Bilo bi zbilja čudno kada bi se Sveukupna mogućnost dala do kraja izraziti jednom određenom matematičkom formulom: nije, to jest, umesno tražiti neku sveukupnu svetsku jednačinu, baš tu, baš takvu. Nijedna jednačina, samim tim što bi bila jednačina, dakle određeno nešto, ne bi bila dovoljna za sve, čak ni za svu nemirnu misao ljudsku, kamoli za sveg čoveka i svet, čoveka ukorenjena obema nogama u taj svet unedogled. Svet može da shvati samo čovek ceo, naučnik, filozof i umetnik u jednome, umom i srcem dakle, znanjem i svim čulima svojim, intuitivno najzad i u magnovenju, uvek iznova u pokušaju na granici iluzije i istinski beskrajnog: tamo gde se sve sluti jer je sve moguće. Zanimljivo je, međutim, da na ovakve slutnje može čoveka da podstakne baš i određena jednačina. Za ma kako veliki prostor, na primer, u kome se nalaze i mase i naelektrisanja (makar u prividnom mirovanju), očigledno će važiti:

A mase i naelektrisanja (naponi), pa to je sve što (goloruki) čovek može da vidi i oseti i na nebu i na zemlji!

(Fragment iz dela Negdašnje Možda ili o Sveukupnoj mogućnosti II glave ESEJA O BOGU)

Vraćanje na Sveto trojstvo

   Vraćanje na početak