TAJANSTVENI MILO

Ja ne znam kada je Milo za tih sto maraka čuo. Možda smo Verica i ja tu našu poslednju rezervu u međusobnom razgovoru pominjali, ili je ona slučajno Cici rekla, onako uz kafu. Bili su to dani upoznavanja i prijateljskog pripitivanja za rođake i okolnosti, ni malo nije neverovatno da joj je pomenula svoju tetku u Nemačkoj. Upravo prošle godine je dolazila, posetila i Beograd i Bosnu i dala nam malo po malo sto maraka, ne baš zato što smo imali tolike troškove oko nje. Uostalom, možda Milo o toj stotki ništa nije ni znao, za tetku je znao. Voleo je o tome sa mnom da priča. Sve ženine tetke su čudne, a tek tazbina, bolje je što je nemam.

Jednog jutra jedne subote, međutim, kuca on nama oprezno na vrata. Sam početak, avgust mesec još.

— Miki, ne spavate valjda?

— Ne, ustali smo, izvolite.

On s osmehom promoli glavu, ja mu vratim osmeh, on korakne, uvija ramenima, gotovo se izvinjava. Nešto bi me upitao. Vidi on već da sam ja ozbiljan čovek i čovek od reči, koji voli sigurnost. I on je takav. Eto, pošao je porodično na izlet. Ma ima benzina, čak pola rezervoara, ali, kao što reče, i on voli sigurnost. Voleo bi da uza sebe ima koji dinar, šta zna, put je to, a ostao je bez para. Pa da li bih mu pozajmio samo do sutra uveče 100 dinara? Po svoj prilici neće morati nikakav dalji trošak da pravi, čim se vrati, vratiće mi.

Da li je primetio da se kolebam ili nije, ne znam. Klimnuo sam glavom i dao mu.

Kad on meni opet: — Potpuno te razumem. Baš zato što i ja volim oprez, zato sam te zamolio. Hvala. Devedeset odsto vratiću ti sutra ovu istu novčanicu — tu je obema rukama uzeo i pokazao je.

Ja se osmehnem i opet mu klimnem glavom, a u sebi pomislim: videćemo, i to tako da ti je ja, brajko, do daljeg uopšte neću pominjati, možda tek tamo kad treba dodatno platiti zajedničku struju i vodu.

Ali sutra uveče, jedva da sam čuo kako je na ulici brujanje folksvagena prestalo, kuca Milo meni na vrata sav ozaren.

— Evo ti, Miki, tvojih sto dinara. Veliku si mi uslugu učinio. Uz njih sam, uz tebe, prosto bio siguran. Kao što rekoh, za svaki slučaj. Kod mene teško da ima šta nepredviđeno. Tu smo isti.

Ja se osmehnem i uzmem novčanicu, a u sebi pomislim: zanimljivo!

Međutim, ono zanimljivije došlo je za nekoliko dana. Sedimo Verica i ja u kuhinji i večeramo. Milo beše tu u prolazu:

— Dobro veče, prijatno — kaže, ali nekako odsutno, baš zabrinuto. Ozbiljan čovek, nikako ne nagao, kao da ne zna bi li izašao iz kuhinje i koji mu je sledeći korak, odgovornost je to. I Cica se nekako na vratima zatekla. Pa kome će ako neće svojoj ženi?!

— Ih, kad bi znao od koga da pozajmim sto maraka — tu je lupio pesnicom o dlan, znao bi i o roku da vrati i još kakvom čašću da uzvrati. — Pa znaš za onaj posao s Perom, od toga sve zavisi, od sto maraka! — Govori Cici a iskosa pogledava krišom u nas, čak nekoliko puta. Ipak sam uspeo da nam se pogledi ne sretnu.

— Ih, ih — uzdiše Milo.

Ja ćutim. Gutam nekako to što imam da progutam. Verica se, međutim, nagla ka meni pa šapuće: — Da mu pozajmimo ono naše? — pita sažaljivo.

Ne znam da li ju je čuo. Ja joj ništa nisam odgovorio. Samo sam je ispod stola nagazio. Još više smo povili glave nad tanjirima. Milo više nikada nije pomenuo sto maraka.

Ali idući put me pita direktno, opet smo se obojica zadesili u kuhinji: — Šta misliš, Miki, o mitu?

— O čemu?

— O mitu.

— Ne razumem!

— Eh, ima svakakvih ljudi. Znaš da je danas teško naći posao. Tvoja Verica, znam kakva je to muka, ko zna koliko su joj molbi već odbili?

— Za godinu dana pedesetak.

— Eto, vidiš, a ko opet zna koliko je primljeno čak i bez diplome! Prosto preko veze, i mita! — On lično nikad ne bi uzeo, ni za šta, uostalom on i jeste sitna riba, boranija, ali ljudi traže i uzimaju. Lično zna nekoliko takvih, u raznim komisijama, baš po školama.

Ja ga gledam: — Jeste, čuo sam da se za radno mesto i plaća i štošta još radi. Verica, međutim, em ima diplomu, em je diplomirala o roku, i najzad, udata je, nije namiguša.

Baš tako je najteže, razume on. Na poštenog čoveka i čestitu ženu niko se danas ne osvrće, iako baš oni najveće pravo imaju. Njemu je i mene i Verice prosto žao, ne zna kako bi nam pomogao kad oni koje on sticajem okolnosti zna traže mito, a opet na neki način su pošteni, bar prema njemu. Ne bi ga prevarili kad bi ih zamolio, tj. ništa unapred. Pa ako mogu da učine, učiniće, tek onda očekuju da im se pošteno i da, jedna plata samo, nužda ih tera, iako on to nikako ne odobrava. Neka ja, dakle, razmislim, pa ako hoću, on će pokušati da nađe nekog konkretnog, samo da mu kažem u kojim školama je Verica konkurisala.

Verica i ja porazgovarasmo, šta da radimo, vremena nisu takva da bi se ovakav pokušaj na licu mesta odbio, a jedna plata nije više od sto maraka.

Tako ja idući put kažem: — Znate šta, Milo, u neprilici smo. Da nije baš profesor, da i inače nema pravo, ne bismo pokušali. Ovako pristajemo, prosto da bi se od mangupa odbranili. Od tih preko veze i tih preko reda! Kao da smo platili advokatu da nam garantuje pravdu.

— Odlično, — uzvikne Milo — baš tako i jeste! Imam, Miki, ja poverenje u tebe. De, reci, na koji se oglas sve javila?

Ja izvučem spisak iz džepa pa počnem: škola ta i ta — pogledam upitno i sa zebnjom u njega, a on se misli, pa se snuždio, nažalost ne poznaje tamo nikoga — škola pak ta i ta, itd.

— E, tu, tu — odjednom uzvikne on. Tu zna jednog čoveka, da, Druga ekonomska. Kakva sreća, baš tu! Raspitaće se već sutra. Može on meni čak i ime tog čoveka da kaže, meni u poverenju, mada taj to ne voli i uopšte lične kontakte izbegava, razumljivo, nego preko Mila, a kad bude sređeno i isplaćeno, onda kako hoćemo, he, he. — Miki, Miki, možda ćemo imati sreće! — U svakom slučaju on je srećan već i da pomogne, dobro, ako ga šta usput častim, častim ga, čast prijatelja se ne odbija.

I zbilja je već sutradan ugrabio priliku da me s večeri u prolazu upita: — Je li Verica dobila poziv na razgovor?

— Ne!

— Treba da dobije! — kaže kratko i osmehne se tajanstveno.

Kad je nakon nekoliko dana Verica zaista dobila poziv — šapirografom izvučen formular doduše, ali njeno ime, dabome, posebno upisano — požurio sam da o tome obavestim Mila. On se ovoga puta širom osmehnuo i čak ruke protrljao, biće nešto, biće, nadajmo se, on će još jednom s tim čovekom razgovarati, sada pak konačno. — A za koji dan je poziv?... E, lepo, taman ima vremena. — I veče uoči toga dana skupio je dva prsta pred lice, da, sređeno je, tačno u centar. A onda je uvio ramenima: — Znaš, Miki, ipak je to samo 50 posto, može neko da ima jaču vezu. Taj čovek, razumljivo, neće da se svađa, a ovaj put nije lično u komisiji. Ali zato tek kad svrši, vi meni po dogovoru za njega. On ima poverenje u mene, a ja opet, he, he, u tebe!

I Verica je toga prepodneva otišla izuzetno raspoložena, nikada joj izgledi nisu kotirali ni približno 50 posto. S nestrpljenjem sam očekivao da se vrati, još lepi dani, tek prva dekada septembra, sav horizont se ja l' plavio ja l' u zelenilu osmehivao. U neposrednoj blizini su i jedan park i jedan parkić, tu i nema previsokih kuća, sve je čoveku potaman. Kad — vraća se bez reči, zaleđena.

— Šta je bilo, ima l' nade?

— Ma kakvi, ceo razgovor ni minut, taman da odbiju! — kaže kao da je jedva čekala to da kaže. — Lakrdija! — Odbacila je tašnu na krevet pa odmah za ručku od vrata terase. Istog časa je izašla na balkon da plače.

Ja stojim neko vreme u sobi, oklevam. Onda pođem oprezno za njom, očekujem da vidim kako je, šta je. I tek što sam zakoračio i glavu sagnuo ispod veša koji se sušio, zbog toga okrenut ponešto udesno — vidim da se za Vericu još neko zanima. Kraj poluotvorenog prozora u svojoj sobi stoji Cica, glava tek nešto izvan, pogled prikovan za Vericu. Hladan, ispitivački, prodoran, i u isto vreme spokojan: zna da je Verica, zaokupljena svojom mukom, ne može videti, a mene opet sama Cica ne vidi zbog veša. Verica čak na ogradu naslonjena. I tako, ja pred tim Cicinim pogledom — odjednom zastao. Nikada pre toga nisam video ništa slično. Prosto secirajuće, pusti to što ona plače, ali da vidimo šta mi da radimo, kako to da iskoristimo! Dabome, ne kao što zmija žabu fiksira i koristi, ali očito to je nadmoćan pogled koji može da bira, hoće li sa Vericom ovako ili onako, treba dokučiti šta je za Cicu, šta je za Mila, u ovoj situaciji najbolje.

Pozvao sam Vericu da uđe u sobu. I reč po reč, ispriča mi ovo. Zamereno joj je malne što ne zna kineski. Nemoj da se sad ja još i smejem, da, ni manje ni više, već kineski. Oni su, eto, ekonomska škola, dakle i trgovina, a to su strani jezici, ne, ne samo francuski ili engleski, toga ima. Nego se politički odnosi sa Kinom približavaju, to je velika zemlja, sam Predsednik treba da je poseti, pa bi za njih odgovarao kineski, šta ako neko od đaka poželi osnovne informacije, ko će ih dati ako ne profesor srpskog.

— Informacije o kineskom? A otkud to meni?

E, moglo je, moglo. Ima to fakultativno. Dobro, makar na raznim kursevima. Oni takvog kandidata traže. Ne, nikakvi bodovi na osnovu čekanja ili diplome o roku. Žao im je. Sledeći! Oni moraju i sledećem priliku da pruže. Šta ona misli, nije valjda jedina, koliko je samo poziva za razgovor poslato!

Kad sam iste večeri razgovarao sa Milom, on je više puta lupio pesnicom o dlan, ih, ih, nismo imali sreće! — Miki, unapred sam ti rekao, toga sam se bojao, jače veze. I sam vidiš kakve okolnosti, tu onaj čovek nije mogao ništa. Ako hoćeš, mogu da ga pitam šta je tačno bilo? Ih, ih!

— Nema potrebe — odgovorio sam, i tada mi se prvi put učinilo da Milo i reči i čak izraz na licu unapred smišlja i namešta, kao da glumi.

Tek sutradan mi je, međutim, prošlo kroz glavu: da li je moguće da po svoj prilici ni sa kim i nije razgovarao?!

(Iz istoimene priče, glava II,

zbirke PEDESET GODINA DO RATA)

Vraćanje na početak