Milan Nešić:
STRAH
Ne sećam se kad sam Dušanku prvi put video. I ona je poticala iz Svilajnca, tj. dolazila je preko leta kod svoga ujaka: Sićim, domaćin čovek, imao je lepu kuću u onom sokačetu nedaleko od „Bakalnice“, nekad se na toj raskrsnici zbilja mogao kupiti bakaluk. Naša kuća bila je pak nešto dalje, tj. na periferiji, u tzv. Burjan mali, ali zato bliže njivama i Moravi. Dušanka je za plažu baš tuda morala da prođe, ili ako ne baš pored naše kuće, ono bar bliskim putevima i seoskim stazama, često već i kroz kukuruzišta. Sigurno smo se i tom prilikom viđali, Morava je leti jako topla i s mnogim peščanim sprudom, a podno korenjem i rastinjem obrasle obale u senci lako je iskopati izvor u pesku. Hladna voda i po najvećoj žezi, i bistra, bistra, ni Morava tada nije bila ovoliko mutna. Ali — kažem — ne sećam se, ja sam od Dušanke stariji devet godina, a to je za to doba velika razlika, bila je još dete, jednostavno mi je izmakla pažnji — iako može biti da smo se pozdravljali, može biti da je to tačno da sam je zadirkivao kako joj butinice nisu oble, te stoga ima krive noge, ali neka ne brine, ispuniće se čim počne da se devojči.
Međutim, prvog mahanja se sećam, kako to drukčije da nazovem? Biće da je bio prvomajski uranak, ali ne baš uranak, nego smo prosto umesto prepodnevne nastave odvedeni negde u Zvezdani gaj valjda, svi studenti tehničkih fakulteta. Bila mi je dvadeset prva godina. Tek usput sam video da su i svi đaci, a ne samo srednjoškolci, isto tako povedeni, međutim, samo iz škola na Zvezdari. Znači da verovatno i nije bio baš Prvi maj. Na opštini Zvezdara ima jedna ulica koja nosi ime N.H. Luneta Milovanovića. Valjda je spomenik otkrivan, ili bar spomen-ploča, tako nešto. Dabome, bio je i govor. Svi uokolo takoreći postrojeni na jednom proplanku, a tek iza grmovi, šiblje i zelenilo. Verovatno je bilo i nekih recitacija. Sem masovnosti, ne baš dobro organizovano, česte pauze: šta li sad treba, šta li se čeka? Razgovarao sam s drugovima, to su trenuci opuštanja od napete pažnje u amfiteatru i nad knjigom, bilo je devojaka svud uokolo, valjda s pravnog. Herojima svaka čast, ali zar devojke nisu lepe, tako nekako sam kazao. Pogledao sam plavo nebo iznad i tu glasnu živost uokolo, hoće liÿse otkud pojaviti baš određeno ushićenje i baš za mene ljubav? Došlo mi je da od radosti i čežnje mahnem i tom nebu i svem svetu. Gde je ta devojka? Tako nekako sam i rekao.
— Pogledajte sad čaroliju! — dodao sam i ozarena lica, gledajući nekud u daljinu, ma i u najdalju budućnost, mahnuo put neba. — Zdravo! — viknuo sam.
Dobra šala, osmehnuli su se i drugovi.
Kad, čak negde od prekoputa, iz mnoštva šarenila i mladosti, jedna ruka se podigla i vratila mi mahanje.
Drugovi se zgledaše. Ne manje bio sam začuđen i ja. Pogledao sam pažljivije: Dušanka. Klinka, uzdahnuo sam. Ipak sam joj u sledećoj pauzi prišao i pozdravio je. Da li baš klinka? Grudi joj već napupele, tek toliko da šale o njenim butinama nisam više smatrao umesnim. Razgovarali smo bezmalo tako: trla baba lan da joj prođe dan. Na kraju smo i pošli zajedno, opet tek da babi prođe dan, međutim, sve do Vukovog spomenika, pešice, ona je stanovala u Cvijićevoj, ja tada u Kursulinoj. A toga leta na Moravi ona je meni mahnula, ja odmahnuo. Najčešće se i nismo zadržavali, samo mahali. A kad bismo tu i tamo i zastali izmenjujući po koju reč, koristio sam priliku da se napravim važan, šta drugo. Umeo sam lepo da pričam o knjigama, i to ne samo tehničkim.
Dušanke sam se ponovo setio tek kao diplomac. Tačnije, njene sestre Mirjane. Bila je godinu dana starija i inače razvijenija od Dušanke, sa upravo šesnaest godina nesumnjivo već stasala devojka. A Dušanka ne samo da je bila vitka, dobro, s popunjenim butinama i već devojačkim grudima, nego je u toj vitkosti tek trebalo slutiti gipkost i put jedne žene. Dođe, dakle, toga leta Pavle k meni u posetu, prvi put, najbolji drug sa studija. Gde ćemo te nedelje s večeri, u Svilajncu se nema mnogo gde — u baštu Doma armije na igranku. Međutim, treba sesti za sto, četiri stolice uokolo — s kime? Navratimo usput kod Dušanke i Mire, onako preko plota, prvi suton, još su radile u bašti. Začas su se spremile. Dabome, očekivalo se da ja plešem s Dušankom a Pavle s Mirom. Pa dobro. Tako i kući pođemo. Pavle i Mira sve više zaostaju, a ono sokače ponajmanje je osvetljeno. Jeste zvezdano nebo, ali i pod senkom ovog ili onog duda po koja klupica na ulici. Noć ipak pomalo sveža. Dušanki ramena gola, poče čak i da drhti. Ja je obgrlim i ovlaš protrljam, ne sećam se šta mi je pričala. Takav se slučaj desio, baš tada se moj otac vraćao iz grada, baš pored nas.
— Dobro veče — kazao čovek i prošao.
Da li je to na Dušanku ostavilo kakav utisak, ne znam. Docnije me je pitala, kako to da sa njenog ramena nisam sklonio ruku. A tada se privila uz mene, ja je pomilovah po kosi, ona se za trenutak skupi, pa onda odjednom diže lice sasvim ka meni. I tako je poljubim. Obuhvatih je obema rukama kao da ću je podići sve dok joj čvrsto ne osetih usne. Odjednom mi bi draga. Međutim, je li to prijanjanje ipak čudno? Otvorih oči i susretoh se s neobičnim pogledom širom otvorenih očiju. Kao da se samo zvezdano nebo u njih spustilo i ukočilo, ne znaš da li iskri skrivena toplina ili veje hladnoća svemira.
— Dušice, šta ti je ?
— Ništa — reče ona, okrenu se i šmugnu kroz kapiju. — Vidimo se sutra! — dobaci preko ramena.
Međutim, sutra se nismo videli. Da li smo se za plažu i od plaže mimoišli ili je padala kiša, ne znam. Ali smo se u Beogradu povremeno viđali. Prosto mi napiše dopisnicu, na primer, da li imam tu i takvu knjigu, iz lektire, polagaće privatno odmah i drugi razred. Kad je položila, pozvala me telefonom i dabome da sam joj čestitao, kao velikoj, s rukovanjem, pa kako inače? Toga leta ja nisam išao u Svilajnac, a ona je obećala da će da mi piše. Ja otpišem, red je, šta radi, šta čita? Ona mi napiše da je toga jutra išla na pijacu, kupila jaja, pa je onda seckala luk, štipa za oči, a čita „Jadnike“. I ne zna šta bi mi više pisala. I tako prekinemo s dopisivanjem. Ali te jeseni ona mi čestita rođendan, a ja je opet, šta ću, za njen rođendan, sve u oktobru, pozovem u pozorište. Baš me predstava zanimala. Međutim, u pauzi, u foajeu, međ' ostalim posetiocima, vidim ja, Dušanka je jedina gazela, prava pravcata devojka. Vraćao sam se od bifea sa sendvičima u ruci, pa zastao, te je gledam. Imala je bordo haljinu uz telo, do ispod kolena, slobodan vrat, slobodan korak. Kad je videla da dolazim, osmehnula se. Ostatak večeri bio sam pomalo zbunjen. Kao da ništa nije bilo obično. Tada sam prvi put taksi naručio, bio sam već inžinjer, mogao sam to sebi da dopustim — da mladu gospođicu na takav način do kuće ispratim. Na rastanku se nismo poljubili, samo smo se zgledali.
Idućeg leta smo se po drugi put poljubili. Sada istinski. Počeli smo češće da se viđamo, kadikad baš sastanke da ugovaramo. Ne jednom sam s večeri, iako umoran s posla, čak od podnožja Topčiderske zvezde odlazio do nekog od parkića u Cvijićevoj i sačekivao je, pritiskivao je na grudi i milovao stas gazele od potiljka pa niz leđa. I tako je, jednom, pozovem posebno u posetu. Ona me je već posećivala i mnogo koju knjigu kod mene u rukama imala, i inače je volela da predmete radoznalo opipava i raspituje se: kakva je ovo (dvobojna) olovka, kakav je ono (šareni) lenjir. (Šiber je bio u pitanju). Ali ovoga puta kao da je i ona osećala da je drukčije. Došla je opet u onoj bordo haljini, uz telo. Jedino je dugme na grudima bilo kanda malo izmešteno i šav pod njim prošiven na boljem mestu. Još na vratima sam je poljubio, između očiju, i uzeo je za ruku. Tako sam je uveo u sobu, kao pomalo svečano. Blistala je od ushićenja. Seli smo na kauč i neko vreme se sa osmehom gledali, samo gledali. A onda sam stao strastveno da je ljubim. Ona je najpre uzvraćala, čak čitavim telom. Ali kad je osetila moju nabreklu nagost na svome razgolićenom kolenu, odjednom se trgla. Ne toliko da je htela da se iz zagrljaja izvuče, koliko je brže-bolje haljinu popravila, a ruke, s raširenim šakama i poklopljenim dlanovima, čvrsto prekrstila preko mesta gde je moja nagost bila naumila. Na svaki moj dodir, sada čak i po kosi, po čelu, samo se sve više skupljala i sve čvršće ruke stiskala. Glava oborena, oči što niže, odjednom bleda, čak i usne bez kapi krvi, i one stisnute i ukočene. Bože, prolete sada i meni sa užasom kroz glavu, kao da joj je sam život u pitanju, kao da neko u sam život želi da joj uđe i razori ga.
Ne, nije ona, prvi sam ja s kauča ustao. Nervozno prošetao po sobi. Ispuni me odjednom žalost, krivica. Pogledavam je iskosa, ona i dalje tako. Bože, kao u samrtnom strahu! Tek kad sam joj mantil pružio — već je bilo promenljivo vreme — ona se pokrenula i krišom me za kratko u oči pogledala.
— Izvini — kazao sam i pomogao joj da mantil obuče.
Dok sam je do autobusa ispraćao, malo smo govorili, ali već više nije bila bleda. Odahnuo sam s olakšanjem.
— Zdravo — kazao sam prosto na rastanku iako smo se ovaj put čak i rukovali.
Tih dana sam zaključio: ipak je klinka.
I tako prekinemo, niti sam je ja više pozivao, niti je ona meni više zvonila.
* *
*
Tek dvadeset i više godina potom, prilikom našeg slučajnog i kratkotrajnog susreta na beogradskom aerodromu, prvog posle bukvalno dvadeset godina, Dušanka mi je tako i rekla, dakle usput i prosto u jednoj reči — da je bila zaljubljena u mene. Kakvo iznenađenje! Ja sam pak bio ubeđen da je moje društvo primala tek kao izvesni nadometak, kao prvu devojačku minđušu takoreći, tj. najpre jer joj je imponovao jedan stariji, upravo student, pa onda i inžinjer, ako ne uvek baš iz radoznalosti. Pa je li onaj njen prvi poljubac širom otvorenih očiju uopšte bio poljubac ili tek usputna proba iz znatiželje, pa ono dopisivanje, seckala luk i nema više šta da mi kaže! Ili je baš time sve rečeno? Time što nekome pokloniš svaki trenutak u mislima, čak do seckanja luka? Pa je baš to prava ispunjenost životom i najdraži podsticaj radu i ne jednom podvigu, onom, na primer, što od dve godine čini jednu, ma se i samo o razrednim ispitima radilo. Kako je ponekad teško razumeti čak i zrelu ženu kad je zaljubljena, kamoli mladu devojku! Kako se ponekad čak i zrela žena sa strahom otvara i daje, baš zato što je (kada je?) na pragu da u ljubavnoj čaroliji (iluziji?) sav život na kocku stavi i ponudi sve što ima. I ja sam tek posle tih dvadeset i kusur godina shvatio da Dušanka onoga puta mene u stvari nije odbijala, naprotiv, da je u tremi i strahu bila na korak od ponora da mi se sva preda, da sa mnom podeli i svoju i moju želju, da me pusti u sebe i sve što je ona, bez dna i ostatka, jednog muškarca po prvi put. Shvatio sam da se toga puta odigralo nešto, doduše ne do kraja, što se godinama pripremalo.
A sada, posle toliko godina, da li je sve to potpuno mrtvo? Ali i odgovor na ovakva pitanja nije nezavisan od samog pitanja, tj. od toga da li se uopšte i kako to pitanje postavi.
(Ova pričica emitovana je na Trećem programu Radio-Beograda
29. januara 1994,
tada još kao neobjavljeni rukopis iz zbirke PESNIK I NJEGOVA ŽENA)