O romanu Miroslava Kostića

(Tekst koji je u jesen 91. ponuđen redakciji „Demokratije“)

KVADRATURA KRUGA ILI O „LUDNICI“

A u kontekstu ratne ludnice koja još nije prestala. Niko ne želi da se završi sledećom 50-godišnjom pobedom. Bez predviđanja — sam prikaz onoga što je bilo može da posluži trezvenijem viđenju onoga što je sada.

Da li je i socijalizam kvadratura kruga, tj. nerešivi zadatak i nedostižna utopija o bitno novom i zauvek pravednom društvu? Krah jednopartijskog socijalizma, po mnogima u stvari feudalizma XX veka* sigurno nije, opet po mnogima, poslednji odgovor na ovo pitanje.

Sam početak romana sa par reči predočava pravo stanje stvari: „Kad je prestonica postala glavni grad, Kalenićeva pijaca nije promenila ime. Ostala je ono što je bila pre Početka i tako je bilo do kraja“. Već i gola ideja da s pobedom jednog oružja i pogleda na svet taj svet počne iznova, toliko je egocentrična da je čak i luckasta. Daleko od toga, međutim, da već tu i time opravda naslov. Određeni egocentrizam čak je i prirodan. Čovek sopstvenim očima gleda, sopstvenim ušima veruje, pa tek potom čini napor da iz subjektivne perspektive iskorači u ono što svoje zakone ima a s čime se živi i čemu se konačno predaje. Taj zdravi instinkt da se čovek s objektom poravna zloupotrebljavan je u svim totalitarnim vladavinama. Jedna ideja ili tek samo Vođa lično postaje jedina objektivna istina. Svako ko drukčije misli sumnjiv je ili čak neprijatelj, na primer, baš socijalizma. (Ili sopstvene nacije, svejedno). Roman obiluje primerima sitnih ljudi koji su svojom poslušnošću napravili karijere, bremenit je opet mnogom ljudskom patnjom onih drugih, običnih a moralnih. Ali svi i dalje prodaju i kupuju na Kalenićevoj pijaci, vode ljubav, raduju se i umiru. Čak i čitav život kad ostane bez smisla i završi tragedijom kao svojim poslednjim ciljem — samo se bezlično sliva u opšti hod istorije. Poslednja rečenica romana na lep način konotira sa početkom: „U Srećkovom dnevniku opisano je više raznih načina, Srba se opredelio za smrt vešanjem“. Da, a Kalenićeva pijaca i dalje ne menja ime.

Pa zbog čega naslov „Ludnica“?

Pri kraju prve glave drugog dela prvi put se pominje izvesni 1943. tek samo sedamnaestogodišnjak koji, otišav te godine u Rasinski odred, već iduće, pod partizanskim imenom Laza, ulazi u oslobođeni Beograd oduševljeno svirajući harmoniku — na tenku. Pod nadimkom Pištoljdžija ili češće kao Harmonikaš pomene se on i docnije, baš u krugu neistomišljenika socijalizma, u krugu ražalovanog Profesora, koji nemajući kao nepodoban više katedru pravi beleške o svemu. (Kilo slame odredili na 0,35, a ona skuplja. Svako drugo veče nema struje, da ljudi ne slušaju Radio-London). Tek u trećem delu knjige sva širina pripovedačkog miljea i istorijske pozadine zgrušava se u jednu tačku — sudbinu tog Harmonikaša. Njemu su istorijske okolnosti najpre išle na ruku, zato je u pomenutom krugu i prozvan Srećko. Završava Vojnu akademiju, zaslužuje počast Titovog pitomca, dobija čin potpukovnika, postaje univerzitetski nastavnik. Zbog nepravedne podele stanova zakačio se s vojnim vlastima 1959. Otad je pod prismotrom Službe bezbednosti. To prima tek kao podstrek da se s novim oduševljenjem posveti ličnom usavršavanju, bavi se ne samo matematikom i fizikom, izučavao je i sociologiju, istoriju. Uočio je izvesne greške u vrhovnom komandovanju u V ofanzivi. Sve iz istinoljublja i poštenja. Takav je i u garnizonu. Uočava zloupotrebe baš ljudi iz Službe bezbednosti. Nestale nišanske sprave, nedostaje municija, bojni brod korišćen u privatne svrhe. Piše predstavke čak u Centralni komitet i Vrhovnom komandantu. Ne shvata ono što ni Vođa ne kaže: mnogo su važniji pouzdani ljudi u Službi bezbednosti od sumnjive ideje o pravdi i socijalizmu. I tako naš Srećko za zloupotrebe u društvu optužuje najzad i samog Josipa Broza. Konačan odgovor: 1973. na osnovu samo usmenog sudskog rešenja, uprkos lekarskih uverenja petorice civilnih psihijatara da je zdrav, biva smešten u zatvorsku ludnicu.** Naslov romana je opravdan.

Kako izdržati?

1988. sada već šezdesetdvogodišnji potpukovnik biva najzad pušten iz zatvorske bolnice, pod pritiskom mnogobrojnih peticija i međunarodnih foruma odjednom je ozdravio. I sve one ludosti u ludnici samih čuvara i lekara, korupcije, silovanja i svakojaki sadizam, pa ljudske obezglavljenosti i beznađa, s druge strane, nad poslednjim ponorom u skoku bez povratka sa četvrtog sprata, na primer — samo su jedna stvar. Kako je moguće da je Srećko sve to izdržao, da se vratio i fizički i psihički čitav? — kao da je tek to pitanje prava stvar. Odgovor je vidljiv, dabome, iz romana. Srećko je nepokolebljivo verovao da uprkos svemu njegova životna misija ostaje neukaljana, da je cilj socijalizma i on zajedno sa njim, da su iznad svega. (Izučava psihijatriju, pomaže lekarima, čak i mnogu ekspertizu daje pod njihovim potpisom, oni nemaju vremena, honorari su mali). I baš to verovanje — koje počinje kao subjektivni stav ali koje, kad čoveka ispuni do poslednje ćelije, doseže takoreći do kosmičkih razmera, našavši tako baš objektivni oslonac i postavši čak i telesna snaga — baš ono u romanu postaje diskretna ali odlučujuća tačka osmišljenja i poruke. Zato pisac kroz usta Srbislava i kaže: dugo se kolebao da li da romanu priključi rešenje kvadrature kruga koje mu je poslao sam potpukovnik. S pravom umetničkom merom, tj. bez ikakvog komentara, pisac ovo rešenje priključuje u posebnom dodatku. Nek' svak za sebe odluči kako šta da oceni, u ime koje vere sopstveni život da uloži, te s kojim delom pred Prirodu i Večiti pokoj.

Broj π

Odnos obima kruga prema prečniku znao je sa tačnošću većom od 0,7 promila još Arhimed. Nadajući se da će taj odnos, tj. broj π, izračunati do kraja, Ludolf van Cojlen je došao do 35. decimale: 3,14159... Šesnaesti vek, zar postoji broj koji nikad kraja nema, niti pak periodu, a ipak je konačan? Baš je to nerazumljiv, dakle iracionalan broj. Svejedno, danas kompjuterski izračunat na hiljade decimala. Praktično je, dakle, moguća samo njegova približna vrednost, otuda u poslednju decimalu tačno prevođenje površine kruga, r2π u površinu kvadrata, a2, nije moguće. Nije moguća, dakle, kvadratura kruga. I baš za broj π potpukovnik u svome rešenju predlaže novu vrednost, i to samo sa četiri decimale: 3,1329 (odstupa za 3 promila). A kaže da neće govoriti kako je taj odnos pronašao. Pa to i Srećko traži poslušnost i bespogovorno verovanje, baš ono s kojim se i sam uzda u svoju misiju i socijalizam! Pisac ovih redova bi ipak upitao: otkuda to 3,1329, otkuda taj socijalizam? Ako je do verovanja, on bi radije ostao kod vere u osmeh voljene žene, u zahvalnost nevine dece, u mogućnost i potrebu da svako svoju tvrdnju obrazloži, pa tek kroza to u neko pravednije društvo. On ne može da veruje u opšti interes i obećano blagostanje koje bi jedan Vođa (ovaj put koji ne greši) i jedna Partija (koja ostaje verna idealima) jednoga dana, ma na osnovu kakve politike ili kvadrature, tek istresli iz rukava, zbog čega bi valjalo ljude hapsiti, proglašavati ludim, a kamoli ubijati. Verovanje treba da služi plemenitijim ciljevima, pre svega, dabome, očuvanju sopstvenog zdravlja.

Milan Nešić

Beograd, Resnik, Avala-Grad

* Jer riterski, oružjem dođe na vlast, pa vlašću i diktira ekonomske odnose, a u SSSR-u je podanik i bukvalno bio vezan za teritoriju — zemlju.

**  Poznati slučaj potpukovnika Radomira Veljkovića.

(Iz KNJIŽEVNE AUTOBIOGRAFIJE)

Vraćanje na početak

Natrag...