Izdanje iz godine 1997.

(Bilo je bez priča NA AERODROMU i STRAH)

Sadržaj:         

NA AERODROMU

STRAH

IMA JEDAN TRENUTAK, IMA LI GA? 

SUBOTA, POSLE DVADESET GODINA

DODATAK: Prilika se ipak ukazala

PRILOG: Dušankina pisma

TO NISU NJEGOVA KOLA

I
II
III
IV

OBJEKTIVNOST I OBJEKTIVNO

I

Da zamenimo pića!

II

Oko čega se trudimo

III

Četvoro za stolom

IV

Slučajni susret sa njom

V

Poslednje viđenje sa njim

VI

Prvi put "Volim te!"

PISMO NJENOM MUŽU

DODATAK: Njegovo pismo njoj

MILOŠEV NESTANAK

O rukopisu i pričama

Iz rokovnika

Iz prepiske

Dušanka!!! Rale!!!

Na osnovu Dušankine priče

Da li je?

PRILOG 1

Jedan sud naplaćuje sopstvenu aljkavost

(A gde je tek izlazak iz krize?!)

PRILOG 2

Neposlato pismo

PRILOG 3

Devojka i opanče

POGOVOR izdanju sabranih dela

Radmilo Šmakić:

Reč POLJUBAC baš u svom značenju dodira usnama muškarca i žene objedinjuje kao naslov šest novih Nešićevih priča. Upravo taj generički pojam strasti, poleta, dodatne životne snage i čežnje za ponaljanjem, dovešće nas kroz Nešićevu prozu ovoga puta nužno do intimnih psihoanalitičkih meditacija o genezi muškog heterizma i ženskog brakolomstva.

S paralelnim mislima, primislima ili pak mislima-zagonetkama, koje nam se roje nad knjigom iza putanja glavniih misli, razumećemo psihu oženjenog muškarca i udate žene, psihu koja se kroz život menja sve do konačne spoznaje o bračnom neuspehu i promašenoj sreći. I mada se postupci nasuprot braku kao moralno nedopustivi protive svesnom stavu čoveka, mi ćemo ih ljudski ipak pravdati zarad večne težnje ka punoj sreći i idealnom stanju duha bez imalo neiskrenosi ili prećutkivanja. Nešićeva proza, specifične analitike i pretrage života, baš zbog prihvatljive razložnosti, nagnaće nas da se opet zapitamo šta to beše brak — dva bića, da, ali i dva vaspitanja, dva sveta, dva mala kosmosa zapravo.

U tekstu sa impresionističkim kontrastima, sa živim govornim predstavama i slikama, kroz dva bračna trougla, dakle, pratimo sferu seksualnosti koja probija kako iznutra tako i spolja bračni štit — iza koga su nevina deca. Na ovom praktičnom sižeu, na kome zasniva konstrukciju, Nešić varira događaje usmeravajući sve više pogled svog realizma u poetske vizije prošlosti svojih junaka koje, vizije, osvetljavaju njihove emotivno naglašene sadržaje mladosti što kasnije postaju konfliktni i određuju sudbinu.

Slivene u ispovednom maniru, od ispovednog govora i romora, sa tananim komentarima kao odjecima olakšanja od tenzije koju nameće problematika intime, sa dramskim i psihološkim dominantama, Nešićeve novelete kao da same vuku smisaone linije do vrhunca knjige koji je konačno zauzela reč poljubac. Jedan poljubac majke, izraz ljubavi i zaštite deteta, ali i jedan poljubac-kontakt muškog i ženskog spajanja, telesnog i duhovnog, značajne su psihološke žiže ovog dela. Tragajući za svojim korenima Miloš Bratić evocira detinjstvo i prvi poljubac koji pamti, onaj materinski. A kad kao oženjen muškarac, kidajući preostale lance svog neuspelog braka, opisuje trenutak jednog spontanog poljupca od koga će snažno osetiti hemizam tela i preporod duše, on kaže: njene usne, one usne, imao sam na svojim usnama, njene veđe, one veđe, čelo, obraze, na svojim dlanovima. Ali ovaj drugi poljubac, ponovljeni poljubac istoj ženi posle dvadeset godina — sada ženi a onda devojci dotada još nepoljubljenoj — taj fatalni poljubac-po-drugi-put razorio je njen skladni brak. Kao da Nešićeva proza opominje: nisu li čisto seksualne manifestacije u bračnoj zajednici ipak epizode, dok bi pravi život muškarca i žene bio stalno prilagođavanje jedno na drugo, razumevanje i ne malo odricanje — što zrelije, to bolje, ali ipak odricanje — u svim oblastima života. è

Nešić opstojava u statusu nezavisnog pisca mimo uzdržane aktualne i učene književne kritike, nalazeći put do svojih vernih čitalaca. To jeste teži put, ali ako pisac i delo isprednjače sudbini i tempu angažovane kritike — vredi takvim putem ići.

Vitomir Teofilović:

JEDNA ASOCIJACIJA I JEDNO POVEZIVANJE

Svako naše kazivanje o bilo kojoj duhovnoj tvorevini oslanja se ne samo na ono predmetno polje, na one reference koje su tu date, već imamo na umu — i to je odranije sadržano u našem doživljaju — i sve ono što je pre određenog pisca, pre određenog dela o toj temi i toj tematici kazano.

Zato ću ja svoje kratko kazivanje o POLJUPCU Milana Nešića početi jednom literarnom asocijacijom. Ona nije ni malo slučajna, sam početak ove Nešićeve zbirke — jednog romana, pre bih rekao — je u znaku izvesne melodramske sadržine, izvesnog sentimenta i romantike, jedne čistote i lepote osećanja ljudi koji su u zrelom dobu ali se vraćaju nekim svojim izvornim počecima, ka onoj neostvarenoj ljubavi o kojoj i naša narodna tradicija govori — a ovde sam najavljen i kao humorista — prva ljubav zaborava nema. Pomenuta asocijacija je jedna priča Vilijama Sarojana koja bi se u jednoj rečenici mogla ovako iskazati: šetaju se dvoje beskrajno zaljubljenih pored reke, osećaju da su nešto izuzetno, nešto čega nigde nema osim u njima dvoma. Da bi sačuvali tu beskrajnu lepotu i tu izuzetnu romantiku, oni se pogledaju i u istom trenu osete da bi trebalo da skoče u reku. Međutim i naravno, nisu skočili. Već u sledećoj sekundi, naime, shvatili su da nisu ništa izuzetno, nego su kao i one druge hiljade šetača pored reke — koje su oni tek tada primetili.

Tako se i u romanu koji je pred nama taj početni sentiment, ta, kako da kažem, beskrajna čistota osećanja pretače kroz razvoj radnje u priču od ovoga sveta a ne od onoga. Naime, nije slučajno toliko bilo reči o piscu Milanu Nešiću kao psihologu, zna on da ne postoji ono što ne postoji: da je i ono što je najidealnije ipak osenčeno, da postoje neke relacije, postoji nešto što nam ne dâ da budemo ono što bismo u nekoj svojoj najdubljoj projekciji ili želji zamišljali da bismo mogli i da bi trebalo da budemo. Dramatika spoljnih okolnosti, razne opreke koje nas ometaju, to svakako, ali bih otišao i korak dalje: mislim da nije to glavno, pogotovu ne u likovima koji su ovde pred nama, jer oni sve te prepreke jednu po jednu prebrođuju, da bi — i tu mislim da je ova knjiga psihološki vrlo zanimljiva — kada su se oslobodili tih stega, kada su se i de jure oslobodili porodičnih obzira, njih nema zajedno. I sad, roman teče dalje na tugu čitalaca koji bi želeli nešto više romantike bar u književnosti — odjednom oni se ipak nalaze, radnja će se nastaviti. Ali — kako!? Jedno drugom prebacuju, pa gde si, pa što si, pa što nisi, pa kako i zašto, odjednom sva ona čarolija koja je prethodno pred nama razvijana pada — i kao što ono dvoje mladih u Sarojanovoj priči nisu skočili u reku da bi sačuvali izuzetnu lepotu osećanja, tako i ovo dvoje nisu ušli u sreću koju su priželjkivali.

To je asocijacija za koju mislim da bi vredelo da se poveže i sa jednom opaskom jednog od najvećih pisaca svih vremena — sa Dostojevskim, sa onom opaskom da ne možemo beskrajno voleti drugo biće, da, ali zašto? Zato što se ne možemo odvojiti od sebe. Egoizam je to što ipak svodi sve odnose na jednu meru koja je daleko manja od one za koju nekad pomišljamo da ima metafizičke dimenzije.

Poetički gledano ovo je, kao što sam pomenuo, jedna melodrama, jednim delom, zatim se pretače u takoreći veristički iskaz, da bi na kraju jednim modernim, finim postupkom bila data i prepiska, arthiva, sudski izveštaji, i tako dalje — koji prosto hoće da nam pokažu kako ne treba sad mi da se ljutimo na pisca ili na junake što su postupili ovako ili onako, da nije kriv sam pisac, nego je to ono što je život kao takav. Mi, međutim, znamo kao moderni čitaoci da i taj verizam, ti sudski spisi, da i ta pisma — takođe su jedan artificijelni čin, tako da u toj višestrukosti doživljaja možemo sa zadovoljstvom da kažemo da smo dobili jednu lepu i zanimljivu knjigu.

 

134 stranice

80-gramska bezdrvna hartija

Format 12,5 x 20 cm

Povez broširan, heftovanjem ojačan

Korice 250-gramske, bindakot, plastificirane

Na poleđini portret autora

Osim u "Prosvetinim" knjižarama u Beogradu, knjiga se po ceni od 300 dinara s poštarinom može naručiti i elektronski (za inostranstvo 10 )

mine@drenik.net

Isporuka pouzećem,

plaćanje poštaru

Vraćanje na početak