek s njima pravi problemi.

Sem ispada ovakve vrste, naime, umela je Vera — i to je najverovatnije ista karakterna osobina, samo drugog izraza unekoliko — da s vremena na vreme priredi i po koji ispad besmislene ljubomore. Ne samo da ovu ili onu priliku kad smo u društvu i drugih žena, moju običnu ne čak ni ljubaznost, nego prosto učtivost, krivo pretvori u povod za kasnija propitivanja i prekore, nego je kadikad i sasvim neočekivane stvari izmišljala. O tome da li je bila zadovoljna svojim poreklom, detinjstvom i sudbinom uopšte, o tome da ne govorimo, iako je sigurno sve to u igri — promišljaš li, prihvataš li, ili ne. Može se prosto ograničiti pa upitati: da li je bila zadovoljna pre svega svojom ženskom sudbinom? Možda s tim svojim urođenim karakternim crtama — što bi rekli psiholozi — želje za vođstvom, prvenstvom odluke itd, možda je s pravom zavidela muškarcima uopšte, u jednom ovakvom društvu kao što je naše, patrijarhalnom ne uvek u lepom smislu reči, otuda autoritarnom ne baš na produktivan, nego pre na način po sebi, na iracionalan način, itd. Tek — mislim li ja, tako mi je govorila, da samim tim što imam onu mušku stvar nju zanemarujem, da poklanjam pažnju drugim ženama, ama nema tu „obična zdravica“, verujem li zbilja da ona nije videla ono krišom pogledavanje — zna ona kakav sam ja. Pu na tu moju stvar, pu, umela je pokadšto da u šali kaže.

Ali jednoga dana desila se baš zbilja, ovakva zbilja. Izbila je još jedna i inače besmislena rasprava, čudna i smešna svađa, pa sam zato i mogao koliko-toliko mirno da uzvraćam. U stvari, više me čudila nego žestila ta njena žestina, sam sam se pak mogao žestiti jedino na tu besmislenu upornost oko nekog tek-tako povoda. Jer nije valjda da ću sad smisleno raspravljati o tome da li sam, na primer, tamo nekoj iz treće ulice susetki rekao „dobar dan“ sa prevelikim osmehom.

— Ama, Vera, zar da se mrštim dok ljudima kažem dobar dan?

— Ne ljudima, znaš ti, ovo je žena!

— Pa šta?!

— Ovo je lepa žena, ne vrdaj, ne pravi se lud!

Mene u srce ubode, bajagi vrdam, bajagi lud, pa na njen gnev u očima i ja sevnuh gnevom, čekaj malo da i ja tebe žacnem!

— Pa valjda osim tebe ima i drugih lepih žena!

I sad se tu desi to neočekivano. Bio sam u kupatilu, brijao se, onako poluobučen, ona na vratima, ja pred ogledalom pa preko ramena reč na reč. Pa da li Vera i nije znala koliko to boli, da li u besu nije mogla da se kontroliše, u slepoj želji odjednom kao u samrtnom strahu da ona bude ta, kad je već, eto, stani-pani, šta li, ma i jedina koja će biti sigurna i sve, oslobođena najzad ma i u magnovenju svake pretnje da bude zanemarena i nemoćna, da ma i simboličnim ukidanjem razlike bude ravnopravna, ili još bolje i jedino sigurno, jača i lepša od svake žene i svakog muškarca, šta li, tek, baš se raspameti:

— A ti da očijukaš! E, sad ću ti ga otkinuti!

I zbilja, nisam ni stigao da shvatim šta se dešava, a već sam, jaoj, video sve svice pred očima. Ruka mi se otkači, pesnica polete sama od sebe. Ne znam kad mi je mašinica za brijanje ispala, ležala je sad na podu. Vera skljokana u dovratku. — Jao, ubi me! — jeknu i pokri lice rukama.

Lude li žene, sevnu mi u svesti. Osetih kako mi sva krv iščeze iz lica i glave, potonu, stisnu se negde u najskriveniju tačku tela. Umesto nje ispuni me užas — dok je srce u grudima tuklo da iskoči. Ne, nisam osećao krivicu, stajao sam mirno i uspravno i kao po prvi put uz tu drčnu ženu dostojanstveno — ali šta sad? Bio je to trenutak straha.

— Jao, krv! — opet jeknu ona spazivši sad svoje prste. Pa plj, plj, plj, pljunu u dlan. — Jao, zub!

Ali meni se misli već polako vraćaju, uz sve manji strah i sve nerazumljivije ali ipak dostojanstvo, u stanju sam sad da tačno zapažam. Donja usna joj na jednom mestu pukla, otuda krvi na prstu. A zub što uz nešto sukrvice drži na dlanu — veštački je. Taj sekutić izgubila je još zbog trudnoće. I bi mi čudno što to da li ne zapaža, da li šta drugo?

— Ipak je, da vidim, da, onaj veštački! — kažem joj.

Ona, međutim, kao da i ne čuje, previja se, ječi i cvili sve na isti način. Privila se uz mene, moli da je hitno vodim lekaru, zubaru, stomato-hirurgu. Moli a telefon je i njoj pri ruci, moli i briše šakom krv, mrljavi, a lavabo s vodom joj je takođe pri ruci.

O jada, o bespomoćnosti! Od onako drčne žene!

A mojim očima gledano, niti je imala potrebe da bude onoliko drčna niti sad ovako jadna. Pa upravo to odsustvo mere je ono što izaziva muku u stomaku i odjednom pih, baš gađenje!

Dabome, odveo sam je lekaru, Klinika stomatološkog fakulteta. Bila je sad mirna, lice opet čisto i lepo, na usni napuklina već ne veća nego kao kad od sopstvene snage i sočnosti zdravo lice bude izloženo zdravom vetru. U ustima desni joj obrađene, dato mišljenje za novu krunu, krunicu — i sad smo išli kući.

Ona obično i nije išla baš uporedo sa mnom. Ma i samo s tašnom u ruci žurila se ispred da, na primer, u tramvaju zauzme što bolje mesto, ili zastajkujući kod ovog ili onog izloga određivala i meni gde treba stati i šta pogledati. I to kao da je bila pre psihološka, nego stvarna potreba. Zato mi je i bilo svejedno. Jednom samo nešto mi naspelo, ni tada ne baš do grla došlo, nego prosto 'ajd da vidimo šta ćeš! Išli smo autobusom iz Tijesnog pa za Šibenik, vraćali se s godišnjeg odmora. Meni u ruci kofer, to je prigradska linija, puno putnika, svi stojimo. Kad, ona decu za ruke, svak svoju torbu, torbicu, pa na jednoj usputnoj stanici da siđu — mene i ne pogleda, dovoljno valjda što je kuferčina u sigurnim rukama. To je već grad, već Šibenik, ali vidim, silazi za jednu stanicu ranije. Hoće li se ipak osvrnuti? Ovim putem išli smo već na tamo, proverim, dakle, u pameti posledice. Uličica poludole, pa onda okuka nagore, imaće da pešače ne više od par stotina metara. Tek kad je sišla i počela valjda torbe i prtljag da prebrojava, videla je da me nema. Autobus već pošao, ja joj prstom kroz prozor dajem znak, još jedna stanica, gore je čekam. I naravno, sačekao sam je. Bez komentara ona, bez komentara ja. Kasnije se ispostavilo, bez pouke takođe — svejedno što je i decu povukla da bespotrebno pešače. Međutim, idemo dalje, sve na isti način. Pa dokle tako?!

I sad smo išli kući, i sad me uhvatila ispod ruke. Ćutali smo, ali ja ubrzam korak, ona ubrza. Ja usporim, taj autobus ionako ne bismo stigli, ona uspori. Pa i kad smo u autobus ušli nije se držala za šipku niti za naslon od sedišta — nego čvrsto meni za mišicu. Čak i najmanje da autobus zaljulja, oslanjala se na mene, stezala me čvršće, opet ćutke i upravo skrušeno.

Vidite, ja sebe smatram ispravnim čovekom. Uprkos svemu, uspravno se i držim. Pa i tad u autobusu. Pored jedne takve žene, reklo bi se čak — dostojanstveno. I zbilja me ispuni neko čudno dostojanstvo, pomešanih osećanja. Bila je to slika u tradiciji našeg čoveka, i ja gledam, i ja čitam, ljude, knjige, filmove. Uspravan i dostojanstven čovek i pored njega žena koja ga skrušeno poštuje i čak strahopoštuje. Ali mene odjednom ispuni žalost, upravo sažaljenje, to je prava reč, jad i — Gospode! — beda! Znao sam da nešto nije u redu.

Zar čoveku treba takvo dostojanstvo, zar mu treba žena koja od njega strahopoštuje, da ne kažem baš — preza od pesnice?

Ali o tome nisam imao s kim da razgovaram.

Setim se napokon jednog očevog prijatelja, starijeg čoveka, starog advokata, koji je u svojoj praksi mora bit' svašta video, mnogo šta osetio i, sigurno, podosta razumeo. Ispričam mu, dakle, šta je sve bilo i kako, ama ne, ne plašim se da će me tužiti, ni govora. Nego:

— Kako da živim s jednom takvom ženom? — Ono pre bila je nerazumljiva drčnost, ili 'ajd da budem kavaljer pa da kažem, vragolasta samoživost i uživanje u čari ženske moći. Vera je tako i govorila, žene su sad ravnopravne, ali je, plus, dužnost muškarca da bude kavaljer. Pazite, ne po srcu, nego dužnost! — Ali ovo sad je jad i beda! — naglasim.

On me gleda: — Imate dece?

— Dvoje! — kažem i obaram pogled.

— I u čemu je zapravo problem?

Ja opet oborio pogled. Kako da kažem jednom advokatu. On piše tužbe, žalbe, predstavke. A problem nije u tome. Vidite, lepa žena može da izazove u čoveku tugu i sažaljenje, sav svoj jad može pred njim da izlije u svojoj ma kako ružnoj nesreći. Ono što ružna žena sebi ne sme da dopusti. Priroda je tu nemilosrdna. Jer lepa žena izaziva želju da se čovek s njom veže, da zajedno i u nesreći ostanu uzvišeni. Od ružne beži, pomogne ako mogne, pa pobegne. Ali ni po jada, moja žena nije bila ružna. Međutim, ma kako ravnodušna i zapravo nemilosrdna, priroda je nedokučiva takođe — i čarobna. Desi se jedan pogled, jedan slučajni dodir po ruci ili treptaj u glasu iz dubine duše, pa čovek zavoli, ne smeta mu ni prevelik nos ni klempavo uvo, žena se pred njim iznutra rascvetala, pa mu i spolja, puteno zrači. Ali šta kad lepu ženu odjednom vidiš bez dotadašnje čarobne koprene vlastitog pogleda i vlastite mašte, tj. odjednom ogoljenu u duhovnoj obesnosti i neprirodnosti, siromaštvu i jadu u stvari?

— Bojim se, — kažem mu — neću moći više da je volim.

On me koji trenutak gleda. — A ja se bojim nešto drugo!

Sad ja njega gledam.

— Ja sam advokat — kaže. — Poznajem našeg čoveka, poznajem žene. A i pravo nam je takvo kakvo je, jednopartijsko. Pa sad šta je, tu je! Sami smo takvi.** Ne svi, naravno. Ti, na primer, razmišljaš o finim problemima. Međutim, ovaj problem je proste prirode, praktične. I ti držiš rešenje u svojim rukama, ja ti u tome mogu pomoći. Ako mogu!

Ja širom otvorio oči.

— Ima jedna vrsta žena, a često ni ljudi nisu drukčiji. Drčni su ako iza njih stoji šef, direktor, partija, vlast, ako misle da im se može. A ovamo da ga zamajavaš dokle voliš, manji od makova zrna.

Ja ga netremice gledam.

— Ti imaš sam sa sobom da vidiš. Možeš li taj udarac pesnicom, tako, s vremena na vreme, da ponoviš, pazi, s vremena na vreme samo, ili ne možeš. Onako od srca, odjednom svom snagom, svom mržnjom. Ne koškanje, nego jedan jedini udarac. Baš sadistički!

Ja zinuo.

— Ako ne možeš, neće te poštovati!

                                                             

* Uzgred:

  Batina je za stoku, a pendrek za socijalističkog čoveka — imao je običaj da se sarkastično šali jedan moj negdašnji poznanik, onda visoko u hijerarhiji tzv. narodne milicije. Milicija je zato narodna, dodavao je, da bije narod, da ga utera u socijalizam. Da ga brani, to je teorija. Narod je neprosvećen, svojeglav i sam se brani.

** Onaj moj negdašnji poznanik imao je običaj da kaže: narod ima onakvu vlast kakvu zaslužuje. I to je bila sva njegova teorija, to je smatrao jedino vrednom teorijom.

Vraćanje na početak