Za mene je bilo takoreći pitanje ja l' života ja smrti da otkrijem zašto ljudi govore jedno a rade drugo, šta u stvari misle. Krenuo sam da prikupljam materijale i da sređujem beleške, seo sam i nad tim se zamislio. Tako sam počeo da pišem POLITIKU, HLEB I KNJIGU. Politika je na prvom mestu ne zato što sam tako ja hteo — upravo od knjige sam bio pošao, od PRVIH DANA i ESEJA — nego što mi je malo po malo da li ipak baš ona, da, nametnuta. Počeo sam da razmišljam o njoj kao o neophodnoj šifri za odgonetanje mnogo kojeg hira i u književnosti, šifri s kojom objavljene poluistine i skrivalice, kao umetnost najčešće blede, ne retko baš bespredmetne, postaju tek pune istine i osnov za jedno drukčije delo, neobjavljeno i, nadao sam se, kad li, tad li moguće. Odjednom me ispuni krajnja radoznalost, živa zaokupljenost — bio sam na pravome tragu. Znao sam ja još onda da je i hleb preči od knjige — da bi čovek mišlju i njenom (svojom) istinom samu večnost i njen sklad (a svoj spokoj) naslutio, on najpre mora do sutra da preživi. Ali nisu li baš zato knjiga i znanje na prvom mestu, zar baš oni nisu uslov za uspešniji rad, dakle i veći komad hleba? Pa više se ni pšenica ne može tek tako u zaoranu zemlju baciti!

— Ako! — rekao je zet. — Kome ne valja socijalizam, nek' ide!

Bio je to tvrd čovek. I hrabar. Jednom je čak i put Beograd-Niš bio zavejan. Minus deset. Novine su toga jutra pisale i o žrtvama u snežnom nanosu. A on, čim je vejanje malo proredilo i radio javio da su krenuli buldožeri — krenuo i on. Sam! Samo lanci, lopata, ćebad i termos — probio se do sestre. Radovao sam se zbog nje, to čoveku i inače imponuje.

Dobro, zet je pravnik, i to pre operativac visoko u državnoj službi, nego rovac po paragrafima. Razgovarao sam ja i sa stricem, on je ceo svoj vek proveo kao inžinjer na železnici, on je znao šta znači dobar inžinjer i koliko u njega treba investirati. Međutim, rekao mi je prosto:

— Što nad tuđom mukom kukaš? A vremena nikad nisu drukčija nego čudna!

— Tolika imanja propala, uzalud! — rekao mi je jednom prilikom.

Iako pravnik, otac je bio prava umetnička priroda, svojevremeno u gradu na Bistrici prva violina u orkestru, čak i profesor u muzičkoj školi — bar on je istinu i umetnost držao na prvome mestu.

— Partija ne ograničava — branio je upravo istinu, bez vere u nju on i nije mogao. — To po koji partijski glupak! — dodao je. — Inače nikad više objavljenih naslova, pogledaj izloge knjižara!

Sestra se jednom prilikom baš iznervirala: — Zašto uopšte o svemu tome misliš? — rekla mi je. — Pronalaziš sve takve teme!

Možda je i sama bila načeta nedoumicama, možda je već i napore ulagala ne bi li sopstvene sumnje odagnala. Da li je upravo patila? U svakom slučaju ne bi joj bilo naodmet da tu i tamo u kojoj knjižari naiđe i na knjigu svoga brata. Zar za tu svrhu ne bi bilo dovoljno tek samo temu promeniti? Tad i ovu za razgovor. Ili makar nju!

Protiv te promene ništa ni ja nisam imao. Posle PRVIH DANA zbilja sam već promenio temu. Za ESEJ O BOGU moglo bi se doduše reći da je opet roman, ali kosmološki i filozofski takoreći, konačno o vasioni i zvezdama, otkuda sve to? Mene nikada i nisu zanimale isključivo društvene teme, a politika ni malo. Svaka želja da ljude organizujem ili da u kakvoj organizaciji imam svoju reč — u prilog ili nasuprot ovoj ili ma kojoj reči — bila mi je potpuno strana. Ja sam ljude radije slušao. Šta tačno znači to što mi je rekao Vojislav Lubarda? Zašto ljudi kažu jedno, a ne retko urade drugo, šta u stvari misle — i to ljudi koji se ne bave politikom. Tode Čolak, na primer. Sveta Lukić. To su ljudi u čiju dobru volju nisam mogao da sumnjam. A ta dobra volja je ipak stalno iznova izmicala, uvek je ostajalo nešto nerazumljivo. U kakvoj je vezi to nerazumljivo sa istinom, posebno sa umetničkom istinom moga romana ili opet eseja? Da li baš ni u kakvoj? Kud god s rukopisom da krenem i koga god da pitam, ja međutim naiđem na isti ostatak, baš tada! Na neko prećutno baš očekivanje da se taj fantomski ostatak upravo podrazumeva — ili inače oprez, ipak ograda, zašto i preda mnom? Nije li ta opšta atmosfera u stvari politička atmosfera? Možda zato i ne razumem ni Čolaka ni Svetu što politiku i njene teme izbegavam? Ne da o tome njih pitam, taman posla! Da na miru utiske sredim, te konačno porazmislim o toj tzv. diktaturi proletarijata.

I što sam više stvari razumevao, to sam sigurniji bivao u rezultate svoga umetničkog nastojanja — to i jeste bila svrha moga naknadnog zanimanja za POLITIKU. Što sam pak sigurniji bio, to sam oduševljenije i smelije pisao. Što sam s većim oduševljenjem otkrivao svu širinu teme stavljajući prolazni trenutak u kontekst čitavog istorijskog trenutka te najzad i sve istorije, one o carevima, kraljevima i ratovima, ali i obične, ljudske, zbog čega HLEB i jeste vazda potreban, istorije, međutim, uvek naknadno pisane, zbog čega KNJIGA i dolazi na poslednje mesto — to sam više strepeo. Osećao sam da je i samo razmišljanje na način relativiziranja postojećeg istorijskog trenutka i njegove Ideje, odnosno Vođe i njegove uloge — sumnjivo i uopšte nepoželjno.

I baš kad sam bio pri kraju s rukopisom, poslednje stranice poslednje glave pa je ostao još samo epilog, 2. juna 1981. pročitao sam u „Politici“ da je glavni i odgovorni urednik Prosvete podneo ostavku. Subjektivno se, doduše, on oseća čistim, ali baš zato što u skladu sa svojim shvatanjima želi da čist i ostane, podnosi ostavku na tu svoju društvenu funkciju u preduzeću — jer je objavljivanje „Vunenih vremena“ Gojka Đoga objektivni izdavački promašaj. Već sutradan u istome listu i istoj rubrici — „kulturni život“, svejedno što je reč o sastanku komunista — osvanuo je poveći naslov: POVEĆANE PARTIJSKE KAZNE, ne posebno glavnom i odgovornom uredniku koji hoće da ostane čist, nego ljudima neposredno odgovornim i čak korektorima štamparskih grešaka — zbog nebudnosti, tj. nerada i slabe organizacije. Narednog utorka sledilo je i književno-teorijsko objašnjenje redovnog, dakle uglednog „Politikinog“ komentatora književnih prilika i kulture uopšte: zalaže se za slobodu mišljenja a protiv arbitriranja Partije u kulturi, međutim, iako formalno zbirka pesama, „Vunena vremena“ ne spadaju u poeziju, već je to vanumetnička varijanta pisanja i zloupotreba slobode — naša kritička javnost odavno je rekla „ne“ svim neumesnim pokušajima neobdarenih pisaca da se makar politizacijom nametnu. Odmah na istoj stranici — znatiželjan čitalac pun vere u napredak i dobre upute trebalo je tek malo da spusti pogled — sednica opštinskog komiteta: OSUDOM NEPRIJATELJSKOG PAMFLETA NE UGROŽAVA SE SLOBODA STVARALAŠTVA, tj. umetničkim stvaraocima stvaralaštvo, bogomdanim političarima politika, partijski ljudi sad mogu slobodno da se bave raskrinkavanjem neprijateljske propagande — književna teorija već je izrekla svoje mišljenje, tj. razgraničenje.

O sudbini samog pesnika ništa u novinama nije pisalo, ali se Beogradom počeo prenositi šapat: Đogo je uhapšen. Zašto? Ismejao je Tita, govorili su jedni. Oklevetao je Tita, raportirali su drugi. I dok nikakve sumnje nije moglo biti da je pesnik zaista uhapšen, oko toga zašto je uhapšen bilo je mnogo različitih pretpostavki.

— Sumnjam da je i jednom reči pomenuo Tita — rekao sam u poverenju sestri.

— Svejedno, neumesno je aludirao.

— Ako su aluzije prepoznatljive, nije li to samo znak da su realne?

— Jeftinim političkim aluzijama nije mesto u pesmama. One tad ne mogu biti dobre!

— Pa zar da zbog loših pesama pesnik bude uhapšen?!

— Ne, ali šta onda sve to znači?

— Neprijateljska propaganda, ma hajde!

— Sigurno ima nešto! — odmahnula je sestra nervozno.

Ako bih, ne-daj-bože, i ja bio uhapšen zbog rukopisa ponuđenog izdavaču, koji bi ga slučajno i objavio, ljudi bi, sva je prilika, samo slegli ramenima: „Ima nešto!“. Ili, zar, da verujem da sam ja nešto drugo, a da tamo negde, makar samo nekoliko ulica dalje, postoji pesnik koji je u stvari neprijateljski propagator i zlonamerno klevetalo društvenog poretka?!

Upravo sam bio završio i epilog kad je 18. septembra u „Politici“ osvanula sledeća vest: DVE GODINE ZATVORA ZA AUTORA „VUNENIH VREMENA“ — zbog neistinitog i zlonamernog prikazivanja društveno-političkih prilika, tj. neprijateljske propagande po članu tom, po zakonu krivičnom. Svejedno što je pesnik tvrdio da se ne oseća neprijateljem svoje države, da je tužba njegov neodređeni smisao, u krajnjoj liniji večita pitanja i besmisao, preobratila u jedan jedini smisao, te uza sva njegova (pesnikova) uvažavanja državnog tužioca kao čitaoca — jer čitalac ima pravo da iščitava i dograđuje pesmu po svom umeću i nadahnuću, ali nikad ne treba da ima iluziju da je sve saznao — ne bi bilo nečasno priznati da je knjiga i pogrešno protumačena. Advokat je, dosledno tome, u svojoj završnoj reči tražio oslobađajuću presudu, jer nije Đogova poezija zloupotreba slobode, već je tužiočevo čitanje zloupotreba poezije. Uostalom, sud i nije mesto za raspravljanje o stihovima, s jedne strane, a s druge, većina tih pesama bila je i ranije objavljivana po raznim časopisima.

Međutim, Beogradski okružni sud, veće trojice — dve godine!

Svejedno — ja sam krenuo da svoj rukopis konačno sredim, da ga na čisto prekucam. Tek potom sam se uistinu zamislio. Bio je na pragu decembar. Da ga ponudim izdavaču, to sigurno imam pravo. Njegovo je da ne objavljuje neprijateljsku propagandu, a moje da rukopis dalje ne širim. Međutim, kom izdavaču, kolikom broju izdavača? Tu stvar ni zakonom nije mogla biti precizirana. Dakle, i ovom i onom, svakom izdavaču. S druge strane, osećao sam moralnu obavezu da, pre nego što rukopis ikome stavim na uvid, o njemu izvestim pre svega one ljude, nudeći im ga čak i na poklon, koji su njime poimenice makar i delimično opisani — nisam želeo da ni Sveta ni Lubarda, niti iko pomisli kako mu nešto iza leđa radim. A opet, zar čovek može biti siguran šta će ko s rukopisom napraviti — urednik ne mora baš uvek svoju fioku da zaključa, a kamoli neko kome je rukopis poklonjen. Tim više sam morao da ga dam i ljudima koji bi mogli njegovu autentičnost i celovitost a moje autorstvo čuvati i garantovati. Kome, kojim?

Iskucani rukopis ležao je sklonjen u fioci danima. Paradoksalna situacija! Ne da sam se baš osetio krivim, pred kim, taman posla! Naprotiv, pred Čolakom, Lubardom, istinom uopšte, bio sam savršeno čist. Ne da sam osetio strah, ni to, jer zašto bih kad nikog i ništa ne mrzim? Naprotiv, sve hoću da razumem, da se toj širini i životu radujem. A ipak, neodlučnost — trebalo je s nekim o tome porazgovarati. Jednu jedinu fotokopiju baš rukom pisanog rukopisa, o kojoj nigde nije bilo nikakve beleške ni traga, odneo sam do poslednje stranice jednom svom negdašnjem profesoru na čuvanje. Čestit čovek, razumeo je, i ovaj put je klimnuo glavom i ja sam što se njega tiče bio smiren — baš zato što sam ga posećivao redovno ali vrlo retko, godišnje najviše nekoliko puta.

A onda sam stvar izneo supruzi. Ona je onako usput znala da već godinama pišem, svojevremeno je čak dozvolila da kao profesor srpskohrvatskog jezika i književnosti bude, doduše, naknadno naznačeni recenzent eseju, sad sam želeo s njom da podelim tu, mislio sam u stvari imaginarnu krivicu oko tih nameravanih petnaest fotokopija.

Kad će ona meni: — Ne, to nikako!

Ja objasnim detaljnije. Po svoj prilici strahovanje je irealno, jedan urednik mi je u poverenju rekao da u slučaju još nepoznatog pisca, pisac i nije važan, urednika smenjuju i hapse. — Uostalom, zar misliš da sam pisao neku zlonamernost, da sam neprijatelj države?

— Ništa me se ne tiče, ništa!

— Pobogu?!

I ja sam je gledao — a ni meni samom taj njen odgovor nije se činio naročito čudnim. Bila su to vremena kad je tek samo poludomišljeno osećanje lične poluteskobe a moguće dalje ugroženosti ili odjednom kakve-takve sigurnosti i čak moći, kad je pomanjkanje slobodnog ljudskog pogleda na stvari i odsustvo obične civilizacijske hrabrosti, kad su zamenjivani tim hrabrijom i nenadnijom ravnodušnošću pred sudbinom tamo nekog sugrađanina, ne retko okretanjem leđa baš i kolegi i prijatelju — kad je sve to uzdizano na tron životne mudrosti ili pak društvene vrline, proglašavano čak žrtvom makar za porodicu ili nesebično za opšti napredak, u ime vernosti principima, socijalizmu, ovome, onome.

Međutim, ovde se radi o odgovoru žene s kojom treba i ubuduće da delim mesto za stolom i krov nad glavom — nije to čak ni sestra s kojom sam nekad bio pod istim krovom a sad je povremeno posetim, i nju i zeta i oca i strica, i opet je sve u najboljem redu — s ovom ženom čak i zagrljaj u postelji treba da delim i ljubav do kraja, to što u tkivu i srcu nosim, dakle i svaki životni napor i svoj rukopis, brigu o svemu tome — brigu upravo o deci. O njihovoj sreći zapravo — da jednoga dana u ovome svetu rada i prirode slobodno žive i misle, poštujući slobodu i tog sveta i ljudi u njemu. Da i muku i radost, i sopstveni značaj i strah, mogu da podele sa čovekom do sebe.

A ta žena bi me se odrekla. Dakle i ona sama bi se javno priklonila besmislenom sumnjičenju da sam neprijatelj države, domovine, čega god — ništa je se ne tiče. I to već i ako me samo pozovu na razgovor — doduše, informativni, kako su se ti razgovori službeno zvali.

Pa može li se stegnuti srce a opet raditi i voleti? Može li se s takvom ženom živeti?

Život i njegov način su beskonačni, nigde nema tačke — sigurno može i tako.

Čovek je, međutim, konačan — pitanje je mogu li ja tako.

*** Pod zanimljivim naslovom „Revolucija koja teče“ objavljeni su godine 1971, na primer, memoari Svetozara Vukmanovića — partijsko ime Tempo. Sam doživotni Prtedsednik republike (1945 – 1980) — partijsko ime Tito — dalju izgradnju socijalizma okarakterisao je sledećim rečima: „Revolucija je nešto drugo nego miurno vreme.“ Na televiziji je tom proglašenju vanrednog stanja, šta li, i ovaj put bilo mnogo klicanja, po novinama oduševljenih izveštaja. Ali su kanda i ljudi od mere i znanja učestvovali u svemu tome. Jedan uvaženi univerzitetski profesor iz Zagreba — samo jedan primer — svoju knjigu „Praksa, vrijeme, svijet“, u izdanju Nolita iz Beograda, završava sledećim rečima: „Što se pak filozofije tiče, pred njom danas — u Marksovu tragu — stoji jedan, ali bitan zadatak: da se podigne na onaj nivo na kojem se praksa i misli i živi kao revolucija“. Knjiga je objavljena 1984. — četiri godine nakon Titove smrti.