NEŠIĆEV SIMBOL-TRENUTAK APSTRAKT KNJIGE POLJUBAC

Posle reči o poljupcu koji kao da je krov Nešićeve knjige, usuđujem se da glasno pomislim kako je pravi a skriveni naslov šest Nešićevih noveleta zapravo naslov prve: IMA JEDAN TRENUTAK, IMA LI GA? U ovoj kondenzovanoj misli koja nas najpre kosne, probudi iz košmara svakodnevnice, a svaki dalji put navodi na razmišljanje, bez ostatka se slio na jedan poetski, psihološko-filozofski način sublimat sveg dosadašnjeg Nešićevog literarnog opusa. Tvrditi da postoji jedan trenutak, registrovan jer je prošao kroz naše doživljajno JA, a istovremeno, pri istoj svesti, potreti njegovo postojanje zapitavši se IMA LI GA — jeste izliv ali je pre proboj preko obruča u kome duša previre, pati, strepi, čeka promenu. Ovaj trenutak uključuje i istinsku radost, ali radost koja je već na pragu zaprečena, zbog čega je svest negira istovremeno vapijući pitanjem IMA LI JE. Traganje za simbol-trenutkom u bračnoj vezi kao komplikovanom psihološkom odnosu mimo pravnih i socijalnih datosti pratimo preko lika obespokojenog Miloša Bratića, koga doživljavamo kao zakasnelog romantičara. Bratićeva patnja zbog na kapriciozan način neuzvraćene ljubavi u braku dovodi do bračne krize. Već samo jedan poljubac van braka zadovoljiće njegovu čulnost i preporoditi dušu. Stoga je simbol-trenutak vapaj, zamrli krik ali i proboj; zastoj, rezignacija, ali i preokret ljubavi željnog muškarca krajem ovog burnog veka. Da li je Miloš Bratić novi junak psihološki naglašene savremene literature? Nešić s Bratićem varira situacije bračnog trougla, ali takođe i sam simbol-trenutak, taj tren muškog čeznuća za pogledom i dodirom prihvatanja. Ovaj nedostatni tren, literarni simbol prepoznavanja Nešićeve proze nema svoj duhovni ekvivalent uzvraćanja. Nasuprot muškog čeznuća je ženski pogled-čikanje ili pogled-zagonetka. Pitamo se: da li muškarac svojim iluzijama mora da kompenzuje neki nečitljivi deo žene. Koji? Da li je žena nečitljiva? Baš zato Nešićev simbol-trenutak treba tumačiti i iz muškog i iz ženskog ugla. Ali kako god, taj trenutak može da zavlada voljom, da postane uređivač sudbine, presuditelj valjanosti braka, pokretač traganja za spokojstvom duše u novoj sreći. Kao magnovenje je minoran, kao pomanjkanje prati ponore u braku — ipak je činilac kohezije na stazi spoznavanja i prilagođavanja muškarca i žene sve dok traje brak. Na tom planu Nešićevi likovi su psihološki izoštreni i iznijansirani kroz čitav niz književnih činjenica u saglasju sa životom i temom.

Hod, tok i usmerenost Nešićevih noveleta ne napušta bračni trougao kao konstrukcijski siže, ali umesto jedne linije organskog niza književnih činjenica, Nešić nam ovoga puta daje dve uporedne, težište je bačeno na tu uporednost sa efektima fatalnim za svaku od te dve porodice. Bratićev poljubac kao čudesna erotska aplikacija, kao povod za preokret dva srca koja još kucaju u dva braka i za dve porodice, ne vodi sreći, ne postojanoj vezi sa ženom-otkrovenjem — njoj je taj poljubac samo razorio brak. Njegova ljubomorna supruga, kapriciozna, pa i žena-uhoda, prvi put tada uverava Bratića, emotivno već na drugoj strani, da ga do bola voli i da nije sam. Međutim, subjekt pripovedanja ostavlja ovu užarenu tačku naglo — Bratić pokreće brakorazvodnu parnicu. Ovaj neočekivani efekat ubrzao je tok radnji. Tako se u stvari dobila književna činjenica za novelistički finale jer je presekla put ka razvučenoj noveli, bivajući produktivna, intrigantna okosnica, enterijer-zagonetka, vremenski činilac za jedan roman. Nešić se opredelio za ujedinjenu zbirku novela, od kojih neke sadrže varijaciju svih činjenica, neke su epizode, pa je možda reč o romanu sa rastresitom konstrukcijom po principu ciklizacije. Mislim da je lik Vere kako polazna tako i prelomna tačka Nešićeve proze. Žena koja je i produbljivala i širila ponor u braku, nepremostiv za Bratića kao supruga — ali širila i prostor ispovednog razmišljanja — ostaje i dalje Nešićev spiritus movens: vrelo epizoda, opisa životniih detalja kao i komplikovanih situacija, dijaloga, dramskog postupka i strasnog subjektivnog tona.

Brak, majstorski prosuđen u Nešićevoj prozi, jeste naša ovozemaljska tragedija, ali Nešićev simbol-trenutak ostaje i nada i radost, budućnost, obećanje i vizija.

Na književnom poprištu, u moru neiščitane savremene literature, Nešić s punom iskrenošću umetničkog preživljavanja, ne bez detaljne i brižljive motivacije, piše za savremenog čitaoca. Njegovu motivacijsku osnovu čine šeme ponašanja nametnute životom, ništa drugo do odbrambeni mehanizmi rastrzanog i destabilizovanog čoveka. Zato su njegovi junaci tipični, u tipičnom okruženju i okolnostima, a svaki plod Nešićevog duhovnog drveta sadrži sokove socijalne suštine na zalasku jedne ideologije koju prate ekonomski lomovi, raslojavanje društva i materijalna beda.