PRAZNO PISMO

Da ovakva mogućnost i nečeg i ničeg kao jedini a ipak potpuni realitet svega na svetu nije neka izmišljotina ili nekakva metodološka konstrukcija — dokaz je već i opisana đačka zgoda. Eto, prosto pitanje — je li to, ta devojčica sa onim možda i svime što mu je prethodilo i što mu je sledilo, je li ona u stvari moja prva ljubav — a konačni odgovor se nikako ne čini moguć. Kada se uzme u obzir da su sve prve ljubavi obično đačke ljubavi, obično dakle i uza sve bezazlenosti a često i nespretnosti (na svoj način) najlepše te bar zbog toga i najozbiljnije (na svoj način) stvari na svetu, ma šta se docnije iz njih ispililo — onda se pitanje mora i te kako ozbiljno uzeti. I na to ozbiljno pitanje ne može se odgovoriti ni Jeste ni Nije. Ako nije — bilo bi to kao da se odmah može imati druga ljubav, da se počinje od početka, a ipak ne od jedan nego od dva! Ako jeste — onda kakva je to ljubav koja se završi pre no što i počne, pa još zbog jedne savršene slučajnosti?! Stvari bi, naravno, drugačije stajale da smo se mi nekom igrom slučaja ponovo sreli, odmah sutradan ili prekosutra, u onom istom školskom dvorištu, pod istom strehom, opet uz ovlašni dodir ruke ili jedva uhvaćeni pogled. Našla bi se tad verovatno i neka reč, kao pravo objašnjenje ili kao odbačeni kamen, korak bi zastao, što mora zastati ili samo usput, srce bi uzdrhtalo ili se steglo. I videlo bi se: ili bi to zaista bila prva ljubav — ili ne bi. Da ili Ne. Ovako, bez i jedne dalje prilike, bez i jedne dalje provere, jedini pravi izraz sve te zavrzlame jeste — Možda. Mogućnost sama, dakle. I ovog i onog i ništa više.

Uostalom, da ovakva mogućnost nije tek neka pretpostavka, već jedina uistinu potpuna zbilja — gotovo da svi znaju. Na primer šahista, kad tvrdi da stvarno odigrani potezi nikakvog smisla nemaju bez neodigranih, samo mogućih poteza. Itd. Ipak, kao da najneposrednije to zna — Mića Mera. Već poodavno. Kad se neko na osnovu te prazne, bukvalno prazne mogućnosti ipak oženi i srećno izrodi decu, on je ne može ni primati drugačije nego kao svu najneposredniju zbilju. Nastranu to što Mića i inače svaku moguću zbilju rado i lako prima — na račun ma kakvih pretpostavki, ideja, tumačenja.

Bilo mu je dvadeset i tri godine, pred diplomskim. Zaljubi se do ušiju u jedno devojče, u jednu studentkinju, vanrednu, što radi i uči, samostalno jedno stvorenje, otresito, pametno — rečju, pravi parnjak. Zaljubi se Mića, a i ime joj jedva zna. Tek — svako posle podne u univerzitetskoj biblioteci buba sve dok se ne zatvori, do osam. Uči, a ne priča ništa, ne priča da i ona tamo uči. A jednoga dana mi reče: — Miško, moram!

— Šta, Mićo?

— Nisi, Mićo, sigurno nisi! — kažem. — A šta ćeš joj u pismu napisati?

— E to, to sam hteo da te pitam. Ti si nekako u reči uvek bio bolji. De pomagaj sad, bratac, sad il' nikad!

I ja mu stanem pomagati: te „Poštovana gospođice, neobično mi je drago i prosto ne znam kojoj srećnoj okolnosti da zahvalim“... te „Imajte, molim Vas, razumevanja za jedan možda i u svojoj želji suviše nespretan nagoveštaj“... te „Gledajući Vaš svakodnevni trud nad knjigom čovek se ne može oteti utisku moguće sreće“... Itd. A Mića me gleda, gleda kako se tako znojim i premećem po hartiji, valjda ga to ohrabri, tek uze hartiju, zgužva je i baci.

— Ne treba, hvala, ne treba ništa! — kaže odlučno.

— Kako ništa?

— Ništa, met'uću joj prazno pismo!

— Šališ se?

— Ni ko šalje?

— Ni ko šalje! Znaće ona sve ako hoće da zna! — bio je to ipak onaj stari Mića. — Ako može, može i bez slovca, ako ne može, propao sam ma šta pisalo! — kaže i steže zube.

I zamislite šta se desilo! Bio sam tog poslepodneva u biblioteci. Kad, Mića iskoristi priliku, pa njoj pod sledeći list pismo. Ona se vrati. Mića ništa — uči. Nabio glavu u šake, sagnuo glavu do same knjige — jedino mu se uši crvene. Ona oseti da pod listom nešto ima. Pipa, pipa prstom, uzme pismo. Otvori ga, razvije — ono prazno. Da l' se začudi, da l' se ne začudi — ne znam. Savije ga, složi, metne pažljivo opet pod list — pa i ona zagnjuri glavu u knjigu da uči. Bože, mislim se ja, šta se ovde sve ne događa! — i ne mogu čudom da se načudim. Gledam u Miću, gledam u nju. Uče. Mići se uši jednako crvene, njoj ne vidim uši, pod kosom su. Ala se odužilo — svi uče! Jedino mene, ni krivog ni dužnog, raspinje nekakva radoznalost, pa se vrpoljim.

A onda se napokon ona diže pa uze iz tašne češalj te ga provuče par puta kroz kosu. Uze i pismo, pa pravo k Mići:

— Kolega!

Mića podiže polako glavu, pogleda je pravo u oči. Za trenutak tako.

— Tu sam, ne bežim!

Ona kao da se malo zbuni, ali ponovo nastavi s pitanjima: — Od Vas je?

— Od mene, ne poričem!

— Pa što prazno?

— Tako!

I ćute. Mića stegao zube. I zajapurio se i pobledeo.

Onda će ona napokon: — Pa zar nemate ništa da napišete?

Mića ne odgovara, ne mrda, sav je u ukočenom pogledu na tom čudnom pismu što ga ona drži u ruci, tu između njega i nje.

Onda ona ćutke stavi pismo Mići na sto. On iskosa, odozdo, baci jedan brz pogled na nju — ali ona i dalje stoji. Tada on brže-bolje uzima olovku i počne nešto da piše. Ona se nagne nad njega.

— Dajte i meni olovku! — pa i ona nešto napisa.

Mića se sav rascvetao. Osmehuje se, a hteo bi da zadrži ozbiljnost, u očima milion sreća, a hteo bi da se to ne vidi. Hteo bi valjda nešto i da kaže, ili možda ne bi hteo ništa da kaže.

— Ako... nisam... mi...

Digoh se i prolazeći pored Mićinog stola krišom bacih pogled. Bilo je napisano samo ovo: „Hoćete večeras sa mnom u bioskop?“ i „Zašto da ne?“.

To bejahu sve čarobne reči.

I tako — danas smo kumovi. Ponekad se setimo i toga pisma. Mići je i dan-danas uzrečica: „Može il' ne može — pomagaj mi, bože!“.