Milan Nešić: Žiža, strah i živa reč

Oči u oči sa smrću, kako da čovek nadiđe strah, kojim načinom, kojim to višim smislom zapravo? Suočen sa smrću čovek se uvek plaši, mlad kao i onaj u punoj zrelosti, svejedno. Razlika je samo u tome što zreo čovek već i svakim damarom svojim uviđa prolaznost, granice moći njegove postaju izvesne, životno delo sve određenije, budućnost sve manje neoređena. Zreo čovek i sam po sebi češće pomišlja na smrt — sve više misleći o smislu života. Mladog čoveka, pak, sa smrću mogu da suoče tek okolnosti, dok o smislu i ne misli, prihvata ga, to jest, kao i svi, život ima smisla sam po sebi.

Kad mi je otac pričao to što ću ja sad o Žiži ispričati, ja sam bio mlad, student, otprilike u onom dobu naleta sopstvene snage — i mišica i misli, čini se, bez granica — u kojoj je bio Žiža kad se desilo to što im se desilo.

Tad je automobil bio retkost. U Knjaževcu ga je imao kanda jedino Žižin ujak. Pa ni puteva onda nije bilo ovoliko i ovakvih. Uz Trgoviški Timok, na primer, sve serpentina za serpentinom, a kolovoz tucanik, pa još uzan. Toga dana Žižin brat od ujaka povezao je uz Timok na izlet čitavo društvance: on, njegova devojka valjda, Žiža, moj otac. U brdima lep zalazak sunca, biće da su i koje selo obišli, porazgovarali, razmetali se pred snašama, tek — sunce odjednom zađe, uhvati ih mrak. No, svejedno, tu su farovi, pa svud uokolo tama, u njoj sva granica kao da iščeze, jednostavno je nema, pa za farom čovek gleda gde mu treba i koliko mu volja — moćna mašina, to čudo tehnike, te i sam čovek moćan, juri, ni u sebi nikakve granice nema. Svi su bili raspoloženi, Žiža je čak i pevušio, dabome, bez sluha, iako glasom baš lepim, toplim baršunastim basom, kako je otac voleo da precizira, u to vreme već dobar violinist. Krivina za krivinom, al’ kako god da okreneš — svetlost pred tobom. Počela je nizbrdica, dobijali su u brzini.

Na sedištu pored Žiže sedeo je moj otac. Žiži kosa razbarušena, pričao mi, oči od oduševljenja sjajne, videlo se to čak i u onom polumraku na zadnjem sedištu. Automobil juri, i levo i desno promiče mrak, promiče ambis, ne zna se šta sve promiče. Tek dole negde slabašni i povremeni huk reke. Oca podiđoše žmarci. Nije se plašio, kaže, ali ga žmarci podiđoše. Nije podsticao na brzinu, to nikako, ali nije ni opominjao. Uostalom, kod Žiže u kolima samo gost.

I tada, usred sveg tog hujanja i promicanja svud uokolo, i škripe guma kod svake promene pravca usnopljene svetlosti — desilo se to. Svetla odjednom nestade i uz huku i škripu zavlada potpuni mrak. Negde se neki kontakt prekinuo, tehnika je otkazala, ukazujući čoveku još jednom na njegovu varljivu snagu i upravo iluziju. Svi se na mestu prikovaše. Otac više nije video Žižu, ni vozača, nigde ništa, samo hujanje i ljuljanje, čas levo, čas desno, da li to već u ambis propadaju, da li je to sada škripa kočnica? Hladan znoj ga je probio. Kad se farovi opet upališe sami od sebe — sva sreća, kola su još uvek bila na putu.

Otac je pogledao u Žižu. Žiža je sedeo onako prikovan na sedište, čak i u onom mraku videlo se koliko je bled. Više ni reč nije progovorio. Ni njegov brat, ni slovca. Kola su sada išla polako, iako su svi jedva čekali da se domognu pravog i ravnog puta za Knjaževac.

Da, Žiža se bio uplašio. Mladost i osećaj nesagledive snage odjednom su se suočili sa survavanjem u smrt.

Da li je Žiža tad prvi put pogledao smrti u oči, to ne znam. Da je potom naučio, neizlečivo bolestan od svoje trideset i četvrte godine, kako da joj netremice gleda u oči, a da pritom ipak uobičajeno živi i uspešno radi, to, s druge strane, svi znamo.

Možda u tome i jeste najveći Žižin nauk. Ako smo Žižu tu razumeli, razumeli smo ponešto i od odgovora na pitanje koje se najzad tiče svih nas, svakog čoveka od pamtiveka — pa doveka.

Moj otac i Žiža poznavali su se još od najranije mladosti, još u Knjaževcu. I jedan i drugi na svoj način druželjubivi, moj otac s violinom i drušvom često noćobdija, Žiža pak s knjigom u ruci ili pod miškom najčešće noćobdija i on, uvek spreman, međutim, na razgovor, i to ne samo o knjigama — njihovo druženje preraslo je potom u Beogradu u pravo prijateljstvo. Žiža je tako mom ocu i venčani kum. Pravi, u najboljoj tradiciji. To znači da sam ja Žižu upoznao još na krštenju — na taj način što me je na svojim rukama u crkvu uneo i nada mnom zajedno s popom pojao, basirao onako na svoj način, ali od srca, punim glasom i s punom verom ne baš u Boga i popa, nego u način božanstven i sveljudski, u prijateljstvo i čoveka do sebe. Ja, naravno, taj svoj početak poznanstva s kumom Žižom ne pamtim, o svečanosti krštenja otac mi je pričao. Godina 1939, Žiža je tad bio jedini asistent za psihologiju na Pedagoškoj grupi, uostalom prvi asistent za psihologiju, i još uvek volonter.

Žižu sam imao prilike pobliže da upoznam tek za vreme studija. Studirao sam elektrotehniku, bio jedan od najboljih studenata. Tad je i počeo k sebi da me poziva, tada već čuvena adresa: Jelene Ćetković, broj 12. Zanimljivo, on psiholog, voleo je sa mnom da razgovara — o matematici. I to ne (samo) o statistici, kako bi se moglo pomisliti, nego baš o matematici (uopšte). I mene i njega zanimao je filozofski osnov egzaktnih nauka. Otkuda sva ta logika, čitav sistem aksioma? Dabome, ja sam onda verovao u dijalektički materijalizam, ni on ga nije sporio, ali je umeo da podstakne na razmišljanje — otkuda? Mislim da bi se radovao kad bi danas mogao da pročita moju traktat-knjigu FILOZOFIJA I VEROVANJE. U tome što ja danas znam da su aksiome dijalektičkog materijalizma o nestvorivoj i neuništivoj Materiji, beskonačnoj i u večnom kretanju, što znam da su samo goli opis nečega, doduše, objektivnog, ali u čemu smo i mi, subjekti, dakle i duhom ukorenjeni, a ne samo obema nogama svojim, te zašto se ta stvar ne bi dala i drukčije opisati — ako smo već prihvatili to cepanje na Duh i Materiju, kojem inače nema mesta — zašto ne, naime, i Bog je nestvoriv, neuništiv, beskonačno svuda i uvek iznova sa bezbroj lica — u tome, dakle, što ja sve to danas znam ima ponešto i njegove zasluge. Dragiša Ivanović, čuveni profesor fizike na Elektrotehničkom fakultetu, na primer, umeo je lepo odgovarajuću jednačinu da začini odgovarajućom filozofskom tezom, uživao sam u njegovim predavanjima. Svesrdno je preporučivao Lenjinov MATERIJALIZAM I EMPIRIOKRITICIZAM. I već i sama slutnja da ka punoj filozofskoj istini (zar je ima kakve bitno drugačije?) stoji na putu (kako, zaboga, i po čemu?) ideološka isključivost — pretila je da pomuti to uživanje. Ne, na primer, materija se ne pretvara u energiju, već jednačina E = mc² znači samo to da masi m odgovara energija E. Što je, doduše, tačno — ali lukavo. Kao da materija nije baš i vakuum. A u stvari, pošto je (a to je u drugim prilikama sam profesor isticao) i vakuum materija, sa svim svojim tek samo virtuelnim ili i energetski aktuelnim nabojima (pa bili s masom ili bez mase) — uvek, međutim, simetričnim, po logici, doduše, nedokučivoj do kraja i zapravo beskrajnoj — onda ono cepanje na Materiju i Duh ili Boga postaje u najvećoj meri neodrživo, a sukob oko primata Ideje ili Materije besmislen. A uvaženi profesor je hteo baš materijalizam, i u tome je bio sugestivan. Tu mi je Žiža pomogao, otprilike ovako:

— Da, — rekao je — Dragiša je krupan, lep čovek, imponuje već i svojom pojavom. K tome je dobar govornik, fizičar ali i odličan politički radnik. Međutim, to treba odvojiti! To, utisak od istine. Ti već misliš svojom glavom, idi svojim putem!

Desilo se tako. Sa Žižom sam poslednji put razgovarao valjda one godine kada je umro. To je moglo biti proleće, 1966. dakle. Zatekao sam ga u krevetu, ali je u njemu više sedeo nego što je ležao. Dabome, bio je raspoložen za razgovor, dabome, ne o sebi i ne zbog prilike da se žali na sudbinu i svoje muke — iako sam ga ja, sedajući na stolicu kraj njega, upitao baš to, što leži i dokle će tako.

— Dokle ću, to ni lekari ne znaju — odgovorio je kratko. — Dotrajavam polako — zaključio je prirodno.

I ja tada nisam znao da mi to govori, i to s ozbiljnošću takvom da veće i nema, a neposredno i jednostavno da jednostavnije i ne može biti, da mi govori jedan psiholog‑biologičar takoreći, evolucionista i biheviorista, kako bi se to danas reklo, čije je jedno od osnovnih psiholoških načela: prilagodi se ili umri![ I ja tad nisam znao da je Žiža samim životom već potvrđivao to svoje psihološko Verujem, tim više što na način — tako paradoksalan. Pogledavši smrti u oči, recimo, prilikom one jurnjave automobilom, razmišljajući potom o smislu života i trajnim vrednostima na primeru Antike, a od svoje trideset i četvrte godine neizlečivo bolestan,[* s jedinstvenom prognozom svih lekara i ukupne medicine: možda još samo šest meseci života — Žiža se prilagodio da u najmanju ruku dostojanstveno i hrabro umre, i kao baš zato živeo je produktivno još punih dvadeset godina.

A onda, ja sam ga gledao i čudio se otkud toliko živosti u tom doduše krupnom, ali bledom čoveku, koji, eto, i u krevetu leži, onako podnimljen zapravo — sedi. To žutilo na njegovom licu padalo je u oči. Ni na rukama mu put nije bila drukčija, a boja podočnjaka, iako pre upalih nego kesastih, bila je već jako tamna, prostirući se u tragovima skoro do obraza. Oči, međutim, upadljivo živog sjaja, pokreti ruku sigurni.

Zanimalo ga je moje napredovanje u struci. U to vreme meni je već bio objavljen prvi članak, u časopisu Automatika — unekoliko teorijski. Bilo je tu, naravno, i matematike. Moćno sredstvo da i višetonsku mašinu ukroti. Žiža je delio sa mnom radost zbog svega toga. A mladost kao mladost, sva od ambicija i planova. Imao sam u pripremi već i drugi članak, nazirao mogućnost i daljeg teorijskog uopštavanja. To je možda i magistarski rad mogao biti.[ Linearna teorija regulisane grupe G–M,[* tretirana međutim originalno — uvođenjem pojma efektivne otpornosti. Maštao sam da to najzad i posebna knjiga bude.* Tako sam ga upitao:

I tada mi ni na kraj pameti nije bilo: pa tom čoveku sama sudbina nije jamčila ni par godina života, a kamoli zdravlje i normalne okolnosti, bar godinu, dve, koliko je dugotrajne koncetracije potrebno da bi se knjiga napisala!

— Ja držim predavanja — odgovorio je. — Drugi ih snime, ja redigujem. Imam objavljene članke, nekoliko brošura.

Razmišljao sam. Razgovor je tekao, a ja sam razmišljao. Naravno, o sebi. Povodom Žiže, ali o svojim nadama i svojoj budućnosti. I onda sam ga odjednom upitao, potpuno tako iz sebe, potpuno o sebi, i ne pomišljajući da povedem računa o njegovom položaju. Uostalom, kakvom to položaju? Žiža je bio tu, živ i spreman da oslušne, da kaže, da svoje trajanje i iskustvo ponudi i podeli — potpuno prirodan. Kao potpuna i večna sva ostala — Priroda.

— Žižo, čovek živi, živi, živi, i najzad ipak umre. Pa šta će iza tebe ostati?

Da li je pitanje bilo svirepo? Žiža je bio psiholog, on me je gledao, on je sa mnom razgovarao, poznavao je život i ljude. Ukoliko pitanje nije bilo svirepo, nije zbog toga što je Žiža umeo da me shvati, umeo da sa mnom saučestvuje i na taj način još jednom bude saučesnik života. Čak i u takvoj prilici!

Na šta li je mislio? Tek mnogo docnije čitao sam Bibliju. U početku beše reč. Sve je iz nje postalo. Itd. I na kraju je opet reč? Siguran sam da ni Žiža Bibliju nije shvatao bukvalno, pa verovatno uopšte i nije bio pobožan — na biblijski način, na način Svetih knjiga. A ipak reč. I to živa. Sav ljudski rod i sva ljudska priroda. Žiža je duboko bio ukorenjen u tradiciju. Žiža je njoj verovao, sva ljudska priroda se u njoj otvarala i iz nje gradila, sva priroda uopšte tu se pokazivala. I bez obzira na sav napredak tehnike — tek samo posledica s kolena na koleno beleženog iskustva — to je još od Antike isto, to je večno kao i Priroda što je večna. I, eto, iz toga se svaki čovek rađa, tome zauvek pripada. Tako nekako? Pa je to, zar, poslednji smisao i poslednja uteha, samo to?

Tu ni danas ne znam šta da mislim. A onda nisam krio svoju upravo zbunjenost. Živa reč? Gledao sam ga za trenutak tako.

— Moj sin — odgovorio je on opet kratko i videlo se da je to to, sabirna tačka sve ljudske i božje mogućnosti, prava mogućnost i pravi smisao zauvek. Od sina sin.

Mlad čovek poseže za celim svetom, za svom mogućnošću božjom. A taj Bog ga uputi na uzajamnost i — ljubav. Najposle, dakle, na ženu. I u ljubavnom zagrljaju čovek ima iluziju da je ceo svet zagrlio i usrećio, da mu se ceo svet osmehuje i daje, da je sav svet zauvek sa njim — srećan. I muškarac i žena imaju tu iluziju — večnosti svoje. Baš lepo! Jer za trenutak — zaista su večni. Iako paradoksalno i nemoguće, veće zbilje nema, nema veće istine. O da, ni jedno, ni drugo, ništa ne ostaje zauvek, sve ima svoju granicu i kraj. Ali baš iz te granice i krajnjeg dometa rodilo se treće, četvrto. Moje treće, naše treće! I to je tako zauvek, to moje, pa ma i najmajušnije i tek u tragu, tračku ovde-onde samo — ipak u beskonačnosti samoj!

Da li sam posle toliko godina dovoljno tačno razumeo Žižu? Da li bi on razumeo ove redove, da li na način da bi ih primio unekoliko kao naše?

Ali u stvari, nikad se ne zna kojim sve povodom razgovor sa Žižom, sa čovekom, može biti nastavljen, na koje sve ljudske načine može doneti rezultata. Delić razumevanja, delić ljudske sreće.

[ Na primer: ZADACI I ZNAČAJ INDUSTRIJSKE PSIHOLOGIJE, brošura, 1964.

[* Glomerulo nefritis difusa.

[ O sudbini tog rada i te mašte može se čitati u mojoj knjizi POLITIKA, HLEB I KNJIGA, odgovarajući deo u uvodu Poslednji susret. Ne kaže se uzalud: čovek snuje, a Bog odlučuje. Život me okrenuo na sasvim drugu stranu.

[* Generator – Motor.