PREDGOVOR

Za »SUZU IZ KAMENA« Živka Mandića

Bilo je vreme (neka mu je večna slava i hvala, ne povratilo se!) kada je čak i jednom Andriću, odavno već nobelovcu, valjalo na knjizi naznačiti ime recenzenta, čak dva imena recenzenata — i to obavezno, pa ma i bez ikakvog njihovog predgovora ili pogovora! Očito, dakle, recenzija nije imala nikakve veze sa umetnošću i samim delom, sem utoliko što je bila, u stvari, cenzorska dozvola za štampanje — naravno u ime Partije, naravno partijskih ljudi (pa svejedno kako se i koliko izdavali za urednike, književne kritičare, novinare ili naučnike).

To što u ovoj knjizi potpisujem ove redove, međutim, nikako nije recenzija. Ne samo zato što niti sam bio niti sam sada ikakav partijski čovek, nego su prosto vremena drukčija. Potpisao ja ili ne ma kakve redove u ovoj zbirci pesama Živka Mandića, on će je, kakva sreća, objaviti — i niko ga neće zvati na informativne razgovore ili po novinama prokazivati a kamoli hapsiti i suditi.

Ove redove pišem jednostavno stoga što autor prvi put istupa u javnost. Dakle, predgovorom prosto želim da kažem: uzmite ga ozbiljno, primite njegove stihove bez predubeđenja, onako kako je jedan drugi krajišnik, zemljak Živka Mandića i takođe Srbin, to i preporučivao, pokojni profesor Čolak^* , citirajući jednog Hrvata — profesor hrvatske književnosti jednog Brajera:^** „Ako vam nešto što čitate uzdiže duh i uliva plemenite osećaje, nemojte tražiti drugo merilo: to delo je dobro i napisano je majstorskom rukom.“

Kome to, dakle, pesme Živka Mandića ne bi uzdizale duh i ulivale plemenite osećaje kad je u njima sve?! Od nostalgije i tuge u pesmi „Čemu da se nadam“ do slutnje nove radosti u pesmi „Bukovica“. Od očaja, proklinjanja i prizivanja osvete u pesmi „Oj, Marijo“ do praštanja, u posebno lepoj i melodičnoj pesmi „Manastir Krka“, i do želje da se čovek s čovekom za svoje pravo bori isključivo olovkom u ruci, „Sam ću stati“. Od lepote prostranstva (dečijim očima viđenog) neba i (zavičajne) planine-brda do gugutanja goluba pod prozorom, prhuta ptičice, zavijanja vuka negde u šumi, rečice, mosta, dunje što miriše, baš takvih naslova: „Dunja miriše“, odnosno „Golub guče“. Od čađi, gareži i paljevine do bure, bure s Dinare, bure Svevišnjega koja i koji sve razganjaju i čiste, pomažući svima, čoveku u čoveku da lakše nađe sebe, da se ne maša zločina i nesreće!

Pesme su, to se već na prvi pogled vidi, i spontane i autentične — naslov zbirke SUZA IZ KAMENA je dobar: kamen kao simbol Dinare i Krajine uopšte, simbol teškog života, ali i čvrstine ljudi. Pisane su bez posebnog obziranja na pravopis ili ma kakvu učenost, tim međutim iskrenije, sročene u jednom dahu, kako drukčije nego snagom talenta i iskrenosti! Otuda ih i nije bilo teško tu i tamo popraviti, učinio sam to sa velikim zadovoljstvom — tim većim i tim lakše što su pisane krajnje jednostavno, takoreći narodski, često sa izostavljanjem slova h, na primer, s ponekom arhaičnom reči, i s onim što posebnu aromu daje: mešanjem ekavice i jekavice, koje često baš rimi služi: dolje – polje – volje, ili prije – pije, itd. Ipak je to upravo tek tada u punoj cvasti jedan te isti jezik.

Uostalom, kad je jedan Đura Jakšić^*** mogao i pismeno da se obrati svom izdavaču s molbom da u pesmama najpre popravi ono što misli da treba, što za sličnu uslugu ne bi prijatelja zamolio Živko Mandić, koji sigurno nema takvih pretenzija kao Đura Jakšić!? Važan je talenat, važna je bila iskrenost, talenat i iskrenost uopšte. Tek potom su došla vremena kada je forma, i pre svega kvazi-forma, pseudo-forma, kada su postali utočište i alibi za neiskrene a često baš netalentovane partijske ljude. Ta vremena su trajala i više od pedeset godina mistifikujući formu, izjednačujući je sa zvaničnošću, tj. proslavama, tj. Partijom do te mere da je neosetljivost za sadržaj i istinu postala opšti manir i opšta svest — od kojih se treba lečiti. Pod Marksovom parolom borbe protiv otuđenja čoveka zbilo se — godina za godinom, Tito-Partija (i mi uz njega, mi uz nju, avangardni, najbolji) — zbilo se otuđenje kakvo istorija do danas nije zabeležila: manipulacija ljudima i emocijama bez ikakvog opreza i bez i malo obzira — obratiti pažnju na pesmu „Sloboda“.

Neka ovaj predgovor bude, dakle, ne samo pomoć Živku Mandiću da ga čitaoci s većim poverenjem prime, nego i moj majušni doprinos tom lečenju i potrebnom otrežnjenju.

_{*  Tode Čolak (Knin, 1931 – Beograd, 1990)}

_{** Mirko Breyer (1863 – 1946), istoričar kulture i bibliograf. Osnovao 1903. prvi hrvatski antikvarijat na naučnoj osnovi.}

_{***  Đura Jakšić (1832, Srpska Crnja – 1878, Beograd), književnik i slikar. I kao pisac i kao slikar romantični realista, ako se tako može reći. Iskreno odan idealima istine i slobode, ako je to danas uopšte umesno reći (a da ne bude iskrivljeno i zloupotrebljeno u jeftine političko-demagoške svrhe).}

Milan Nešić

U Beogradu, maja 2004.

Povratak na novo u prezentaciji  i  na početak