Aposteriorna NAPOMENA pisca:

Izokrenulo se u nacionalno pitanje, ali su uzroci rata dublji

(ili možda prizemniji, kako ko hoće)

UGOVOR

Kako o ovoj stvari da počnem? Toliko je neverovatna, a opet i nije, jer nešto od njenog uzroka sreće se kanda i s ovim i s onim čovekom, kao da smo, štaviše, vazda u prilici da kod ljudi, tj. njihovog mnoštvenog načina naročito, vidimo istu mogućnost: bez nje se ne može, nje se jedino valja čuvati — politike i, zar, države, kako i istorije same? Ili stvar i nije toliko složena, te se prosto treba držati činjenica, to svakako.

18. aprila 1973. potpisao sam valjda najčudniji ugovor na svetu. I to čak i ne čitajući ga. Nije bilo mračno i nisam imao uperen pištolj u potiljak. Naprotiv, bilo je svetlo prepodne u prostranoj sali, žaluzine visoko uzdignute, pukla širina od prozora i stakla, a pisaći sto blistao je do stola, bokom do boka u nizu. Na jednome sa strane bila je vaza sa cvećem — i ja nisam primećivao da je išta čudno. Ugovor mi je bio potreban. Jedino sam za trenutak oklevao. Istoga časa ljudi u redu iza mene se uzmuvaše, zar da ih još i zadržavam? I tako potpisah. Tek dvadesetak godina kasnije shvatio sam koliko je to neobičan ugovor, u pravom smislu reči čudan. Bilo je potrebno da se Sovjetski Savez raspadne a u Jugoslaviji izbije građanski rat, pa da to u punoj meri razumem.

*

Priču možda time i treba početi, izbijanjem građanskog rata. Ono je — tenk do tenka i barikada do barikade — iznelo najzad na svetlost dana — sev i plamen, rafal i jauk — jedan davnašnji način i sve isti cilj: bez obzira na žrtve, tj. baš u ime tih heroja i sjajne tradicije, očuvati prvenstvo ma i u svome selu samo, ili, s druge strane, u što većem selu. Odjednom je bilo — ipak, ipak — kao na dlanu makar i naknadno objašnjenje sve dalekosežnosti, do u svaku kancelariju ili čak porodicu, jednog načina mišljenja koji, ma koliko, i on, bio prirodan, nužno vodi, ako ne uvek do sukoba, onda bar do neobičnih rešenja i trpljenja na mrtvoj tačci, do dovijanja i svakakvih čuda. Pomenuti ugovor je samo jedno od njih.

27. juna 1991. pojavio se u večernjim časovima na televizijskom ekranu jedan general i rekao da smo na pragu građanskog rata. To više nisu čarke ove ili one milicije, niti incidenti s armijom, nego je u pitanju armija sama i baš saopštenje — zaustavio mi se dah u grudima. Svakako, bio je to istorijski trenutak. Slovenci su zaposeli karaule na svojoj granici prema Austriji i Italiji, otkazujući poslušnost federalnoj vlasti — objašnjavao je general — te su sad poslati tenkovi. Jer — rekao je — ustavni zadatak armije je da štiti državne granice. O drugim ustavnim zadacima iste armije general ovom prilikom ništa nije rekao, niti je bilo jasno kako će tenkovi u karaule, tj. gde je pešadija — od početka je stvar bila polovična i nejasna, nije ni šala, potreban je oprez. Ali — od uloge armije kao branitelja ustava se ne odstupa. Međutim, baš u tome je bila nevolja. Taj ustav nije bio običan, nego socijalistički. Jedna jedina politička stranka, tj. Partija, bila je po njemu — na osnovu nauke marksizma-lenjinizma i revolucije — prvi i najvažniji pokretač i tumač sveg društvenog života i svih samoupravnih interesa. A, dabome, oko interesa koplja se lome. Umesto da se oko njih trgovina plete!

I tako smo svojevremeno po novinama čitali kako Slovenci dođu pa od našeg seljaka budzašto kupe paradajz, pšenicu, maline, sve, te to onda nose i — zamislite šta rade — za skupe pare prodaju u Sloveniji ili čak Austriji. U čudu sam se pitao: pa šta s tim, tj. zašto istu preprodaju ne organizuju sama preduzeća iz Srbije? Ili: zašto je našem seljaku još uvek bolje da proda Slovencu, nego da da u otkup državi?

Jedan visoki privredni rukovodilac mi je objasnio: — Slovenci nas eksploatišu. A mi smo ih iz zbegova četrdeset prve primili kao braću.

Zinuo sam od čuda. Očito, nisam bio u toku. On je bio, na tom položaju nije mogao da ne bude u Partiji. (Tada još uvek Savez komunista Jugoslavije, pa u okviru njega Srbije, Slovenije, itd.)

Ne znam šta su ostale slovenačke novine o tome objavljivale, ali od osamdeset sedme „Mladina“ je sve manje uvijeno pisala otprilike ovo: Srbi su suviše pod uticajem te jedine Partije i njihovog vođe, ta Partija i nama, ovde, smeta, i uopšte je izlaz samo u višepartijskom sistemu, tek u njemu su demokratija i privreda mogući. Razume se, takvo izdajničko pisanje gonjeno je u samoj Sloveniji, imali su i oni svoje vođe, tj. komuniste. Međutim, nedovoljno — po oceni iz Beograda. Jer — sam ustavni poredak je ugrožen. I tako, sve češće se stade pominjati armija, sem ono u ustavu, ja ne znam tačno gde i kada prvi put — dok najzad ne puče neverovatna vest: zbog odavanja vojne tajne uhapšen je Janez Janša,[ uz njega, mogućeg predsednika slovenačke omladine, nakon dva dana i jedan zastavnik, te najzad i sam urednik „Mladine“, gde je, tačnije, objavljivanje tih tajnih podataka bilo kanda kanjeno. Po novinama su čak i delimične fotokopije nekog dokumenta kružile, na njemu je naknadno ili ne bilo dopisano ili, naprotiv, izbrisano, tj. isečeno ono: strogo poverljivo! Radilo se o mogućem pokretu trupa u slučaju opasnosti, i ja nisam mogao da nađem i pročitam, koje opasnosti? Zar se Austrija i Italija spremaju da nas napadnu? U stvari, to ni dan-danji ne znam: nije li bila reč samo o pokretu trupa u slučaju vojnog puča, tj. odbrane socijalizma i ustavnog poretka?

Tih dana mi je ne neki Slovenac, nego rođeni stric, doduše uzgred, ali ovako rekao: — Pa ovo nije rađeno ni u Austro-Ugarskoj! Da njeni oficiri sude Slovencu u Ljubljani, pa još na nemačkom! — Ali moj stric je star čovek, zar bi inače pominjao Austro-Ugarsku, u svakom slučaju odavno u penziji i kanda i on ne u toku stvari.

Međutim, sam predsednik Socijalističkog itd,[[ ali saveza čitave republike, ovako je glasno razmišljao na stranicama beogradske „Politike“. Jože Smole, Slovenac dakle: Nikako ne razume što je to teško da, na primer, poletanje aviona JAT-a[[[ iz Ljubljanje stjuardesa objavi i na slovenačkom jeziku. Avion je jugoslovenski, Ljubljana u Jugoslaviji, Jugoslavija i slovenačka. Što, kad su Slovenci na to osetljivi, pitao se čovek. O suđenju Janši na srpsko-hrvatskom i demonstracijama hiljada Ljubljančana pred zgradom vojnog suda ovoga puta oprezno je ćutao.

U društvu slučajno onog istog rukovodioca, tih dana sam priznao da ni ja to ne razumem: — Zamislite, let za Beograd, ne u inostranstvo, a uz srpski samo na engleskom! Kako to?

— Tako — objasnio je on — što je u avijaciji svuda u svetu službeni jezik engleski, a avion nije ni slovenački ni srpski, i baš zato što je jugoslovenski, ne može na sto jezika, zna se red!

I tako se malo po malo u Sloveniji čak i najveći pokretači sveg društvenog života, tj. sami komunistički vođi najzad pobojaše da po redu koji se zna neće dočekati da u Beogradu budu prvi. Na sve najviše funkcije u državi i Partiji dolazilo se, naime, abecednim redom iz svake republike. Narodno nezadovoljstvo je raslo. U Sloveniji zaključiše da je možda bolje da pokušaju bar u Ljubljani da ostanu prvi.

Ma se više i ne zvali komunisti!

 _*

U samoj Srbiji nije bilo rata.* Na Šid je palo nekoliko mina, ali uprkos šaputanju i strepnji Beograd nije bombardovan. Međutim, priča bi se mogla početi baš time da je bilo neke naročite razdražljivosti u ljudima, nekog nemira i zloće čak. Nije to bio prosto onaj večiti, tihi i bolni rascep: ja i ostatak sveta, nego sad odjednom ja uprkos (svemu i) svetu, šta drugo nego (u stvari) uprkos čoveku do sebe ili onom (slučajno) na putu, ne više tiho i ne baš bolno, nego kao uz jasnu osvetu i (zar) uživanje. Bezvoljnost i osećaj besmisla probijali su se tek tu i tamo i jedva, u svakom slučaju skrivani duboko iza četiri zida ili preko državnih granica — novine su opet pisale o izdajicama, ovaj put i o dezerterima — na ulicama se ništa od toga nije moglo ni videti ni čuti. Naprotiv, danju su se videli ljudi s opasačima i futrolama kako u šarenoj maskirnoj uniformi ili bez nje ponosno šetaju, noću čuli čak i pucnji, probe radi valjda. A i bez oružja bilo je onih koji su neku naročitu moć isterivali i kanda prezir pred svetom pokazivali, ne valjda svoj očaj pred njim. Ako je decenijama bilo vreme kada se u ovoj zemlji nije znalo da li se bez dozvole vlasti i njenih prišipetlji išta sme, sem da se gunđa u vetar ili vara, sada odjednom kao da se sama zemlja stresla i otvorila, iznedrivši u čoveku ono bez dna i mere: ako je dobre pesnice, on ima pravo da noću provali u pekaru jer je gladan, ima pravo da obije stan ili ukrade jer je bez stana i sredstava — više se nije znalo šta se ne sme i kao da ništa nije čudno. I najbeznačajniji i najnaivniji detalji bili su u znaku svega toga, i oni najneverovatniji i najbesmisleniji kao da ipak nisu takvi — imali su svoj razlog i smisao, iako iracionalno i u nedogled ipak punu svrhu i sredstvo nadohvat.

— Ma lezilebovići — odbrusio je čovek — sedeli u klupama i dan, noć se zabavljali. Unose smutnju dok roditelji rmbače i oskudevaju!**

I, zamislite, prvi put ga vidim, a iz oka mu je sevnula mržnja, prava, duboka, ogorčena. Žena s detetom, povod svemu ovome, kao da više i nije bila važna, uostalom sela je negde, neprimetno se sklonila, neko joj je tiho i neopaženo ustupio mesto. A čovek je i dalje sedeo, još uvek nabijen snagom, željom da ako treba, šta li, ceo svet prevrne, tu kao da ni ja više nisam važan, tražio je pogledom po prisutnima kome da uputi svoj, očito, osmeh, koji mu je titrao oko usana. I čudno, gotovo da se i meni osmehnuo, ta pružio sam mu priliku da pokaže kako stvari dovodi u red! Gledali smo se, dakle, još jedan tren, a onda je opet odbrusio:

* Bar ne do 27. decembra 1992, kada je ova priča završena.

** Vlastodršci su taj (sedeći) štrajk juna 92. slično komentarisali: mišljenje studenata i profesora ni malo nije važnije od političkog mišljenja ma kojeg seljaka koji, za to vreme, na njivi ore i kopa.

(Iz istoimene priče)

Vraćanje na početak