Na promociji knjige KROZ SOCIJALIZAM DO BOGA godine 1991, govoreći o trećoj knjizi tog mog četvorotoma u stvari,¹ naš poznati sociolog i nezavisni konsultant kod stvaranja pravnog osnova za novozačeti višepartizam, Dr Vladimir Goati, upitao se otprilike ovo: kako je u opštem jednoumlju (bilo) moguće ostati zdrave pameti i jasnog pogleda, te napisati tako dobru knjigu, u kojoj likovi nisu crno-beli, ne prosto pošteni ili nepošteni intelektualci (iskreni marksisti ili oni drugi, poltroni), već su zaista živi i u svom i zamahu i trpljenju sa svim nijansama ponašanja, a ipak najzad (svi oni i sve to) s jednim jedinim objašnjenjem — protivurečnošću u samom marksizmu. (Poređenja radi naveo je knjigu POLITIKA KAO SUDBINA Dr Esada Ćimića, koji je svoju profesorsku karijeru na Sarajevskom univerzitetu morao da prekine, te da se najzad skrasi na fakultetu u Beogradu, gde je 1983. pomenuta knjiga i objavljena — bez poslednjih tridesetak stranica. A sve zato što je 1975. objavio jednu još bolju knjigu, ČOVJEK NA RASKRŠĆU, i bio napadnut zbog teze o poltronu koga upravo partijska praksa reprodukuje). Kako je, dakle, (bilo) moguće? Sam Dr Goati predložio je sledeći odgovor: to je moguće jedino ako je pisac u stanju da se bez i malo ozlojeđenosti (a kamoli mržnje!) odrekne svake karijere u jednom takvom društvu.

Na promociji moje sledeće knjige, godine 1993, knjige PEDESEST GODINA DO RATA, s podnaslovom Pet priča o socijalizmu iz ličnog ugla, Dr Ivan Šop, naš inače poznati književni kritičar, je rekao da je jedna tako autentična knjiga i na tako visokom umetničkom nivou mogla da nastane samo van svih književnih tokova i utvrđenih pravaca, baš bukvalno samoniklo, iako u jednom istorijskom periodu (o jednom istorijskom periodu) koji je već i na književnom polju jasno ispoljio svoje svetske zakonitosti, te tako Poljaci imaju Česlava Miloša i ZAROBLJENI UM, Rusi Aleksandra Zinovjeva i POLET NAŠE MLADOSTI, a mi sada Milana Nešića i PEDESET GODINA DO RATA.² (Deo ovog izlaganja diskretno je preneo i Radio-Beograd).

Ukoliko je komunistički socijalizam u svetskim razmerama uopšte propao (šta je sa Kinom i Kubom?), on je propao ne ratom ili oružanom pobunom, nego pre svega po slovu ekonomske nužde. Ukoliko danas kod nas na javnoj sceni nisu samo bivši komunisti i njihovi epigoni (ili oni koje takvi socijalisti promovišu), zasluga za to opet nije u nekoj intelektualnoj pobuni sa strane, već je otpor i raspad došao pre svega od samih komunista.

Prava pitanja u sociološkoj nauci — a ne samo jesi li poltron ili ne u toj inače zajedničkoj i jedinoj Partiji — i nove teme u književnosti — a ne prosto pričam ti priču ni o čemu, u manje-više socijalističkom estetizmu³ — mogao je da nametne samo neko ko je kako-tako već bio u javnom životu. Svaki drugi bio bi bez traga i glasa priveden i osuđen pre no što bi i preuzeo knjige iz štampe, jer ne samo da su štamparije silom zakona od privatnog naručioca, na primer, unapred naplaćivale i porez na šund, već su u svakom slučaju prvi primerak dostavljale tužilaštvu — osuđen, dakle, bez traga i glasa, ukoliko, to jest, ne bi bio spreman na neku vrstu (polu)ilegalne borbe. Ilustrativan je primer Dr Vojislava Koštunice i Dr Koste Čavoškog, onda malo poznatih profesora Pravnog fakulteta u Beogradu — danas političkih vođa dveju opozicionih stranaka. Da li po preciznom ugovoru sa izdavačem, da li sa štamparijom — najverovatnije samo usmeno, s kojim čovekom međutim? — štampanje njihove knjige, političke monografije STRANAČKI PLURALIZAM ILI MONIZAM, bilo je završeno jula meseca. Štamparija je imala potvrdu da je obavezan primerak predala tužilaštvu — baš kad je tužilac bio na godišnjem odmoru. Godina 1983. Tada je bio dozvoljen samo pluralizam samoupravnih interesa, a to je značilo — u okviru Socijalističkog saveza. (Dakle — pod patronatom Saveza komunista).⁴ Kad su vlasti reagovale, dobar deo tiraža bio je od ruke do ruke već rasturen.

Slučaj Gojka Đoga i VUNENIH VREMENA, 1981 – 1983, i nije, dakle, bio baš slučaj. Niti je mogao nastati bez prećutne (ili i druge) podrške samih komunista — u izdavačkom savetu Prosvete, koja je i izdala tu potom odmah zabranjenu zbirku pesama, bio je, na primer, i pesnik Milan Komnenić, danas čak potpredsednik najveće opozicione stranke — niti je mogao ostati jedan jedini. Posle Titove smrti, 1980, došlo je vreme da se i druge nove teme stave na dnevni red, ne samo (kao u toj zbirci) kult (ćesareve) ličnosti (aluzija na Tita). Može li se prinudom uopšte dostići socijalizam? A tek zločinom? Da li su partizani (komunistička najpre samo gerila u Drugom svetskom ratu) baš toliko bili pozitivni, a četnici (kraljeva gerila, polugerila — na čelu s Dražom Mihailovićem) uvek i svi negativni? Je li jednom dat (ili iznuđen) pristanak na ćutnju zauvek dat, nije li baš tako onemogućena i sloboda uopšte? Zar samo zato što Hrvati i Muslimani nisu imali (svoga) kralja (mogućeg oponenta Titu), zar zato ne treba govoriti i o srpskim (civilnim) žrtvama ustaškog, na primer, muslimanskog noža? Na samom kraju 1982. Vuk Drašković je objavio svoj roman NOŽ i odmah bio isključen iz Saveza komunista — ostao bez posla. (Danas je vođa najveće opozicione stranke). Iste godine objavljen je i TREN 2 Antonija Isakovića. Budući od ranije (uz slučaj „Praksis“ usput i on) u penziji, ovaj negda partizanski prvoborac, a odavno već akademik, kao da i nije preterano rizikovao — tako se naličje godine 1948. (Titovog otpora Staljinu) prvi put našlo kao tema u literaturi. Preživeli logoraši sa Golog Otoka pričaju, doduše, o podmuklostima i svirepostima, ali ni u naknadnoj priči oni ne znaju zašto je inače neizbežni istorijski hod ka svetskom komunizmu morao da uzme tako brutalan obrt. Iste godine o istoj temi romanom PISMO-GLAVA, Slobodan Selenić kao da je otišao korak dalje: fanatizam je sam sobom rušilačka snaga, svejedno kako i gde, čas pismo, čas glava — za izgradnju je potreban sluh za drugoga i dosluh s realnošću. U knjizi UHVATI ZVEZDU PADALICU, 1983, Dragoslav Mihailović ima jednu posebno dobru priču: TREĆE PROLEĆE SVETE PETRONIJEVIĆA — treće od oslobođenja, a ovamo prinudni otkup, usput i iznuđivanje ljubavnog odnosa s tuđom ženom. Svoju priču PRILOG ZA BIOGRAFIJU iz zbirke CARSKI REZ, 1984, Vidosav Stevanović napisao je (uglavnom) bez preterivanja crnog talasa i bez okolišanja socijalističkog estetizma, tj. zaista umetnički: bavljenje komunističkom idejom (revolucije i događanja) samo je znak da je čovek još uvek značajan i živ, ma i prinudno penzionisan taj bivši partijski funkcioner radije bi da bude makar žrtva, radije i na robiju — nego zaboravljen i sam. A to i jeste pravi trag ka razumevanju psihologije jednog komuniste, onog pravog, iz godine 1939, na primer, koji zbog apstraktnog verovanja u zajednički smisao, a konkretne poslušnosti kad-(kad?) i besmislu, konkretno i trpi, pa tim svirepije kažnjava. Reč je o romanu GREŠNIK Dobrice Ćosića, 1985. Iako u njemu nema ni slovca o Titu niti uopšte o događajima posle 1939, ovaj roman je sjajna psihološka analiza za godinu 1948. Već je među predratnim komunističkim robijašima, naime, postojao bojkot: ne zatvorske vlasti, partijski drugovi te organizovano izdvoje u samicu — dok ne revidiraš stav. Međutim, zar sve to nije prosto stvar samih komunista?! Roman LUDNICA, 1990, Miroslava Kostića kao da baš to poručuje. Negda Titov partizan i vojni pitomac, pa potpukovnik i univerzitetski nastavnik, za zloupotrebe u vojsci i društvu optužuje najzad i samog Tita — i biva proglašen ludim. Verujući i dalje u socijalizam, on ni u zatvorskoj bolnici ne gubi prisebnost i svoj vedri duh. I taman su sve simpatije (i divljenje) čitaoca na njegovoj strani — pa neka, čovek mora u nešto da veruje — kad on kao da je stvarno lud. Izašavši najzad iz zatvora (kao zdrav), objavljuje svetu da je pronašao kvadraturu kruga. Pa baš je taj socijalizam neka manija mesijanstva i veličine ako ne već gola borba za vlast, šta drugo čitalac da pomisli! U svakom slučaju, to se mene ne tiče… Ili ipak ne? U predgovoru svoje knjige GOLI OTOK, 1990 — baš sa magnetofonske trake preneta tri razgovora (trojice) negdašnjih golootočana — Dragoslav Mihailović — zbog verbalnog delikta i sam kao dvadeset jednogodišnji mladić na Otoku — izričito kaže: taj zločin tiče se svih nas, ne samo najzad naše istoriografije, nego i sve civilizacije uopšte. (Njegove pripovetke LOV NA STENICE, 1993, na istu su temu). Da se ti sado-mazohistički obračuni, šta li, među samim komunistima (u preko 75% slučajeva) ili i sadašnja (svagdašnja) borba za vlast (i dominaciju u javnom životu) tiču svih nas — ako kao društvo treba najzad da ozdravimo, a ne da se sada po nacionalnom pitanju mrzimo i delimo — mislim da pokazuje i moja priča PESNIK I NJEGOVA ŽENA iz istoimene zbirke, 1994. Ne samo da su se negdašnje žene negda logoraša odricale svojih muževa, nego je zbog opšte atmosfere u štampi, na televiziji, u školstvu, preduzećima, čak i 1981, na primer, jedna žena bila spremna da se odrekne muža što kani svoj rukopis da objavi — kako bi sačuvala posao. Ona koja nikada nije bila u Partiji htela je, dakle, da se priključi mogućem bojkotu, i to protivu muža i čoveka koji takođe nije u Partiji, niti uopšte želi da se bavi politikom. Način koji, nažalost, još uvek traje kad su u pitanju neistomišljenici. Ili prosto oni koji nas se ne tiču?

Ja Vam, gospodine Detela, na primer, ovo pišem uz sveću. Pola Beograda nema struje. Za stolom, uz radijator, sedim u zimskom kaputu, jer nema ni grejanja.

Ako se veruje u dijalektički materijalizam kao filozofiju — a on je popularno izlagan i vešto propagiran, pa je teško ne složiti se sa tim da je materija, budući večno u kretanju i u večnom preoblikovanju, zaista nestvoriva i neuništiva — ako se, dakle, u to veruje (kao u poslednju istinu, a to istina jeste), onda se gubi svaki interes za filozofiju. Pa je uz to taj osećaj nadmoći nad Hegelom i svim filozofima prošlosti baš ugodan!

Ako se pak veruje u istorijski materijalizam — a ko ne bi verovao u očiglednu klasnu borbu, u kraljevsku moć i raskoš, s jedne strane, i bezimenu nevolju podanika, s druge; ko ne bi želeo da tih ratova raznoraznih imperatora i diktatora više ne bude, te bio srećan da najzad živi u besklasnom društvu? — ako se, dakle, veruje u takvo tumačenje istorije, koje uz mnoge istine (o prošlosti) vešto proturi i po koju zabludu (o sadašnjosti) ili tek golu pretpostavku (o budućnosti), onda se u stvari gubi interes za istoriju. Jer šta nas se tiču ta nasilja i malne gluposti i primitivizam, kad smo mi sad na višem stupnju!

Tek kad se posumnja u materiju kao objektivnu realnost koja sve objašnjava — jer objektivnu u odnosu na koji subjekat, tj. ako je materija baš to i samo to kako je čovek vidi i eksperimentom dokuči, onda što ne bi Berkli bio u pravu: kad nema čoveka, mora imati Boga (da gledanjem i mišljenjem stvara materiju) — tek kad se, dakle, posumnja u dija-mat, tek tada je moguće istinsko interesovanje za filozofiju. To i jeste uzbudljivo: nešto je nestvorivo, neuništivo, beskonačno i u večnom kretanju — ali šta? Kako i zašto?⁵

Već 1981. Svetlana Velmar-Janković objavila je zbirku esejističkih priča DORĆOL: Imena ulica — Dorćol je inače turska reč za raskrsnicu, danas najstarija opština u Beogradu. Ni ja sam nisam znao, na primer, da se Simina ulica tako zove po izvesnom Simi koji je ni kriv ni dužan — tek samo kao prevodilac između srpske milicije i Turaka — poginuo u incidentu na gradskoj česmi kad jedan srpski dečak nije dao turskom vojniku da preko reda uzme vodu. Turci su iz beogradske tvrđave (sa Kalemegdana, onda njihove kasarne) bombardovali grad. Knez Mihailo je veštom diplomatijom, uz pomoć hrišćanske Evrope, isposlovao da Turci 1867. predaju Kalemegdan i napuste sve srpske gradove. Itd. Četrnaest ulica — četrnaest sjajnih priča, posle kojih se ima utisak da je to samo slučajno iz srpske istorije, jer da su ljudska mudrost i dovijanje ili pak glupost i nasilje svuda isti, te da vazda treba gledati kako ćemo jedni s drugima — i sa celim svetom. Sledi Dragoslav Mihailović i roman ČIZMAŠI, 1983. O srpskom vojniku i srpskom oficiru (u Kraljevini Jugoslaviji) onakvima kakvi jesu. Zar da zbog svog raspojasanog pijanstva a potom i prkosa jednom zaista sadističkom i korupciji sklonom generalu jedan podoficir bude doživotno ražalovan?! Pa još zbog brzopletosti advokata! Taj ni u novoj Jugoslaviji nije bolje prošao! Potom slede dva romana o istorijskom prelomu iz kraljevine u republiku Jugoslaviju, ali iz ugla onih kojima (komunistička) revolucija nije bila potrebna. 1985, Slobodan Selenić i roman OČEVI I OCI. Uprkos svemu treba poštovati ne prosto oca i očeve, nego oce, tj. pretke, istoriju, dostignuća civilizacije uopšte. Besmisleno je zatrčavati se za jednom ideologijom koja rovari iz ilegale, makar i kad se vojno organizuje. Sedamnaestogodišnji sin odlazi kao dobrovoljac na front i gine — u međusobnoj svađi čak i ne rekavši ocu zbogom. I to u trenutku (1944.) kad je taj front (Sremski) više bio potreban (iz spoljno-političkih razloga) Partiji, nego konačnoj pobedi nad Nemačkom. S neizrečenim oproštajem i molbom za izvinjenje sinu otac ostaje u jednoj sobi negda svog četvorosobnog stana — ostalo mu je kao višak oduzeto, jer je sad samo sa ženom. Sam naslov LAGUM, 1990, Svetlane Velmar-Janković je simboličan: od dolaska komunista na vlast sve je kao lagum — podzemni mračni hodnik gde čovek može samo da se nada kraju i svetlosti.

Aleksandar Tišma objavio je 1987. knjigu HILJADU I DRUGA NOĆ po istoimenoj priči o dvoje očigledno Cigana koji doputovavši u Prag traže hotelsko prenoćište — ali slobodnih soba nema. Oni nastavljaju svoj pohod od hotelske recepcije do recepcije, usput međusobno razgovarajući, sve dublje u noć, spokojno pričajući, kao da će tako danima, sve do hiljadu i druge noći. Da li zaista soba nema? U ovoj zbirci, međutim, posebno dobra je NENAPISANA PRIČA. Kao da je predosetio događaje što će uslediti, Tišma se pita, ima li uopšte smisla pisati? Umesto priče o pregaženom psu, koju je, kaže, zamislio po svim zakonima estetike, ostavio nam je priču-pitanje. O smislu zatim i Milisav Savić, 1991, romanom (autobiografskim, manje-više) HLEB I STRAH, koji pokreće slična pitanja. Jako dobra knjiga, ne po tome što podvrgava ironiji kult ličnosti (Tita — tek sada kad bi već neki drugi kult trebalo podvrći analizi i kritici), nego po tome što na umetnički razigran način doseže, međutim, do najtežih nedoumica o smislu pisanja i egzistencije čak. Iste godine Ljubica Kocić je objavila zbirku pesama DOK MIRIŠEŠ NA SAN, ljubavna poezija, snažna, autentična, i baš zato hoće li čovek kročiti najzad sopstvenim korakom?

I tu se istorija ponovo približava filozofiji:

Komunistički vlastodršci i ne samo u Beogradu, ne samo u Zagrebu — izgleda da je to opšta zakonomernost za postsocijalističku eru⁶ — dakle, autoritarni vlastodršci uopšte i oni uz njih — kojima je najugodnije da i dalje veruju u svoju večnost, šta li, u besmrtnost — vrlo brzo su se snašli: treba verovati ne prosto u istoriju, nego u svoju istoriju, tj. u naciju, pa makar i opet uz Boga. Dakle, u našeg Boga, jedino našeg, s kojim smo odvajkada mi mi, baš mi. Šta nas se ostali tiču! Tako je vlastima pošlo za rukom da sopstvenu netoleranciju projektuju sad još jednom u narod, opet kao mit o slavnoj prošlosti i o neprijateljima koji nas baš zato mrze, ma bili oni dojučerašnja braća. (Kao da nismo svi manje-više jednako trpeli pod tzv. diktaturom proletarijata). A sve to — ne bi li i dalje isti ljudi da narod vode (i brane).

Zamislite, ja sam i s tim zaključkom zadovoljan. Nek' vreme pokaže!

¹ Kada je najzad to bilo moguće, svi moji dotadašnji rukopisi objavljeni su, jeftinije štampe radi, u jednim koricama — objedinjeni jedino naslovom i predgovorom. To su jedan roman, jedan esej, zatim svedočenja i jedan traktat: PRVI DANI (1974), ESEJ O BOGU (1976), POLITIKA, HLEB I KNJIGA (1982) i FILOZOFIJA I VEROVANJE (1984).

²  U to vreme niti je Dr Šop bio upoznat s mojom knjigom POLITIKA, HLEB I KNJIGA, niti sam ja išta čitao od pisaca koje je pomenuo. Možda bi bilo umesno naknadno precizirati: UMU je sličnija POLITIKA, tu se, između ostalog, analizira nešto od javne sudbine jednog profesora književnosti, jednog književnog teoretičara, jednog filozofa i jednog pisca — slučajno opet četiri slučaja, kao α, β, γ i δ kod Miloša. Po psihološkoj analizi pak i po literarnoj formi GODINE bi bile sličnije POLETU.

³  Čak i tzv. crni talas mogao bi se malo po malo podvesti pod tu vrstu književnog pravca (estetizma): po goloj želji da čitaoca frapira, uprkos realističkom postupku, svakom je najzad jasno da to nije slika stvarnosti, kamoli njena kritika — s jedne strane. S druge, baš takav postao je sredstvo manipulacije samih vlasti: vidite kolika je kod nas sloboda, šta se sve objavljuje! Roman Vidosava Stevanovića, na primer, LJUBAVNI KRUG, 1988, vrvi od pornografije, a što se zapleta i koketiranja s političkim temama tiče, ostaje nejasan i često neubedljiv. Još je zanimljiviji slučaj Miroslava Josić-Višnjića, danas ne samo mnogo objavljivanog pisca, nego i slavljenog, čija literatura, međutim, nije čak ni slika, nego tek konfuzno i razvučeno prepričavanje ('ajde da mu verujemo, možda nekih) slika. (Uprkos jasnim i odmerenim rečenicama). Njegov uspon počeo je 1976. kad mu je (privremeno) zabranjena priča KROV NAD GLAVOM, o siromahu koji se potuca gradeći bespravno svoje čatrlje ovde-onde po periferiji Beograda, dok mu ih vlasti uvek iznova ruše. Na sudu je Josić-Višnjić odbranio svoju slobodu stvaralaštva. Ima li se u vidu da je priču objavio najtiražniji dnevni list —„Politika“, koja, gle paradoksa, u samom sporu nije učestvovala — ostaje nesumnjiv utisak: pobeda, tj. potvrda slobode stvaralašta bila je potrebna samim vlastima — to je bilo vreme hajke i konačne zabrane časopisa „Praksis“ (iz Zagreba) kada je grupa profesora okupljenih oko njega (iz Beograda) čak odstranjena s fakulteta.

⁴ Čak i prva zaista opoziciona stranka, Jugoslovenski savez, registrovana je u okviru Socijalističkog saveza, doduše tek 1989, i to u — Ljubljani. Imala je nekoliko stotina članova, u Srbiji nekoliko desetina. Iako ni danas ne znam ko je ovu stranku-pokušaj dopustio, i da li je šta njome isprobavao, sa zadovoljstvom sam, u ime ogranka za Srbiju, bio jedan od trojice potpisnika njenog programa. Cilj: višestranački sistem i slobodna ekonomija. Sredstvo: opšti izbori za Ustavotvornu skupštinu.

⁵  Tim pitanjima se i završava moja priča SMRT DEDA JOVE, koja je uvod u ESEJ O BOGU.

⁶ Jer nije se raspala samo Jugoslavija, nego i Čehoslovačka i Sovjetski Savez — gde god je to zbog heterogenosti nacija bilo moguće.

Vraćanje na početak