TETKA

Priča o čoveku i njegovoj misli, o svetu i istini, može da počne bilo gde i bilo kada: negde na sunčanom trgu drevne Grčke, na plavoj pučini pod jedrom Kolumbove Ninje za vreme dok trista i nešto ljudi mesec i više dana nisu ni tamo ni ovamo, ili danas u prostoru neba nad oblakom i bilo kojim planinskim bespućem gde tutanj avionskog motora niko na zemlji i ne čuje. Mnoštvo je početaka, pravi početak je zapravo neodređen, tek samo mogućnost. I ta se mogućnost koristi po ovoj ili onoj volji ili po slepoj nuždi. Sam čovek čini početak samim tim što jeste, sam čovek i bilo koja posebnost. Čovekova odluka je jedna moguća odluka, jedno moguće opredeljenje, jedna posebnost je jedno određenje. Na primer: Grad B u državi J. Neka bude 6-XI-1977, dan kada se sunce pojavilo na nebu 5 sati i 52 minuta posle meseca i na njemu ostalo bez 2 minuta tačno 10 sati, a Zornjača se videla 2 palca levo od Klasa u sazvežđu Devojke. I kao što se nekada od obližnjeg gradića K u izabranoj državi J do izabranog grada B putovalo od ranog jutra do mrkle večeri, konjskom zapregom, u kočijama na milost i nemilost vremenu i nevremenu, tako se, eto, stotinak godina potom do grada B putuje tek nešto preko sedamnaest sati čak od grada M na primer, čak iz države N. Ne kočijom, naravno. Brzim vozom, još jedna mogućnost i drugačije opredeljenje. Ako vozom preko granice ne putuje nikakav izuzetan švercer, ili ako carinik ne posumnja te brzo izvrši pregled, ako sve usputne stanice budu po planu prohodne a vozovođa raspoložen za tačnost, i ako nedogledni broj bezrazložnih a mogućih i određenih sitnica bude takav kakav može da bude, voz će putovati tačno 17 sati, 8 minuta i 25 sekundi, računato od početnog zvižduka na stanici M pa do potpunog mira u stanici B.

Pomenutog dana voz je tačno toliko putovao. U uobičajenoj vrevi, tog podneva, među ljudima koji su na peronu strpljivo čekali, bio je i jedan čovek poznih tridesetih godina. Imao je sasvim određeni zadatak. Putnicima koji su pored njega prolazili pažljivo je zagledao u lice i korak po korak prebirao po prozorima vagona. Na sasvim drugom kraju dugačkog voza, na platformi nad strmim stepenicama vagona, ispetljavala se iz svojih stvari jedna starija žena malena rastom a pedantna držanja. Dodavala je stvar po stvar namerniku na peronu i zahvaljivala, a onda su namernici iza nje na vratima vagona pripomogli da se prolaz raskrči, a ona je opet zahvaljivala. Kad je onaj čovek, što je pažljivo putnike i prozore zagledao, došao do poslednjeg vagona, tiskanje se već bilo proredilo. Na peronu, onako pored vrata i pored gomile svojih kufera i stvari, stajala je jedino malena žena, gordo i uvređeno. Ruka u ruci, pod rukom tašna, i glava ovlaš nakrivljena kao da se, bar zasada, dostojanstveno uzdržava od prekornog mahanja. Čovek joj užurbano priđe: — Dobar dan, nešto nije u redu?

— Gde je nosač? — upita žena. — Zar ovde nema reda?!

— A, nosač — osmehnu se čovek — naći ćemo ga već!

Rukovaše se i poljubiše, rođački i kako valja: dobro došli, a kako kod vas, kako kod kuće.

O toj rođaki iz daleka čovek je inače znao već prilično, onako iz priče uglavnom, opet rođaka, ovih zajedničkih u gradu B. Bila je zapravo tetka njegove supruge, ali kao majka detetu bez majke, prepričavala je priča tetkine brižne reči, kad joj Bog već nije podario dete nego bogatstvo. I iz daleke države N zbilja je pokatkad stizao po neki paket donjeg veša i čarapa poglavito — o čemu je strogo vođeno računa: u slučaju rashoda, tj. od dugog nošenja poderanih gaća, izveštaj na odobrenje zahtevan je čak iz dalekog M. I novčana uputnica je s vremena na vreme stizala, taman toliko da se od toga koja knjiga ne uzajmi nego kupi ili koji put ruča i večera — supruga je onda još bila student. Nekako je, radeći sezonski na sajmu ili preko zadruge, ipak diplomirala. Udala se i napokon čak skućila: zajedno sa mužem, čovekom koji je upravo dočekao tetku, i uz značajnu pomoć njegovih, kupila stan. Tetka je tom prilikom čak i posebno pismo napisala, da je stan preskup i da je grehota kad neko tako lako novac daje, ali neka oni ne brinu, oročiće ona novce, pa kad im kći poraste, lep miraz da joj bude. A stan je zbilja bio skup, stančić zapravo, jednosoban. Za njih i za dvoje dece, sinčić im zapravo ni mesec dana nije napunio. Bili su naumili da tetki pokažu zahvalnost. Pozvali je u goste, u taj svoj stančić, pa kako nama tako i Vama — pisali joj. Dok se tetka malo ne pribere. Umro joj muž, te da tamo u dalekom M ne bude sama sa tužnim uspomenama. I tetka je mesec za mesecom napokon eto došla, najpre je potonje stvari u M i svoje tužne uspomene sredila — imala je ona već svoj plan za sve. I plan i uzdanje u Boga čiji nevidljivi dodir po ruci i potrebno vođstvo u ovom teškom času oseća, otpisivala je. Pa i njima savetuje malo više poštovanja — i veruju li oni uopšte u Boga, ne bi se toliko kao podstanari od nemila do nedraga potucali da su se Bogu i njoj obratili. Da, znao je čovek da je tetka čudna, u navikama i stavovima kruta a u postupku i proceni isključiva, znao je da taj svoj način, uz božju pomoć, naziva pravednošću, a sigurnost, koju u sebi oseća deleći savete i zahteve, osećajnošću i saosećanjem. Ali je mislio: čovek širokih shvatanja, koji mnogo čiji stav može da razume i da oseti ne gubeći pri tom veru u svoj, koji dakle, ima sve razloge da bude i spokojan, čovek to jest, koji ume i da strpljivo sasluša i da iscrpno objasni, i molbu i preporuku i gotovu odluku podjednako, jedan tolerantan čovek ukratko, može valjda da podeli krov nad glavom i mesto za stolom nalazeći zajednički jezik ma sa kojom osobenošću — ta svako ima svoju muku i svi smo mi ljudi!

I zbilja nije loše počelo. Tetka je kao što je i red darivala bebu, a povodom stana dala čak posebnu čestitku: čitave dve hiljade, mogla su se odmah kola za te pare kupiti, doduše manja i ne baš nova. A stan ne samo da je mali, govorila je, nego i ovi tapeti su tek da bi se nešto zalepilo, nije kao kod nje u M. U kupatilu međutim pločice obavezno treba dolepiti, šta joj je to do pola, u N ima takvih i takvih, specijalnih. I čovek se na to ćutke osmehivao ili pak glavom klimao. Dve hiljade su ipak dve hiljade, mislio je. Uostalom, nije li u prisustvu supruge, a svoje bratanice, baš njega pozvala da mu ih u ruke da — ta ipak je to neko poštovanje prema domaćinu! A ukusi su zbilja različiti. Ovaj nameštaj, govorila je tako tetka dalje, baš je bez ukusa kupljen, zašto nju nisu za savet pitali?

A onda je jedne večeri stajao čovek za stolom u kuhinji — i ljuštio krompir. Prosto kormpir. Supruga je, još pre no što je u školu pošla, meso ispekla, sad je trebalo jednostavno krompir obariti i, dobro, luk očistiti, kupus — sitnice. Na prozoru se već crnela noć, a pod električnom kuglom u trpezarijskom delu kuhinje sedela je tetka i s uzdignutim prstom objašnjavala nešto devojčici ispred sebe. Devojčica je strpljivo klimala glavom, a onda odskakutala za svojim igračkama. Tetka je zagladila jedan slučajan nabor na svojoj haljini, pa pogledala u čoveka za stolom: — Dobar si zet, samo na pogrešan način ljuštiš krompir — rekla je.

— Kako?!

I čovek nije odvajao pogled od te žene koja je nalazila za potrebno da mu o tome priča. Ne, žena je bila ozbiljna, i sve svoje umeće i sav svoj gordi smisao kao da je unosila u tu priču o krompiru. I čovek se opet samo osmehnuo, ovaj put ponešto i kiselo, te požurio s poslom.

A onda je za zajedničkom večerom, zalogaj za zalogajem i reč ovde, reč tamo, žena ponovo rekla: — Dobar ti je muž, ali pogrešno ljušti krompir.

Čovek je pogledao u ženu, pa je sad i on rekao: — Znate kako je, tetka, to s tim krompirom, kad već o tome pričamo. Vi polazite od jedne prećutne pretpostavke, koja je međutim samo jedna moguća pretpostavka, nikako jedina.

Sada je žena gledala u njega.

— Za Vas je pravilno oljušten krompir — nastavio je čovek — krompir sa što manje rastura. Ali pogledajte malo okolnosti. Mališa još jeca, tek što je presvučen, pelene još nisu oprane. Supruga tek što nije bila stigla, bilo je vreme za podoj. A mi ipak večeramo na vreme. I to ne na vreme koje pokazuje sat, nego pogledajte malu, pospana je, ali će na vreme biti opremljena u krevet. A sudoper već sada pun. U tim okolnostima je pravilno oljušten krompir onaj koji je brzo oljušten.

I žena je klimnula glavom, da, razume ona. Ali je rekla: — Kada se zna red, sve se postiže. Inače, po tvome ispada, može i ovako i onako! E?

Čovek, međutim, nije imao ništa protiv da baš tako ispadne.

— Ne, dragi moj — zatresla je žena glavom. — Bog je jedan i istina je jedna! Razmisli!

I čovek je zaćutao i razmislio. Shvatio je: Bog je jedan i istina je jedna, i taj Bog — zar drugačija pretpostavka i može nekome na pamet da padne! — taj Bog je, eto, uvek uz nju, uvek na njen način, ma i svu noć uneređeno dete plakalo — šta li mu je! — ono isto dete koje je kako treba darivala i kome je sa toliko osećajnosti rekla: de, nasmej se sad baki! (Dete se, naravno, nije nasmejalo i žena je ostala uvređena. Uzalud su joj objašnjavali da jednomesečna beba još i ne vidi, da se i na majčinim grudima tek po instinktu i tek s vremena na vreme nasmeje). A taj osmeh uostalom, kada se okolnosti već mere počev od jedne posebnosti kao jedine mogućnosti, i nije osmeh po tome što se dete osmehuje, nego po tome što se tom jedinom redu stvari osmehuje, što njoj, toj ženi, odobrava i što je povod njenoj osećajnosti, tj. sigurnosti. To je sva potreba, to su sve okolnosti. Uostalom, njene okolnosti su njene stvari — i torba, i kufer, i šareni pribor za šminku, šest pari cipela za svaku priliku — bile te stvari u M, bile u B. Kao da sve okolnosti sobom nosi. Čak je i krevetski čaršav dovukla, i donji i gornji i rezervni, svi specijalno, po meri njene osetljive kože nabavljeni, tu i tu, od materijala toga i toga. Za svaku stvar je znala tačnu osobinu i tačnu namenu, među njima se osećala sigurnom, tu je bila gospodar bez pogovora, centar sveg zbivanja i sveta, šta li, božji tumač onoga što treba i što je pravilno. Ma i gram krompira uklapa se u taj svet mnogo bolje od neizvesnog osmeha. Gram je gram, ali činjenica, ma i para parica — ali para. A pretpostavka i reč, šta joj je to! Da, shvatio je čovek, toj ženi zbilja nije potrebno objašnjenje, spremnost za obziran razgovor, tu lepu i korisnu ljudsku osobinu, ona može da razume samo kao priliku da i poslednji gram krompira nametne i od svoje nepotrebne isključivosti, ne baš retke ljudske nevolje i slabosti, učini svoju snagu i sebi vrlinu, pred kojima sada čak i usputno objašnjenje postaje tek samo slabost i nepotrebna mana. Da, čovek je odlučio: moći će i tako, ta zaista nema nikakve potrebe da ubuduće, kada to bude neophodno, svoje procene i molbe saopštava toj ženi ikako drugačije nego u obliku gotovih činjenica.

I dani su prolazili. A evo već nekoliko dana tetka je u S, u svome rodnom gradu, gradu svoga porekla, očeva i pramajki. Da drage uspomene sabere i priliku iskoristi te važne stvari dovede u red, govorila je. I u B se vratila zbilja sa neverovatnim prtljagom: što većih što manjih kufera ukupno pet na broju, ne računajući još po koju torbu, balu ili kartonsku kutiju. Ovoga puta ni nosača nije bilo lako naći, bio je potreban specijalni: sa kolicima. I čovek se pitao, kud će ta žena s tolikim stvarima, zajedno s kuferima iz M bila je zakrčena gotovo polovina trpezarijskog dela kuhinje. A onda je sledećeg jutra shvatio da po verovanju te žene te stvari tu treba i da ostanu: razni specijalni zastirači (odavno izbledeli i prašnjavi, možda i natruli), što je pokojna staramajka tkala, mučenica i svetica; dve poveće kutije tetkinih devojačkih pisama i spomenara (zavezane sa po tri čvora), to da ne diraju; tri ukrasna jastučeta, specijalno paperje, ne ova sintetika (ko zna kakvu su sobu i uz kakav nameštaj ukrašavali i koliko dugo su već na tavanu u kakvom zabitom sanduku); jedan trodelni dušek od prave vune (odavno zgnječene i ućebane koju najverovatnije ni vunar ne bi više otkupio) i jedan kufer (zaključan i kaišem obezbeđen), to da ne otvaraju. Zatim stara odeća i cipele, ali po pravoj modi, ne po ovoj sad, to mogu da proberu i nose.

Čovek je za stolom u sobi čitao novine, beba u krevecu pored njega spavala posle jutarnjeg podoja, devojčica bila kod susetke da s njenom malom zajednički obuku lutku, a kroz zatvorena vrata od kuhinje dopirao je strpljivi glas supruge: — Hvala, tetka, ali od garderobe imamo koliko nam treba. Prostor je ovde najpreči, ormani nam ionako zatrpani. Hvala. — Pa onda tetkin, prekorni: — Bolje da ćutiš, videla sam koliko imate! — Koliko možemo, tetka. Ne žalimo se! — Ne žalite se, al' na pretke ne mislite. Ovo nije na ulici pokupljeno, šta misliš? Donela sam to kao svetinju, tebi za nauk. Al' vi pretke ne poštujete! — Nije tako, tetka. Ono najdraže sam već uzela, videla si naš porodični album. I one ćilime preko kreveta si videla? Ja sam ih donela, od truleži spasla, čak i hemijski očistila. — Od truleži, stid da te bude! Sve su to s mukom probrane stvari iz probrane kuće, šta misliš! Svaka stvar specijalan primerak, pun kufer. Kad ja jednoga dana po Božjoj volji i milosti odem, sve će to tebi da ostane. — Ali zar i sama ne vidiš da nema mesta? — Kada se red zna, za sve ima mesta. Nego stvari ne cenite, muku predaka ne cenite! — Nije, tetka, još kako cenimo, još kako i sami znamo šta je muka. Prosto smo u skromnim uslovima skromni. — Ne znate vi šta je muka, Bog sve vidi i sve meri. Besni ste vi, a ne skromni. Ne zaslužujete ni pomoć ni naklonost! — Ovoga puta odgovor se nije čuo. — Zar nemaš ništa da mi kažeš? — Opet ćutanje. — Vrati mi onda one dve hiljade!

Tu je čovek odložio novine i ušao. Supruga je oborene glave rezala meso, pripremala ručak. Omanja žena stajala je kod svojih stvari i uzdignute glave još uvek očekivala pravilan odgovor.

— Znate šta, tetka — kazao je čovek. — Supruga je rekla svoje, Vi ste rekli svoje. Tu očigledno ne možemo da imamo jednako mišljenje. Ajde prosto da promenimo razgovor!

Ali je žena i na ovaj predlog očekivala odgovor od svoje bratanice, svoj odgovor od svoje bratanice, jedino je na trenutak pitanje drugačije postavila: — Ko je ovaj, što se on meša?!

Njena bratanica, međutim, odavno više nije bila samo bratanica, nego i supruga i majka. Tako je njen suprug rekao: — Ja sam, ako ste to smetnuli s uma, u ovoj kući domaćin. A žena koju ste upravo nazvali besnom, nju i sve njene, u ovoj kući je domaćica.

I omanja žena se sad, htela ne htela, trgla i pogledala u čoveka: — Vrati mi one pare natrag! — saopštila je kratko svoju presudu.

Da, dobra ideja, pomislio je čovek, tu se slažemo. Otišao je, uzeo novce i vratio se. — Prebroj! — rekao je. — Da posle oko toga ne bude reči!

I omanja žena je tek tada shvatila da se tu nešto ne slaže, svom žestinom i posve čeono sudarila se sa nečim neverovatnim — okolnostima koje odnekuda van kruga njenih stvari iskrsavaju, tvrđe od njih, tvrde i nerazumljive kao tuđi život. I žena je bila crvena u licu kao rak — svet se nije uklapao u njene zamisli i njen poredak. Postojale su i drugačije potrebe, iskrsavali su nerazumljivi postupci — širina sveta bila je beskrajna i u njoj se gubio svaki određeni red. Baš tom širinom i svojom otvorenošću svet joj se nudio, u njemu je bilo mesta čak i za njen način, još za jedan način. Ali je žena bila ljuta, uvređena i ljuta. Ogradila se stvarima, stisnula uz Boga. Pored svih silnih novaca koje je imala, od sveta je u životu uzela jedino njegov red, i to samo jedan mogući red. Za uzvrat imala je iluziju da je po tom svetskom redu ona prva i najvažnija a njena para najteža i odlučujuća. I sad joj nekakav tunjavko po kome može i ovako i onako te novce baca natrag u lice. Zar je to moguće? Zar tek to nije istinska iluzija? I žena se osvrtala, pogledavala krišom u pravcu žene za stolom, ali je domaćica ćutala. Trebalo je poslove nastaviti. Božji poredak se rušio a kao da se ništa nije menjalo, sve je opet bilo na svome mestu. I žena je premetala novce iz ruke u ruku, iz torbe u tašnu — sve više crveneći. A onda je bez reči izjurila nekud napolje.

— Tetka, tetka, stani, kuda ćeš? — doviknula je domaćica hodnikom za njom, i to je bilo sve.

Sutradan su došla dva čoveka, dva specijalna nosača, i odnela tetkine stvari. Iduće nedelje došlo je i pismo iz M, i od ljudi sramota i od Boga grehota da je onako iz kuće najure, zar se tako sa gostom postupa?

Razlaz je bio potpun. Jedan ljudski susret nije ostvaren. Pomankanje osvešćenja i urođeni strah pred njim bili su jači od želje za susretom. Želja je mogla samo da smeta, iluzija je bila preča, bila je način da se privilegija osvoji, nadmoćan položaj, odlučujuća reč, da se sam centar važenja i sveta dosegne. Panični strah da se osvojeno ne izgubi bio je jači čak i od potrebe za susretom, od urođene potrebe da se u objektivno zakorači i sopstveni pogled prekorači. Jednostranost je ovom prilikom bila jedina odbrana i jedini identitet. Jedan ljudski susret nije ostvaren. Razlaz je bio neizbežan. Jedan susret samo i jedan razlaz u gradu B. Grad B tek samo slučajan grad među gradovima. Svet je bio pun znakova i određenja, pun mogućih početaka. Čak i sunce je uvek iznova počinjalo i uvek iznova zalazilo. Svet nije imao svoga centra. Razlaz je tu neminovan. Razlaz je tu jedino rešenje. Eh, da je bar takvo rešenje uvek moguće!

Šta kada je razlaz nemoguć, kada moramo da se svrtimo baš u jednome stanu, jednoj državi ili na istoj planeti — u istoj senci i A- i H-bombe ovoga Boga ili one Iluzije?