Trebinje, maj 2002.

Trebinje me je ponovo fasciniralo lepotom i autenticnoscu. Prvi put sam u Trebinju bio na jednodnevnoj ekskurziji iz Herceg Novog pre nekih 5 godina i vec tada me je grad sa rekom i mostovima odusevio. Ovog puta imao sam prilike da osetim i sveze mirisne noci ovog grada koji je bio, i jos uvek je inspiracija za mnoge umetnike. Moram priznati da ni moje fotografsko oko nije odolelo carima starih, poluutonulih kuca u reku, mirisnih parkova sa tornjevima i zvonicima crkava ili polurusevne kule zvonika o kojima je sa toliko ljubavi i sete pisao Jovan Ducic.

Posebnu novinu u Trebinju predstavlja skoro izgradjena crkva na brdu odmah iznad grada! Bio sam iznenadjen kada sam na vrhu zaravni obliznjeg brda ugledao malenu crkvu nalik Gracanici, koja nocu bljesti okupana zlatno zutom svetloscu... To brdo je jos pre par godina bilo potpuno zapusteno, a samo je nekoliko kozjih staza vodilo do njegovog vrha! Elem, jedan bogati Srbin iz SAD resio se da konacno ispuni poslednju zelju pesnika Jovana Ducica i sagradi crkvicu po opisu i poslednjoj zelji Ducicevoj. Jovan Ducic (1871-1943) je umro u SAD, i zavestao kao svoju poslednju zelju da bude sahranjen u Trebinju, na jednom od obliznjih brda sa kojeg se pruza vidik na ceo grad, i to u crkvici koja ce biti umanjena replika manastira Gracanica! Darodavac i ktitor, u potpunosti je ispunio Ducicevu poslednju zelju. Tako se na vrhu ovog brda danas uzdize ponosito crkvica nalik Gracanici, izgradjena od starih cigli od opeke, tako da neznanac moze pomisliti da se radi o vrlo staroj crkvici na vrhu brda. Pored crkvice uzdize se interesantan visoki zvonik, a malo dalje manastirski konak. Niko zaista ne bi danas pomislio da te crkvice nije bilo na vrhu tog brda sve do pre nekoliko godina... Ducicevi posmrtni ostaci preneti su uz velike ceremonije (secate se direktnog prenosa preko TV negde na jesen 1999. godine) iz SAD prvo u Beograd, pa potom kroz celu Srbiju do Trebinja, da bi bile polozene u kriptu unutar zdanja, ispod mermerne ploce sa skromnim natpisom, u crkvici posvecenoj Blagovestima. Spolja se iznad juznog ulaza i zida nalazi freska Sv.Save, a na severnom je freska Sv. Vasilija Ostroskog. Iznad ulaza u crkvicu nalazi se prelepa freska Blagovesti. Na zalost, unutrasnjost crkvice je jos uvek neoslikana, ali postoje planovi da se oslika freskama. Ipak, dojam unutrasnjosti je prelep, jer je pod uradjen od belih i tirkizno zelenih plocica, oslikanih i poredjanih tako da cine slike zmaja sa uvijenim repom! Prelepo! Jedino je vrh kupole u unutrasnjosti oslikan prikazom lica Hrista Pantokratora, odakle se spusta prelep, pozlacen okrugli luster. Centralnu kupolu drze cetiri noseca stuba, bas kao u Gracanici, s tim sto je arhitekta ove male replike ipak zeleo da ovom svom Trebinjskom "cedu" podari barem malo "originalnosti" i razlicitosti od "majke Gracanice", pa je ove stubove projektovao da budu cetvrtasti, a ne okrugli kao u Gracanici. Samo je levi donji stub nacinjen ovalnim, a podnozje stuba je delom pojacano originalnim mermerom od kosovskog tla, iz Gracanice. Zidovi unutrasnjjosti su za sada ofarbani intenzivno roze bojom, ali mnogo ne smeta, jer opcinjavaju slike zelenih zmajeva sa podnih plocica. Ovo brdo Trebinjci sada iz miloste zovu Crkvina, iako neki kazu da se tako oduvek nazivalo... Kako i ne bi, kada i slucajni putnici namernici ne mogu da veruju da se ta crkvica nije oduvek tu uzdizala. Neki stari Trebinjci kazu da je na vrhu tog brda nekada davno postojala crkvica, ali da je odavno porusena i zatrta. I eto tako, uz pomoc darodavca Srbina iz SAD, ispunjena je Duciceva poslednja zelja da zauvek sa visine posmatra svoje rodno Trebinje, usporenu zelenu Trebisnicu, zvonike i parkove grada i sumovita brda Leotara. U pejzazu posebno dominira orijentalni luk do nedavno "Arslanagica mosta", a od kako su malobrojni Muslimani napustili grad i proglasena "Republika Srpska", nazvanom "Perovica most"... Domoroci tvrde da se ovaj most oduvek zvao "Arslanagica" most, i da je kao takav i podignut, te da je ovaj novi naziv "novokomponovan". Tako ga svi stari Trebinjci i dalje nazivaju "po turski", a ne po "srpski". Ipak, oni najstariji kazu da porodica Arslanagic vodi poreklo od stare srpske porodice Perovic, koja je poturcena, prevedena u Islam i potom promenila prezime u Arlsanagic... Bilo kako bilo, vreme i istorija pisu romane, pa je to jos jedna od mogucih tema za velike romane koje ce napisati neko od nadahnutih Trebinjaca... Evo jos jednog interesantnog podatka kada je u pitanju ovaj orijentalni most, turske arhitekture i prizvuka. Naime, taj most se nalazio desetinu kilometara uzvodno. Medjutim, kada je postignut dogovor da se izgradi veliki vodoprivredni kompleks i hidroelektrana Grancarevo, po proracunima je ispalo da ce most biti potopljen. Stanovnici Trebinja i okoline nisu mnogo marili za sudbinu mosta, ali se na srecu UNESCO zainteresovao, pa je most prenesen kamen po kamen na novu lokaciju, podno brda Crkvine, na cijem vrhu zaravni se danas nalazi "Hercegovacka Gracanica", kako je svi nazivaju. Prica se da su u to vreme neki Kanadjani bili zainteresovani da kupe ceo kameni "Arslanagica most", ali da su na kraju otisli praznih ruku... Valjda su Trebinjci videli da neki stranjerosi hoce da kupe most, pa rekli, ajde da ga ipak sklonimo malo dalje, moze nekad posluziti za nesto, kada se pametan svet iz takva daleka interesuje da ga avionima kamen po kamen preseli na obronke neke reke u Ontariju... Ipak, moj utisak je da je Trebinje postalo pravi moderan evropski grad... Stari deo grada je savrseno uredjen, a tek da poneka stara zgrada stoji napuknuta kao izazov fotografima i zaljubljenicima u starine. Sva zdanja su obnovljena i pretvorena u luksuzne butike, a najcesce u kafice iz kojih se cuju najaktuelniji svetski hitovi. I Trebinje je dobilo svoju pesacku zonu, kako bismo mi rekli "Knez Mihajlovu" prepunu basta i kafea, a na njenom kraju zubori prelepa kamena fontana koja podseca na davna minula vremena i bisere mediteranske kamene arhitekture, sa nenametljivim natpisom darodavca i godine kada je podignuta: 2001. godine... Na zalost, za ne poverovati je da je covek i u 21. veku kadar da sagradi i ostavi za sobom trag humanosti i neceg lepog, svakako trajnog, u poplavi staklenih skalamerija prozetih gvozdjurijom i celikom! U prostranom gradskom parku uzdize se visoki stub posvecen borcima oslobodiocima koji su usli u Trebinje davne 1916. godine, od kada je Trebinje srpski grad. Na vrhu stuba je andjeo... Prostrani gradski trg, vecno u senci stoletnih platana sada je poplocan i prepun stolova i stolica gde se okuplja trebinjska mladez. Pravi je "sevdah" sesti u tu pitomu hladovinu i popiti picence. Jest' da dozivljaj kvare zvucnici okaceni sa svih strana ovog "urbanog" vrta, narocito glasni svetski hitovi, ali i to se da preziveti. Na samom cosku se uzdize poprsje Njegosevo, izuzetni rad starog skulptora. Preko puta stara katolicka crkva , ali potpuno obnovljena, niko joj ne bi dao stotinak godina. Prelazeci ulicu stizemo u predvorje gradskog parka, prave sume. Na ulazu u park susrecemo se sa velikom skulpturom od bronze Jovana Ducica, sa fontanom i malim jezercetom ispred, kao da Vas docekuje i zeli dobrodoslicu u njegove krajeve iz mladosti. Mrko Vas posmatraju dve lavlje kamene figure sa kamenih postolja... U parku ispod visokih krosnji drveca zubori stara fontana sa kipom decaka, koji Vas vraca u neka stara, minula vremena. Parkovskom stazom stize se do saborne crkve u Trebinju, okovane stablima i krosnjama drveca. Neobicnog zvonika i aplikacija na zidovima mnoge bi zbunilo i dovelo u nedoumicu da li je to pravoslavni hram. Ali, sumnje nema, a bogati ikonostas kao i brojne ikone unutar hrama nadahnjuju vernike. Kazu da su Trebinjci postali veliki vernici, ali se oni iskreni plase da nije u pitanju tek prolazno pomodarstvo...

Na kraju, moram da pomenem i jedan restoran, izvan grada, MOSKO, covek bi rekao vrlo neugledna kuca pored puta, ali se odmah primeti po nekoliko raznjeva na kojima se obrcu jagnjici! Dalje ne bih, jer mi vec curi voda na usta... Jagnjece pecenje ispod saca.. Nigde nije tako ukusna mlada jagnjetina s proleca kao sa trebinjskih brda. Secam se jos od pre par godina i restorana Jazina i prelepog mlinskog tocka i hlada u kojem se obrcu raznjevi... No, necemo vise o hrani.

I ovog puta smo obisli Hidroelektranu na Trebisnici, kolosalno betonsko zdanje na reci, koje u svojoj utrobi krije tri agregata od po 45 MW svaki. Ova brana je podignuta davne 1964. godine stvarajuci najvecu akumulaciju u regionu, tzv. Bilecku akumulaciju. Tada je to bio revolucionarni projekat, jer je sprecio sezonsko plavljenje Popovog polja i unistavanje useva. Tito je tada podrzao gradnju citavog vodoprivrednog kompleksa u kojem je dotadasnji "crni djavo" i unistitelj ljudskih ruku dela, preobracen covekovom rukom i mastom u dar sa neba. Tako je napravljena nizvodno i HE Dubrovnik, kopajuci dugacka dva tunela kroz brdo skroz do Plata kod Dubrovnika, sa dva agregata, svaki snage od po 105 MW, i usmeravajuci vodu na drugu stranu, preko brane Trebinje II, ka reverzibilnoj hidroelektrani Capljina, koja bi u periodima obilnih padavina vestackim koritom nabujalu vodu usmeravala u turbine snaznih pumpi i tako cuvala dragocene megavate za "crne dane"! Ali, avaj, potom je dosao rat, a tek jedna trecina od zamisljenog vodoprivrednog mastovitog kompleksa je bila izgradjena. Rat je podelio teritorije, a tehnicka "cuda" su ostala tamo gde su priroda i covek nalagali. Povucene su nove granice i ceo ljudski podvig ostao je tek slovo na papiru. Ipak, posle deset godina tavorenja citavog kompleksa, mozda su opet dosla vremena za saradnju, pa se ceo vodno privredni kompleks ponovo aktivirao, i poceo da "saradjuje"... Daj Boze da se i te granice prevazidju, i da covek pokaze sta sve moze da stvori u saradji sa prirodom.