PISMO JEDNOJ PROFESORKI KNJIŽEVNOSTI

Pročitaj,

Draga Sanja,

Sledeću rečenicu. Reč je o Nikoli Tesli o kom se tek posle čulo da se nešto proslavio, ali u ono da je vreme slavan bio samo njegov čukundeda.

Da takvu rečenicu pročitaš u kakvom pismenom zadatku nekog đačića, zar se ne bi osmehnula stilskoj neveštini?! Zar ne bi ispravila: ali u ono vreme da je slavan bio — ili možda još i ponajbolje: ali u ono vreme je slavan bio — bez u stvari suvišnog „da“?

A vidiš, tu rečenicu je napisao Davičo: BETON I SVICI, Prosvetino izdanje iz 1961, glava I / odeljak III / pasus 14. Malenkost? Da li i kad je u pitanju đak, budi jednaka i prema đaku i prema Daviču! Đak će možda još i naučiti, čitanjem, osluškivanjem razviće svoje jezičko osećanje — Davičo nije u prilici da osluškuje i proverava. On je pisac revolucije i njenog oružja, na talasima pobede a u naponu snage. I tako on piše o jednoj ženi koja je došla da na gradilištu (socijalističkom, dakako!) poseti svoga muža. Dok muž onako neuredan i neobrijan spava, ona ima želju da ga poljubi. Citiram, skrećem Ti pažnju da je to nov pasus: Neka je svu izgrebe, neizbrijanko! Ali vazduh je isuviše bio omamljujući, težak, gust, bez pora i klizav kao njegova koža na oštrim koščatim jagodicama i na čelu, i nije joj davao. (Glava I / IV / 7.). Šta joj nije davao, ili ko kome nije davao — potpuno nejasno. Vidiš, draga Sanja, čak i filozofski tekst kad se naknadno analizira, ne analizira se s golom namerom da se ipak razume, nego da se sve dublje i bolje razume. A ovde je posebna i ponovna analiza potrebna — kada već više ni govora nema o umetničkom doživljaju i lepoti jezika — ne bi li se rečenica uopšte razumela: valjda to vazduh nije davao (?!) da je muževljeva brada izgrebe, tj. njoj nije davao da bude izgrebana.

Ovakvu rečenicu može da ostavi samo pisac koji sebe ne proverava, koji svoj rukopis ne iščitava, ili bar ne naknadno na potrebnom samoodstojanju, ne kao očima drugih. To je isti onaj psihološki stav samodovoljnosti, ista atmosfera političkih (i javnih) krugova (uopšte) koju je svojedobno Bakarić* i ne htijući sam okarakterisao, prepričavajući u jednom intervjuu jedan svoj razgovor sa Kardeljom. Obojica su se, kaže, složili oko jednog paradoksa: zakon koji kane da donesu je dobar, a međutim narod ga ne bi izglasao ako bi se kojim slučajem referendum raspisao. I kako su se brzo složili u proceni da ga narod ne bi izglasao, tako su brzo našli i rešenje tog paradoksa: to je zato što narod nije dobro obavešten. Podrazumeva se: a da je obavešten, sigurno bi ga izglasao — štaviše, kao da je i samo merilo da li je narod obavešten ili nije upravo izglasavanje zakona. (To jest: dokle god ga ne bi izglasao, značilo bi da nije dobro obavešten). Pa što onda da gube vreme! (…Proveravajući raspoloženje naroda, što?).

Pod unapred ne baš izvesnom pretpostavkom da je Davičo ipak talentovan pisac, njegova nesreća kao pisca je u tome što je pripadao jednom istorijskom pokretu koji je u ime čoveka — zadržavši se na naučnoj analizi samo jednog društva jednoga doba i samo na sopstvenim pretpostavkama o društvu uopšte — uzdigao ljudski egocentrizam na nivo znanja zauvek i jedinog zakona, ma i silom oružja — dakle, u stvari protiv čoveka. Protiv onog ko drukčije misli, protiv onog ko treba da radi a tobože nije obavešten. Koga, najzad, i nije važno obavestiti! Nekoliko godina docnije isti Bakarić je opet negde u novinama objasnio (ostacima poraženog klasnog neprijatelja valjda, šta li?) kako su na vlast došli snagom oružja, te jedino tako mogu i da odu. (Kakav višepartijski sistem, kakvi bakrači!). Ta netolerancija i odsustvo želje da se ma i goli odjek čuje, a kamoli odgovor ili čak prigovor neistomišljenika, bojim se, i dalje traju. I danas je mnogo važnije ko kaže, nego šta kaže i kako kaže. Rezultat: nebriga da se u ičem drugom bude jasan sem u sprovođenju sopstvenog nauma. Ako se, draga Sanja, u pogledu na Davičov stil i jezik i razlikujemo, ne razlikujemo se valjda u sledećem zaključku: onaj ko ima moć da mu se reč javno čuje, ma i kad je nejasna ili baš i kad je nejasna, zadržavajući isključivo pravo da tu reč od prilike do prilike (kakva zgoda!) i naknadno tumači, taj je u položaju, i najviše on, da jezik kvari. Ali — o tom po tom.

A sad pogledaj šta Davičo dalje piše o onoj ženi koja teško podnosi rastavljeni život od svoga muža. Citiram: Ona nije neodgovorna, svesna je obaveza, hoće normalno da živi s njim. Volim ga. (Prva / IV / 10.). Nažalost, eto, potkrala se i jedna štamparska greška, očito treba Voli ga. Doduše, malo čudna greška, ipak na neki način smislena, samo što se besmisleno sa trećeg lica prelazi na prvo. Kao da je slagač bila neka zaljubljena devojka, pa joj se omaklo — šta čovek drugo da pomisli! Kad — nekoliko stranica dalje o toj ženi, koja se samo par puta drocnula s drugim iako nije droca, piše: Tad bi mu smela da rekne prosto, kako jeste i da mu objasni zašto ne zaboravljam sporije kako mi je bilo lepo s tobom no što se pomirim da mi usamljenoj, mrtvoj, dalekoj od tebe, s drugima bude manje lepo nego s tobom! Jer onda je najlepše i jedino lepo, samo ti umeš jedini da budeš sa mnom i svi drugi! mesto svih, ti — svi! (Prva / IV / 26.).

Šta je ovo, neprijateljska diverzija? Ko je ovo Daviču podmetnuo? Reč je o trećem izdanju. Zar za tih pet godina niko ovo nije pročitao?! Ni Davičovi prijatelji? Ni studenti, koji još kako dobiju slabu ocenu ako o Daviču ne kažu ono što treba da kažu? Kakva konfuzija, kakvo najzad naivno psihologiziranje! Probao sam dosledno svuda da izbacim „m“ — ne pomaže.

Draga Sanja, dragi magistre, šta o tome misliš? Znam, reći ćeš da si ti stručnjak za književnost XIX veka. Dobro, ali je ipak krajnje vreme ako ne baš da podvrgneš kritičkom preispitivanju to što si na redovnim studijama o Daviču morala čuti, ono bar da budeš svesna potrebe jednog takvog preispitivanja. Čak i tehničke nauke trpele su pod pritiskom ideologije, čak i fizika i matematika, kamoli ne književnost, gde nad onim što je moj estetski doživljaj, dakle subjektivno nešto, mogu malo (malo više) i da zažmurim pred onim što je objektivno — a to su dobra plata, dobra karijera. Ko zna koliko je asistenata ili čak profesora možda i doktoriralo na Daviču nalazeći u njegovom delu nečeg čega ono nema.

Dobro se sećam kad je jednom prilikom sam Josip Broz otišao u fabriku automobila u Kragujevcu. Da li je bio u pitanju mogući štrajk ili nešto slično, više ne znam. Tek, čovek otišao da reši politički problem, da očuva vlast, da je učvrsti — i tom prilikom rekao veliku mudrost: organizacija proizvodnje je značajna stvar, često je dovoljno i samo jednu mašinu premestiti iz jednog kraja hale u drugi, pa da produktivnost poraste. I nećeš verovati, već za nekoliko meseci bilo je i magistarskih i doktorskih teza o premeštanju mašina i o organizaciji proizvodnje. Jednoj sličnoj odbrani teze sam i lično prisustvovao na fakultetu političkih nauka. Čovek prosto prepričao Kardeljeve Pravce razvoja (valjda samoupravnog socijalizma, šta drugo?). Profesor čestitao kandidatu na sjajnoj odbrani, uz preporuku za dalji naučni rad novoga magistra: to političari mogu da kažu „treba“ i „mora se“, jer je njihova stvaralačka misao nabijena višestrukim značenjem, a naučnici te izraze izbegavaju, oni konkretno urade to što treba. Taj profesor je očito znao da je u pitanju igra, prava maskarada zapravo — studenti su bili žrtve. Ne ovaj novopečeni „naučnik“, koji je već istog meseca dobio katedru (doduše marksizma i, istini za volju, ne na istom fakultetu), nego polaznici koji su ozbiljno uzimali sebe i svoju nauku. Jednome sam na licu mesta oprezno natuknuo svoje zapažanje o profesorovoj opaski, ne cilja li ona možda na to da se u uslovima jednopartijskog sistema javna politička nauka lako preokreće u apologetiku?

— Ne! — rekao je taj iskreno i gotovo uvređeno u svojoj gordosti, da ne kažem sujeti. Desilo se, eto, da je bio odličan student, pa, dakle, odmah da idemo kod profesora da prodiskutujemo tu stvar. Jedva sam uspeo da se izvučem.

Dabome da sudentu i nije lako da dopusti da sve to što je s mukom naučio i sada s ponosom citira, svi ti biografski podaci o Marksu i Engelsu, godine pojavljivanja njihovih knjiga, na primer, ovakve ili onakve analize o kapitalizmu, da sve to ima još samo vrlo ograničen značaj. Štaviše, da počiva na pogrešnoj pretpostavci da naučni socijalizam zaista postoji — dok je u stvari zasnovan na goloj sili: naučna kritika ondašnjeg kapitalizma, plus oružana pobeda Partije, jednako naučni socijalizam.

*

Nego, Draga Sanja,

Da se vratimo Daviču, a njega sam slučajno uzeo za primer, pa znaš da sam i Tebe pitao, imaš li možda neki drugi primer. Bilo je, dakle, profesora koji su i onda znali o čemu se radi, ali se svak dovijao na svoj način. Poučno je kako su se, na primer, pisci enciklopedije snašli kad je reč o Davičovom jeziku i stilu. Mala Prosvetina enciklopedija, citiram: „Posebno se ogleda (Davičo – M.N.) u eksperimentima jezičkih struktura; bogata zvučnost i neočekivane stilske figure, jezički obrti, retorika i snažni patos, čine ga značajnim i u poetsko-lingvističkom pogledu.“ Sjajno i — vešto! Vlast je ovim morala biti zadovoljna, a opet, sem što krajnja benevolentnost i određeno prećutkivanje padaju u oči, ne može se reći da je baš netačno. Čak se i ja mogu sa tim složiti: ti njegovi eksperimenti u jezičkim strukturama od trajnog su značaja u poetsko-lingvističkom pogledu — kao primer kako jezik ne trpi nasilje, kao negativan primer jezika i stila. Uostalom, evo još nekoliko neočekivanih stilskih figura i jezičkih obrta, komentar valjda nije potreban.

I to nasumoreno skoro nebo, uhvaćeno u ogledalo što ga je udvostručavalo ne uveličavajući, šumelo je. Pa je onda Vuk Vasić siguran da je spontani imenjakov humor od one vrste što ne zasmejava mogućim, nego plaši nemogućim; ali ne da bi uplašio, da bi zasmejao čoveka okruženog isuviše velikom tišinom; protiv svih njenih neodgovora. Pa se malo dalje isti taj Vasić obratio i ovog puta leđima boje sumraka što su sa spoljne strane vagona zatvorile prozor svojom zvernom širinom. A s druge strane, kamion je to valjda koji se, sireneći, survao niz strminu, nema šta drugo. Dobro, od sirene sireneti ili sireniti, kako li? Ali već na početku romana, bukvalno druga rečenica: Ostavljao je boljeg znanca i imenjaka no igde da, kao rastavni deo njega, produži da radivoli i na taj ga način obaveštava o svemu što se zadivljujućeg zbiva. Radivoleti? Mogu li se tek tako izmišljati reči?! Iz konteksta se ni naknadnim analizama i nikakvim odgonetanjima ne može zaključiti šta ta reč znači. Da li da radi i voli ili, unekoliko obratno, voli da radi — ali kako da ga na taj način obaveštava? S tom rečenicom su se, izgleda, i lektori mučili: u jednom od docnijih izdanja pisano je sa crticom, da radi-voli, kao što je i reč zadivljuće(g) štampana sad sa „g“, sad bez „g“.

I baš kad sam o toj Davičovoj reči razmišljao — kako je moguće, tj. da li je moguće da jednom piscu i nije stalo da ga čitalac razume, do čega mu je onda stalo? — desio mi se ovaj slučaj.

*

Slog na pausu za moju novu zbirku već je bio odnet u štampariju, naravno, nakon dve korekture. Pisac teško uočava slovne greške u sopstvenom tekstu, ali zato jedino on može da vidi kad je koja reč ili rečca ispuštena ili zamenjena sličnom, kad zapeta itd. Plus, dakle, dve objektivne korekture, tuđih bukvalno četiri očiju. Meni je stalo ne samo da me čitaoci razumeju, nego i da čitanje teče onoliko glatko koliko je glatka sama materija o kojoj pišem — razmislio sam i o opaskama tih probnih čitalaca, ponešto sa zadovoljstvom u zadnji čas poboljšao. Slagač, dakle, ode na odmor a meni da broj telefona da se javim monteru, pre nego što se pusti u štampu, da se visina pojedinih stranica, polustranica proveri. Ugovorimo za sutra pre podne.

Te večeri bacim poslednji pogled na duplikat sloga na papiru, onako konačno u predahu i iz čistog zadovoljstva — kad imam šta da vidim! Amblem izdavača lep, lep: Kulturno-poslovni centar taj i taj. Ali druga stranica dalje, izdavač: Poslovno-kulturni centar. Jedino to korektori nisu gledali, jedino to samo sam ja gledao i to slovo po slovo, nema grešaka, tip slova ovakav, prored, da li je dobra visina, da li je centrirano — ali tek te večeri vidim inverziju. Šta sad? Reč je o službenom imenu izdavača, tu je nedopustiva greška.

Poranim sutradan, pa već u pola osam krenem u grad, valjda ću negde usput naći priliku, pa makar ta tri reda koštala i trideset dinara. U Rakovici, u štampariji kraj autobuske linije vrata otvorena iako još nema osam. Kakva sreća! Valjda nije na odmoru i njihov slagač! Utrčim, ne, nije, ali nema se mnogo posla pa on i nema neko određeno vreme, može da dođe za sat, može za dva, a dešava se i da ne dođe. Šta ću, postoji velika kopirnica i na Slaviji, možda imaju kompjuter. Odem, ne, nemaju.

— Pa ima li koga u blizini, samo tri reda da složi?

— Tu za uglom je velika štamparija — kaže mi radnica. — Pokušajte tamo.

Na portirnici te višespratnice pitam za štampariju.

— Na četvrtom spratu je — upućuje me portir, i ja sam srećan što mi ne skreće pažnju da je iko na godišnjem odmoru. Štaviše, polazi za mnom u lift. — Pokazaću Vam — kaže.

Ja se zahvaljujem, samo mi slagač treba, malenkost jedna, ispravka, on me ipak ispraća čak do vrata komercijalnog direktora, da pitam, kaže, vrata su zbog vrućine i inače otvorena. To je žena, upućuje me na foto-slagačnicu, da, desno, pa hodnik do kraja,vrata desno.

— Ja ću Vam pokazati — i portir opet polazi sa mnom.

— Ljubazno od Vas, hvala!

Vrata foto-slagačnice su otvorena, prostrana prostorija, prostrani stolovi, puno isečaka slova, slika, filmova, pausa. Hvala Bogu, tu je. Hvala Bogu, eto je za jednim stolom jedna žena u radom mantilu, baš nad modelom nekih slova raspravlja s jednim mladićem. Baš to, koja slova, koji prored. Baš nju ću pitati. Ona, međutim, zaneta poslom, objašnjavanjem, ne primećuje da sam ušao. Tom mladiću koji pored nje stoji neprestance objašnjava sve detaljnije i sve stručnije, ama ne tako, ama, molim Vas, kurziv, a ovo bould… Mladić je gleda, pokušava da razume, pokušava da joj prosto kaže kakvu bi porudžbinu hteo. I on teško dolazi do reči, kamoli tek ja. Osvrćem se. U prostoriji je još jedan čovek u mantilu, on međutim čita novine i ne diže glavu, ne obraća pažnju na moje osvrtanje. Ništa, biću strpljiv sa ovom ženom, ionako ona drži sve konce u rukama.

— Molim Vas, — kaže najzad žena mladiću — ja ću dati nalog, — kaže energično — mi takve stvari znamo da uradimo. A posle ako ne budete zadovoljni, taj plakat ne morate uzeti.

Iskoristih trenutak da joj se obratim: — Pardon, treba mi jedna slagačka usluga, jedna ispravka na pausu, čini mi se da sam došao na pravo mesto?

— Da, ja sam šefovica, morate kod komercijalnog, da da nalog…

— Bio sam već. Samo tri reda ispravke, bukvalno tri redića.

— Ne može!

— Zašto ne bi moglo? Imate kompjuter, imate laserski štampač? Koliko to može da košta? Dinar, dva, tri, u džepu imam i više. Na licu mesta Vam dam, gde Vam je blagajna?

Žena me gleda. Kako to ovaj čovek tako jednostavno, tako prosto o poslu u koji je ona unela sav svoj dugogodišnji trud, toliko znanja, toliko strpljenja, tako prosto u jednoj organizaciji ljudi i sredstava gde je ona našla svoj pravi i konačno sve veći značaj!

— Ja sam ovde šefovica! — ponovila je odsečno. — Ko ste Vi?

Sad ja nju gledam. Budući da nisam pripadao tom kolektivu, uopšte ne toj vrsti hijerarhijskog mišljenja, budući da sam značaj svog rada i smisao ukupnog životnog nastojanja u nečem drugom video, ja se pred tom ženom nisam osetio ugroženim. Naprotiv, bio sam joj blagonaklon. Kako da joj kažem da sve to ipak nije toliko važno, kako da joj predložim da dopusti da ovoga trenutka sam posao bude važan, ma kako beznačajna ta tri redića inače bila? Da je ispravka nužna, u to sam bio siguran, kao što sam bio siguran u smisao i važnost svoje knjige i svoga dela uopšte. Međutim, ko sam ja? Draga ženo, zar ne vidiš koliko je sve to ipak relativno?!

— Ja sam Kraljević Marko! — odgovorio sam, ali ne odsečno i ne posežući za sabljom, već prosto u džep za ličnom kartom. Ko zna, možda će me šefovica na licu mesta legitimisati?!

Portir, koji me je dopratio, još uvek je bio u prostoriji. Sve vreme bio je kraj mene, mada postrance. Video valjda prosedog gospodina s poslovnim neseserom u ruci, pa se nadao valjda bakšišu, ako ne baš pohvali što je šefovici ili preduzeću doveo novog, možda za ubuduće platežnog naručioca. Kad ču, međutim, da joj je doveo Kraljevića Marka, on se okrete i bez reči ode, što brže i što tiše.

Čovek koji je čitao novine ne diže pogled, i ne mrdnu. Naš čovek se već svakakvih čudesa i nagledao i naslušao. Pre neki dan javlja nam se Gazda Jezda** telefonom pa preko televizijske slike čak iz Ekvadora, odakle li? Celom svetu objavljuje, planirao je vojni puč protiv Slobodana Miloševića. A tek šta je sve njemu tajna policija podmetala! Telefonski poziv snage 50 Herca, čim digneš slušalicu — ubije te! Tu sam vrisnuo od smeha. To kao kad bi neko rekao, ubijem te šamarom snage, šta znam, recimo, 50 stepeni Celzijusa. Jačina zvuka se meri decibelima, a Herci su mera za učestalost, za broj treptaja u sekundi. Gazda Jezda nešto načuo, pa pobrkao, frekvencija ove obične, domaće struje je 50 Herca, a ona ubija zbog napona a ne zbog Herca. 50 Herca je čak prijatno brujanje, recimo kao kad pčela zuji. Ali Gazda Jezda ne dopušta predah. Na televizijskom ekranu pojavljuje se sad slika nekih zupčanika, nekih zamajaca, poslata faksom, kako li, čak iz Ekvadora, a pronalazač objavljuje da je pronašao novu mašinu koja negira sve fizičke zakone, radi, kaže, skoro sama od sebe i bez utroška energije, jer radi na principu — zatvorenog strujnog kola!

Ljudi moji, znam. Oduvek je bilo bacanja prašine u oči, tj. da lud j( )be zbunjenog, kako se kaže. Otac mi je, na primer, pričao, znao sam tog njegovog druga i lično, u mladosti je bio veliki ubojica. Ali ne samo to, nego i bistar i duhovit čovek. Hrabar, hoće da ti pomogne u tuči. Onako snažan, nakostrešen, priđe, ali ujedno i gospodin čovek, košulja bela, zategnuta, kravata. Oponenta gleda pravo u oči a mišići čak i pod košuljom igraju.

— Znaš li ti s kim imaš posla? — pita preteći. — Ako nisi znao, a ti znaj! — pa trenutak značajnog zatišja. — Ja sam sin Frankfurta Samajne! — Te što mišići, što Frankfurt sa Majne, priprostog napadača odbiju.

Ali ovaj komunistički socijalizam digao je marifetluk na državni nivo, čak ni posle svoga objavljenog kraja (kada se Savez komunista odrekao svog imena*** ) ne prestaje da servira Potemkinova sela, ma ne sela, svet mu je mali, svet mu je do kolena. Gazda Jezda sa samim državnim vrhom Crne Gore poslove ugovarao, Fišera iz mrtvih digao, a u Srbiji je Gospođa Dafina s najvišim državnim zvaničnicima poklone za dozvole izmenjivala i za televiziju se slikala uz pun trezor marki i dolara — pa što da ne i kamata od 16%?! Ceo svet je znao da se ta kamata u Beogradu zaista isplaćuje, i to u devizama, i to baš mesečno. Sve dok nije puklo. Jezda odleteo a Dafina dobila višestruku političku podršku za svoj bankrot, para sad nema, dabome kad su svi pohrlili da dignu svoj ulog, a narod je znao da je to kocka, jer gde može tolika kamata — to su sad izjavljivali socijalistički poslenici. Da je njihova štampa vešto proturala polu-vest kako je kamata od (polu-državnog) šverca nafte i oružja (pa je zato moguća, ako kad je taj Zapad hteo da nam udara neopravdane sankcije!) — o tome su sad ćutali.

Ukratko, sva strujna kola na svetu su zatvorena, otkako je struja pronađena strujno kolo je zatvoreno, bez toga i nema struje. To je kao kad bi neko rekao da je pronašao vozilo koje radi na principu točka i da mu zato ne treba benzin. Negiranje svih fizičkih zakona, cirkus jedan! Kako tu sad može pojava jednog Kraljevića Marka da bude interesantna?!

Razumeo sam, dakle, što čovek ne mrdnu. U novinama ima većih čuda. I sama šefovica ne mrdnu. Jedan trenutak me netremice gleda. Trenutak je prelomni, kao da joj se u dnu oka nešto prenu.

— Kod tolikih privatnih štamparija, kud baš kod nas da svratite!? Pođite sa mnom! — komandovala je.

Razumeo sam je. Pedesetogodišnja diktatura (u ime) proletarijata…

                                                        

* Bakarić Vladimir (1912 – 1983), Kardelj Edvard (1910 – 1979). Bili članovi Centralnog komiteta Saveza komunista (i Predsedništva Socijalističke federativne republike) Jugoslavije.

** Jezdimir Vasiljević, osnivač i vlasnik Jugoskanding-banke sa sedištem u Podgorici sve dok nije klisnuo.

*** Prekrstivši se u Socijalističku partiju Srbije, odnosno Demokratsku partiju socijalista Crne Gore.


Ovde je rukopis prekinut, bio sam zamoljen da za bečki časopis LOG napišem nešto o post-titovskoj književno-duhovnoj situaciji kod nas, pa sam se tome posvetio. To je leto 1994...  Nastavak

Vraćanje na početak