Bog & Rat

Iz Pogovora sabranim delima:

Istina je ipak prosta — ostavimo se priča o svetlijoj budućnosti ili o nebeskom narodu i njegovom dostojanstvu — sva se istina sve istorije čovečanstva može svesti na nekoliko običnih činjenica, na jedno jedino prirodno pravilo. Istorijski materijalizam, kažu. Pa dobro — ako se bespotrebno ne insistira na rascepu da li pravilo od boga ili pravilo materije bez boga — eto, baš po njemu!

Prvobitni lovci i sakupljači plodova uzimaju se kao početak. Živiš prosto od toga što u prirodi nađeš, što od prirode uzmeš. Ispreči li ti se na tom putu neki drugi čovek, iz nekog drugog čopora, eto, i on deo prirode, ti i od njega uzmeš. Ne što ga mrziš, nego prosto teritoriju, lovište, koristiš božiju baštu takoreći. Hoće li, međutim, i on na isti način s tobom, hoće, što ne bi, u prirodi je ionako sve simetrično i manje‑više u ravnoteži. I eto boja, kamenom, batinom, čime god! Eto ubijenih! Zarobljenika nema, jer šta bi jedan takav čovek s njim, s divljakom koji zna samo kamen da potegne ili batinom da udari, takođe ubijajući ili pak s drveta mlateći, svejedno. Kakva takva ravnoteža. A znate šta tu stvar iz ravnoteže izvodi i unapred kreće? Ne poglavica ili plemenska organizacija iako je, naravno, to u redu, bez toga se svakodnevni boj ne vojuje, bez toga se od danas do sutra ne može. Ali godina za godinom, decenija, vek za vekom, nagomilalo se ljudsko iskustvo, naučili su ljudi da ga zapisuju. Naučio čovek da voćke i stoku sam odgaja, da zemlju ore i oruđe pravi čak i od metala. Ekonomski, ekonomski sad više nije razumno pobeđenoga ubijati, mogao je on već mnogo čemu da posluži, znao mnogo šta da uradi, ne samo da vreba s batinom iz prikrajka. I eto nove ravnoteže. On zadovoljan što je živ ostao, ti zadovoljan što ima ko za tebe da radi. Lakše ti i jeftinije da se naoružaš nego da sve sam radiš. Podela rada takoreći. Robovlasništvo, klasna razlika, ali ne vredi zaoštravati, ipak je to civilizacija, kakva takva ravnoteža. I iz te ravnoteže ni ovaj put neće u boljitak povesti nikoji tek tako pobunjenik ni ikakav vođa, kamoli već ustoličeni car, na primer. Uzalud se Justinijan (483 – 565) trudio, onoliki zakon pisao, sve zakone sveta pod svojim potpisom skupio, apsolutnu pravdu da dosegne! Da se tačno zna kad gospodar sme da ubije roba, inače nikako, inače Careva kazna od Boga! Pa se potom vajkao: ljudi nisu dovoljno vredni, ili se pak samo oko vlasti svađaju, carstvo mu osiromašuje — ne on lično koji je sve bogatiji — ali ga carevina brine, ima moćnijih a tek jedva kraljevina. Gde to, pobogu, i kako!? Tamo gde čovek više nikako ne sme da ubije čoveka, niti uopšte da ga u posedu ima, gde se zemlja poseduje, a tek preko nje čovek na njoj. Pa taj sad radi, sve se sam dovija kako više da mu rodi, pa na ravne časti, gospodaru gospodarevo — on me oružjem brani — a meni moje. Eksploatacija? Ma podela rada, milina! To jest, kakva takva ravnoteža. I taj feud od cara i boga, feudalizam nikako ne bi propao, uz dobru vojsku i sve bolje zakone, da nije tog veka za vekom, sve novog i daljeg ljudskog znanja i iskustva.

A čovek bi da i samoj prirodi doskoči, da njenu tajnu otkrije i istinom samu večnost dodirne, pa makar i od gladi umro — ne samo da što više ima i potčini koristeći vešto u tu svrhu sve, pa ma ostatak sveta i večna tajna ostao, ma tog ostatka i ne bilo! Kad je Faradej (1791 – 1867) otkrio indukciju, priča se na primer, zaželeo je da taj svoj pronalazak javno prikaže: ti ovde mrdneš magnetom, a tamo poskoči ne gvozdena žica, nego, zamislite, žica od bakra, bilo koja žica, pogledajte sad, jer kroz nju, eto, protiče struja. Kako to, oduševljavao se Faradej pred probranim, najprobranijim zvanicama. Dok ga glavom i bradom kralj nije hladno prekinuo:

Kralj mu inače, to se dosećate, i ustupio tu dvoranu za demonstraciju pronalaska.

— To ne znam, Vaše Veličanstvo, ali znam da neće proći ni pet godina a Vi ćete na njemu ubirati porez.

Da je ovo tako, da na boljitak pokreće, s naukom i svim istorijskim iskustvom čovečanstva, jedino „porast proizvodnih snaga“, kako to teorija kaže — oko toga danas i nema pravog spora. Nauka pokreće a civilizacija (društvo) prihvata, uvek iznova na probi koliko je u stanju istinu da shvati, uvek iznova i samo shvatanje‑prihvatanje kao deo proizvodnih snaga.

Spor je, međutim, oko toga šta je poslednji smisao ljudskog života, šta je smisao iznad ljudske prolaznosti s kojim bi čovek da se približi sopstvenoj večnosti, jednom idealu za daleku budućnost kojim bi vlastiti strah i nemoć konačno nadišao, kojim bi od ovozemaljske muke pogled odvratio. Otuda čas jedna čas druga ideologija, otuda mistifikovanje čak i istorijskog materijalizma. Čemu inače zaoštravanje do mržnje i krvi!? Raj na nebu, jedan primer. Puška na gotovs pa ti raj u krilo padne — besklasno društvo, sad drugi primer! Društvena svojina nad sredstvima za rad, društvo iznad svega kao večnost sama — sve društveno. Ukidanje najzad svake privatne svojine, s njom i države uopšte, koja, sećate se, odumire. Ukidanje sve ljudske sebičnosti, pa svejedno što svak za sebe sebično misli da je to ukidanje pod njegovim vođstvom i pre svega u njegovu korist. Pa makar i uz Partiju! Svi smo Partija, pa čas uz Vođu čas uz Boga ko se bolje lakta! Pojedinac je beznačajan, šta će on među nama?!

III

U vreme kad sam ugovor s početka ovog pogovora potpisao, državno‑partijska privreda komunističkog socijalizma već je doživela svoj svetski bankrot. Taj po mnogima u stvari feudalizam dvadesetog veka s Vođom‑Carem i jednom jedinom Partijom od Boga — pardon, ne od boga (koji je „opijum za narod“), nego na osnovu (tobože nauke) marksizma‑lenjinizma i revolucije — pokazao se neproduktivnim, u svetskoj konkurenciji slobodne razmene interesa radom, znanjem i kapitalom doživeo je ekonomski poraz. U Evropi je još jedino Srbija bila s istom Partijom na vlasti, doduše prekrštenom i primoranom da dopusti organizaciju i drugih partija i kakve takve izbore. Ali je posle pedeset godina medijskog jednoumlja — a bogme i ugodnog života samo na osnovu klicanja Partiji i Titu, koji je vešto namigujući Zapadu uzimao jeftino kredite samo da se ne svrsta u Istok — ali je, kažem, u ljudskim glavama ostala ista ideologija društvene svojine (ničije, dakle moje — kao kod prvobitnih skupljača plodova), ista partijsko‑svepartijska logika (poslušnosti a neiskrenosti), hijerarhijski sputan način mišljenja.

Godine 1991. već sam mogao slobodno da objavim svoj četvorotom „Kroz socijalizam do boga“, tj. sâm da organizujem pretplatu i dam pare za štampu a da ne budem optužen za neprijateljsku propagandu. Ali sem slučajno „Večernjih novosti“ ni jedna redakcija nije ni slovca objavila o knjizi. Dobronamerna sekretarica časopisa „Književnost“, na primer, otvoreno mi je rekla, ne može se tek tako knjiga u redakciju pa ko hoće da je pročita i napiše, kako hoće. Nego:

— Da li poznajete urednika, ne? Onda morate naći prijatelja koji ga poznaje, razumete, zajedničkog prijatelja.

Kao da „Književnost“ nije po tome „Književnost“ što okuplja ljude koje književnost kao književnost interesuje, kao da je, naprotiv, partijska ispostava oko koje se okupljaju partijski ideolozi za koju paricu iz partijsko‑državnog budžeta. Pa sam došao možda da im tražim deo tih para. De, prijatelju, daj koliko možeš za troškove štampe! Kao da čak i sponzori ne daju novac iz nekog višeg smisla, upravo oni, nego tek tako prijateljima!

Našavši jednog blagonaklonog Jugoslovena iz inostranstva (namerno kažem Jugoslovena jer je Hrvat, ali Hrvat po rođenju, kako mi je otpisao, a ne po zanimanju — eto višeg smisla!) koji mi je zbilja namirio troškove štampe, a da bih, dakle, ipak došao do čitalaca, krenuo sam da knjigu poklanjam bibliotekama. Tu, međutim, moram da budem iscrpniji. Za pomoć sam molio i druge ljude, adrese pokupio iz adresara naslovljenog, zanimljivo, kao „Svetski srpski poslovni vodič“. Pa čovek slučajno ispao Hrvat. Niko drugi mi ni odgovorio nije, stotinu pisama. Najviše što sam o sudbini tih pisama dočuo je to da se nekolicina telefonom zanimala opet kod ovdašnjih poslovnih ljudi: ko je taj čovek uopšte?

S bibliotekarima me je tek čekalo iznenađenje. Obilazeći po Srbiji gradove i u njima biblioteke, video sam da trećina bibliotekara knjigu uopšte nije smela da uvrsti u fond biblioteke, pazite, recenzeti knjige, dakle, preporučuju je čitaocima: dr Tode Čolak, dr Živomir Petronijević, dr Gajo Petrović, dr Boško Tomašević — očito, međutim, ne partijski ljudi, Gajo Petrović kod slučaja sa „Praksisom“ svojevremeno čak i javno prokažen. Jedna bibliotekarka se otvoreno vajkala:

— Eh, nije lako proceniti knjigu. Nekad je bilo lakše, zna se koja knjiga je zabranjena, zna se ko daje dozvolu za prodaju, pa to, to da spada u oblast kulture, to je u stvari dozvola, Ministarstvo kulture.

Nije rekla na koju procenu misli, ali ako je reč o obrazovno‑umetničkoj a ne političkoj proceni, za obrazovanog čitaoca bez ideoloških i drugih predrasuda, pismenog naravno, to nije stvar duža od pola sata, pa ne mora baš celu knjigu da čita, ne mora prikaze da piše!

Kao što rekoh, partijsko‑svepartijska logika. Čak i danas, na primer, Javno preduzeće za stambene usluge — svojevremeno formirano za brigu o društvenim stanovima (u koje su za neekonomski nisku cenu stanovali ipak pojedinačni ljudi, s privilegijom tzv. stanarskog prava). Sve dok nije Milošević pao, imali smo muku da ga se rešimo. Em naša zgrada nova, em sve privatni stanovi, kupljeni po tržišnoj ceni, ne budzašto od „društva“ otkupljeni (privilegija nosilaca stanarskih prava), pa nismo hteli da automatski, paušalno plaćamo to tobože solidarno održavanje sveg stambenog fonda (a gde će i koje opravke — to i dalje „društvo“ da odlučuje). Čuo sam da sad sa svakom zgradom potpisuju ugovore, dobro tipske, formular-ugovore, ali ne više automatski i valjda ne paušalno. Ljubazna sekretarica mi objašnjava šta sve oni rade i kako o ceni odlučuju — ali nikako da vidim sam ugovor, nego ti reklamni takoreći političko‑propagandni proglasi. Za ugovor, međutim, ona nije ovlašćena, ne sme da mi da!

— Ali, gospođo, mi smo Vam moguće mušterije. Kako mislite da potpišem ugovor a da ga ne vidimo?

— Pa dao sam Vam vizit‑kartu. Evo i lične karte. Zar nije dovoljno što sam vlasnik stana i moguća mušterija? Ne tražimo džabe, nećemo mačku u džaku, u čemu je problem? Ko treba da sam, od kakvih to političkih struktura preporučen?

Kad je, eto, to tako u čistoj ekonomiji, kako li je tek u kulturi! Koja, kaže se, oplemenjuje. Koliko tek tu važi taj plemeniti i plemićki, viteški princip iz srednjeg veka. Vitezom (tj. vrednim javne pažnje) može te proglasiti samo neko od već (u javnosti) priznatih vitezova, tako što ćeš mu se zakleti na vernost, njemu, caru i bogu — Partiji i partijskoj oligarhiji, inače ko si, pojedinac.

Svojevremeno sam oglasom tražio prevodioca. Jednoj ženi u Nišu poslao sam rukopis. Iz slušalice sam potom čuo da neće da prevodi jer mojim rečenicama ni subjekat nije lako naći. Pa mi doslovce kaže, a pročitala je tek prvih nekoliko stranica: — Vi počinjete onako malo poizdalje, razuđeno i naširoko kao veliki pisac.

Dakle, za izdanje sabranih dela valjalo je da izdavač ne bude pojedinac, ne sam Milan Nešić. Obraćao sam se Srpskoj književnoj zadruzi i Narodnoj knjizi. Uz uslov da njihova štamparija štampa, za istu uslugu (od ranije već njihova praksa) bili su tri puta skuplji, paušalno su naplaćivali i svoj viteški značaj u javnosti, zarađivali na ambiciji pisca ako već nisu sigurni da će knjigu prodati. Tako sam našao malog izdavača koji nije mistifikovao stvar tobože kompletnom uslugom, a ipak je društveni izdavač, ne pojedinac, izdavač čiji je jedini interes bio, zamislite, da mi pomogne kad ja već tako hoću a pare mu ne tražim. Prilagođavajući se, dakle, tom društvenom stanju a ne prikrivajući ga (na primer i ja mistifikacijom), sastavio sam, predložio i potpisao onaj čudni ugovor, ugovor tim više adekvatan društveno‑književnoj situaciji (vidite, i ja na prvom mestu stavljam „društveno“). Istinit i baš zato smešan. Smešan jer je smešan raskorak ideologije i stvarnosti.

Raskorak čitavog iz decenije u deceniju stvaranog javnog mnjenja sa stvarnošću i istinom, sam taj raskorak kao istina je smešan.

Ima jedno preduzeće — a uprkos svim pritiscima ideologije ipak se nađe po neko — ima jedno koje istinu drži na prvom mestu. Privrednu istinu, a to znači naučnu, inžinjersku, stručnu, poslovnu istinu umeća ophođenja i sa činjenicama i sa ljudima, ima jedno čiji je, dakle, moto: Istina i umetnost, to ne može biti stvar samo naučnika i umetnika već pre svega dobrih privrednika. Ponavljam, uprkos svim pritiscima propovednika ovakve ili onakve ideologije. Dakle: Vera i moral, to ne može biti stvar samo popa i propovednika već pre svega dobrih privrednika. Ili ukratko: Istina i umetnost, vera i moral!

Iz Pogovora sabranim delima:

III

IV