I, tako, 13. jul 1817. Noć crna, oblak crn do oblaka — sev munje, prasak groma. A ujutru novi dan, novi dan i — svršen čin. (Ne rekoh li već da živ čovek prihvata život pod svim okolnostima). Svršen čin i verovanje, to koje pruža kakav-takav smiraj a kamoli tek onaj poslednji smisao što život čini na neki način — pomolimo se, prekrstimo, nadajmo se, bar duhovno — večnim. U ovom kontekstu zanimljivo je, na primer, da Sava Hilandarac, a već u sledećem pasusu videće se zašto upravo on, taj smerni i pobožni Čeh (od 1883. baš monah) — naravno, reč i jeste o opše ljudskoj osobini — da on koji je, dakle, celog života vazda dobročinstvu težio, da je pišući o Stevanu Nemanji, diveći se najzad njegovoj svetačkoj smernosti i veličajući njegove ktitorske zasluge za manastir, da je skoro zaboravio da kaže kako je Stevan Nemanja svojevremeno u borbi za vlast ubio starijeg brata. Zapravo, kazao je to ovako: Naročito ga je mrzeo (Nemanju, dakle, verovatno, da — ali zar je to bitno?!) najstariji brat i kad mu jednom Nemanja dođe u goste, baci ga ovaj u tavnicu, iz koje se samo čudom spasao (promisli Božjom budući svetac, he, ili će pre biti da ga je brat pustio podvukavši još jednom s mačem u ruci feudalno pravo itd. — starijeg brata?). Nemanja diže tada vojsku na svoju braću i u tome boju pogibe i njegov najstariji brat.

(Sa slomom komunističke-jednopartijske ideologije, partijska birokratija-oligarhija, ne bi li očuvala vlast, doseti se odjednom da brani nacionalni-nacionalistički interes i od do juče internacionalnih komunista — „Proleteri svih zemalja, ujedinite se!" — postaše odjednom nacionalni, na primer, socijalisti. To beše opšti post-socijalistički proces zbog kojeg se raspade ne samo Jugoslavija. Koliki je u tome, međutim, svakako aposteriorni uticaj Zapada — pošto je tzv. društvena, tj. državno-socijalistička ili zapravo partijska privreda već izgubila bitku s vremenom — to će suditi budući istoričari. Tek — isti oni ljudi koji su se negda Crkvi i sveštenstvu izrugivali stadoše se odjednom pred TV-kamerama baš u crkvi krstiti i s popovima najljubaznije rukovati. U tome kao da najdalje ode Srbija. Čak u feudalizam. Raznorazne rok-grupe, na primer, prosto se utrkivaše koja će pred svoj pevačko-muzički nastup što ekstravagantniju ritersku odeždu da navuče, pa kacige s rogovima na glavi, te na tom talasu, tako usmerenog javnog mnjenja bi i knjiga „Istorija manastira Hilandar" prvi put objavljena, napisana inače pre ravno sto godina, čiji autor, već pomenuti dobronamerni Sava, samouk — što staroslovenski čita i piše, na primer, na ruski način — u jednom svom pismu skromno kaže da kad je knjiga već napisana, mogla bi se, Bože moj, i štampati. Knjiga ipak korisna, to je u redu.

Ono što nije u redu je ovoliko koketiranje s feudalizmom. Profesor ekonomije Avramović, na primer, koji je 1994. kao guverner Narodne banke poslužio vlastima — specijalno u tu svrhu iz inostranstva doveden — da bar na neko vreme preseče onaj suludi kovitlac inflacije, bi proglašen srpskim vitezom ni manje ni više nego od posebnog odbora — Srpske akademije nauka i umetnosti. Eto, taj način razmišljanja, ponašanja, nije u redu. Jer! Osnovni ekonomski odnos u feudalizmu je — zar smo to zaboravili!? — sila i oružje, pa ko pobedi, taj ima zemlju, taj ima kmeta, taj raspoređuje i prihod i pravdu — pa je na kraju, eto, i svetac. Više bih voleo da se priklonimo savremenom načinu nametanja, ili ako hoćete, osvajanja: ekonomijom, znanjem, kapitalom. Tad nam se ne bi desilo da rođak zaposli rođaka samo zato što mu je rođak — preduzeće je ionako, ma i u tranzitu, kako se to danas kaže, još uvek društveno, tj. svačije, dok potajno mislim: moje, ukoliko mi odgovara, i ničije, kad mi ne odgovara.

A što se tiče viteštva i ratovanja, videli smo kako se danas ratuje: opet tehnologijom i znanjem — jedan jedini pilot i sva industrija sveta iza njega, sva nauka čovečanstva, da ti raketu u odžak smesti. Tu je herojstvo s pucaljkom iza grma smešno i — nepotrebno. Naprotiv, danas je hrabrost uvideti to, hrabrost je upustiti se znanjem i novcem u tu igru nadmetanja-nametanja, igru koja ne trpi feudalnu logiku i despotski mentalitet ma ih zvali sad diktaturom proletarijata, sad opet ko zna kako! To danas naprosto ne može biti produktivno).

(knjiga PRIČA O OCU I OTAČASTVU)

Vraćanje na početak srpske verzije