Milan Nešić: Pedeset godina do rata

tačno na geografskoj dužini od 20⁰ 27' i 30'' istočno od Griniča i širini od 44⁰ 41' i 45'' severno od polutara Zemlje —

Pisac ove zbirke, za jednom trunčicom od pisaćeg stola, počeo je konačno da sprema rukopis za štampu. Budući da deli sudbinu svoga naroda, on u ovim izuzetnim trenucima istorije takođe mora da se opredeli prema politici, ideologiji, ovom ili onom vođi — budući da je čovek, mora da se opredeli prema religiji. Voleo bi da se ta opredeljenja procenjuju iz celokupnog njegovog dela. Kako od svojih sunarodnika, međutim, ne može da očekuje jednu temeljnu i mirnu ocenu dok god egzistencijalne brige traju, on se ovom prilikom posebno opredeljuje. Dabome, ne drukčije nego kako je u ono malo svojih javnih istupa već učinio, pokadšto i drugačijim povodom doduše, ali nužno i o tome.

VODITELJ: Za četvrtak, četvrtog drugog u devetnaest časova „Kuća Đure Jakšića“ najavila je književno veče Milana Nešića i Ljubice Kocić. O tome nešto više naš kolega Miša Kostić.

NOVINAR: Milan Nešić je pisac četvorotoma KROZ SOCIJALIZAM DO BOGA u kome su roman PRVI DANI, filozofski roman ESEJ O BOGU, svedočenja POLITIKA, HLEB I KNJIGA i traktat FILOZOFIJA I VEROVANJE. Ljubica Kocić je pretprošle godine objavila zbirku pesama DOK MIRIŠEŠ NA SAN. Pitamo pre svega Milana Nešića, uz zahvalnost što ste došli u naš studio, o kakvoj je tačno književnoj večeri reč?

PISAC: Zamišljene su zapravo tri književne večeri, najavljenog četvrtka i zatim i sledeća dva, sve tri večeri pod zajedničkim motoom, pod zajedničkim naslovom JA I TI. Prvo veče, tj. prvi deo pod naslovom BUĐENJE. Vidite, rođenjem i sazrevanjem, ili s druge strane, nastankom čovečanstva i njegovom istorijom, čovek kao da se zaista stalno iznova budi i nikako da se potpuno osvesti i oslobodi ovog ili onog ružnog sna. Pojedinac se uvek iznova pita Gde sam to ja, Šta je istina, Kako to uopšte da ovaj svet postoji?

Drugi deo, drugo veče ima moto: ZAKLON I PRISILA. Čovek kao da nikako ne želi da se sasvim probudi. Ili u Bogu, tačno takvog i takvog određenja i tradicije, ili u Materiji na primer, kao drugoj vrsti religije ili ideologije, traži zaklon. Taj ga zaklon spasava daljih pitanja i umanjuje ličnu odgovornost. Ali, s druge strane, on, taj zaklon, je i prisila. Ideologija se ne jednom izokreće u pravu tiraniju.

SLOBODA — a to je naziv treće večeri — moguća je u uvek iznova dragovoljnom komuniciranju između čoveka i sveta, prirodnom komuniciranju. Zar ima veće radosti od toga kada se čovek slobodno pomeša s prirodom, bilo da je na izletu okružen travom i cvećem, bilo da je uz zalazak sunca na talasima reke? Najveća radost tog mešanja i te komunikacije i njena žiža takoreći je odnos JA I TI, konkretno jedno lice, jedne oči, jedan poljubac. Drugo ime slobode je ljubav.

NOVINAR: Koliko ja razumem, biće naizmenično, znači, čitani odlomci iz Vaših proznih dela i pesme Ljubice Kocić... Kako je došlo do te ideje?

PISAC: Ta zbirka pesama gospođe Kocić došla mi je do ruke slučajno. Ali na sreću! Vidite, u ovim teškim vremenima, kada se čovek i za najveće ljudske patnje i užasne žrtve pita imaju li ikakvog smisla, koliko li je tek teško održati smisao umetničkog stvaralaštva! Čoveku kao da izmiču prave vrednosti i najdublje istine. A onda sam pročitao pesme gospođe Kocić, koja je imala svoj nezavisan put i sasvim drugi način i izraz umetničkog sazrevanja. Prvi put sam se sreo pre nekoliko dana sa gospođom. Ali iz pesama sam video: pa mi slutimo istu istinu! Svakoj pesmi može se naći odgovarajući odlomak iz moje proze. Prava umetnost zaista nadilazi svaki besmisao trenutnih istorijskih nedaća. Dobili rat, ne dobili, voleo bih da svojom istinom, umetnošću, ekonomijom, kulturom, pridobijemo svet za sebe. I to je smisao, to je poruka.

NOVINAR: Da za kraj ovog razgovora zamolimo Ljubicu Kocić da pročita jednu od svojih pesama. Izvolite!

PESNIKINJA: U okviru prvog nastupa u „Kući Đure Jakšića“ pod naslovom BUĐENJE pročitaću prvo pesmu

VODITELJ: Milan Nešić je pisac koji je bez mnogo pompe ušao u literaturu, ali na velika vrata. Prošlog leta Milan Nešić je dobio literarno priznanje „Barbara Bauer“ iz Sjedinjenih Američkih Država. Sa Milanom Nešićem razgovarao je naš novinar Miroslav Kostić.

NOVINAR: Vaš četvorotom KROZ SOCIJALIZAM DO BOGA pojavio se u leto 91, dakle pre skoro dve godine, u vreme kada su politička previranja već krenula put pravoga rata. Budući da Vaše knjige nisu iz domena političke ili nacionalističke publicistike, već imaju pretenzija da, mimo trenutno uskovitlanih strasti, dosegnu trajne vrednosti, kako Vi u ovom vremenu nalazite put do čitalaca?

PISAC: Vrlo teško. Samostalne čitalačke publike jedva da je bilo i pre svih ovih događanja. Tekuća književna kritika, ona uz medije, takoreći službena, bila je i ostala ispolitizovana i sa malo interesovanja za originalno delo, pogotovu što je i verovatnoća da se ono pojavi malena, jer je i sama književnost bila pod kontrolom režima. A bez javnog govora o jednoj knjizi teško će ko svratiti u knjižaru i izdvojiti novac, pogotovu kad novaca uglavnom i nema. Ako se jednom mesečno, na primer, u jednoj knjižari proda jedan primerak, niti se ta cena od pre mesec dana isplati izdavaču, niti je umesno ići svakih nekoliko dana pa nivelisati cene. Tako da moje knjige u knjižarama uglavnom i nema. Čekaju se bolja vremena.

PISAC: Jedan od glavnih načina da se biblioteke snabdeju novom knjigom bio je i ostao taj da Ministarstvo kulture potreban broj primeraka otkupi, pa izdavaču, ili piscu, naloži da knjige pošalje bibliotekama tačno po priloženom spisku. U septembru prošle godine i ja sam nadležnoj službi učinio ponudu. Danas više ni jedna od mojih knjiga ne izaziva nedoumicu kod vlasti. Vidite šta se sve dešava — a ja što god pisao, ne pozivam na nasilje, niti se uopšte bavim politikom, sem kao književnom temom. Ovaj moj četvorotom je dobio, dakle, akt-mišljenje Ministarstva da spada u oblast kulture — izostanak ovakvog akta nekada je bio najsigurniji znak cenzure. Sedamdeset šeste, na primer, na taj način je onemogućen moj ESEJ O BOGU. Isto Ministarstvo, međutim, ponuđeni četvorotom nije otkupilo. Usmeno objašnjenje: nema se para za sve knjige. Ja to razumem. Uglavnom isti službenici koji su i danas tamo, uostalom ista je partija na vlasti, i sva ondašnja atmosfera — tema su moje treće knjige. Sam naslov kaže da je tu reč o manipulaciji i pritisku na kulturu ucenom preko hleba: POLITIKA, HLEB I KNJIGA.

NOVINAR: Ipak, Vi ste u međuvremenu dobili nagradu „Barbara Bauer“, ali da li to znači — iz Amerike, naravno, to se podrazumeva — znači li to da su biblioteke u Srbiji ostale bez Vaše knjige?

PISAC: Ne, desio se zanimljiv slučaj. Obratio sam se potom našim ljudima u inostranstvu. Prosto po jednom adresaru ovde u Beogradu, kako drukčije, nego onako nasumce, na -ić? Poslao sam po knjigu, objasnio situaciju i zamolio ko hoće da za biblioteke Srbije i Crne Gore otkupi bar 150 primeraka. I jedan čovek je otpisao, čak poslao hiljadu i po maraka. Zamislite, iz pisma vidim da je to religiozan čovek, baš u biblijskom smislu. A opet, iz mojih knjiga on je mogao da vidi da ja nisam religiozan, iako, dabome, pod zvezdanim nebom zadrhtim od strahopoštovanja, a pred zalaskom sunca ustreptim od divljenja. Ali moj Bog je filozofski Bog. Međutim, čovek je dobro razumeo da filozofija i vidljive i nevidljive Svemogućnosti ne protivureči Bibliji kao metaforičnoj filozofiji, na primer. Kako Vi u svojoj knjizi kažete, piše mi, pomaže nam tolerancija i ljudska briga jednih za druge. I sad dolazi ono najznačajnije, zbog čega sam bio istinski potresen. Taj čovek je HRVAT. Stoga me moli da njegovo ime ne objavim — bio sam obećao da ću na svakoj knjizi koju budem poslao biblioteci doštampati ime dobročinitelja.

PISAC: Ja to ime nisam objavio. Ali ne mogu a da se javno ne upitam. Ne kažem — Srbi! Ne kažem — Hrvati! Koja nas je — ljudi! — to ideologija, politika, vera il' nevera, istorija, dovela do toga da je, eto, opasno podičiti se jednim dobročinstvom? Šta je to u nama što nam ne da da tu ideologiju i politiku do kraja rasvetlimo, koja je to višegodišnja ili vekovna osujećenost naša? Zar najzad od nas samih ne zavisi jesmo li zaista slobodni, vredi li konačno uzdati se u svoj rad i znanje, i nije li nam i draže i sigurnije kulturom i mišlju nadmetati se i međusobno i sa celim svetom, nego vlašću i takvim dostojanstvom — pa ma koliko kultura i istina bili tihi i spori a aplauz i svrstavanje bučni i brzi? Pravi izbor i istinska sloboda — to je s kolena na koleno mnogo manje jednoglasnog klicanja a mnogo više svestranog razmišljanja o onome što uvek iznova može da bude a što je koliko juče bilo. Koja ideologija, koja politika? ¹ Nadam se da nešto od odgovora na ova pitanja daju i moje knjige.

Od 9. juna u Francuskoj 7, pod zajedničkim naslovom „Protiv nasilja i totalitarizma“, počele su protestne večeri sa opravdanim zahtevom da se bračni par Drašković pusti, te da se brani i leči iz slobode. Sa tačke gledišta savremene civilizacije niti je moguće da policija već uzapćene ljude prebije, niti bi do nemira na ulici došlo da mu nije prethodilo nasilje u Skupštini. A do poslaničkog krošea moralo je doći kad je jedna netolerantna ideologija samo zamenjena drugom: i dalje protivu izdajnika, tj. neistomišljenika, ali sada srpstvo i opet mi, pa ma više i ne bilo Srba, odavno izgladnelih, obogaljenih, raseljenih — parafraza je Aleka Vukadinovića. Nisu ovo vunena vremena, to brkovi vire iz prošlosti — aforizam je Aleksandra Baljka. A onda se Mihiz glasno sećao: stajao je 9. marta 91. na balkonu pozorišta — do samoga Vuka, čije su crte lica takve i takve, izraz odlučan a oko nadahnuto, iznad ustalasanih glava s pogledom u budućnost.

Nažalost, kao da smo opet na početku, ne samo opet u Francuskoj 7 kao kad je zbog „Vunenih vremena“ Đogo ležao u apsu, nego još dalje, kod prvog posleratnog „Titovog naprijed“, pa ma se on zvao, s druge strane, Milošević, ili čas ovako, čas onako. Zar je naš mentalitet zbilja još uvek romantičarsko‑feudalni, tj. podanički?! Pa to više i kao literatura teško da je dobro!

Ali ako vođa i treba da bude poetičan simbol, onda je kralj najprimereniji simbol, u svakom slučaju najjeftiniji, to što jeste jeste po tradiciji, bez potrebe, dakle, da onoliko oko sebe okuplja one koji bi vikali: živeo! Ili one koji bi batinali! Bojim se, međutim, da nije reč o simbolu, već o dubokoj podaničkoj potrebi našeg čoveka, a onda od čistog slučaja zavisi da li je izvikani despot više ili manje loš. Onda bi i kralj teško ostao simbol, bio bi nužno upleten bar kao paravan. Ili inače i on pretučen, ubijen.

Pa zar nije u interesu baš opozicione inteligencije da se ponešto i sama menja?! Neposredna politička borba, ovaj ili onaj prestiž, to kojekako. Ali pre svega izaći iz začaranog kruga, izgraditi, to jest, jedan drugačiji mentalitet, u punom smislu građanski mentalitet: vođa je tek samo jedan među mogućima, dostojan doduše svakog poštovanja, ali ne zato što je genijalan ili nekako nadahnut, to manje-više, nego što zaista radi na korist naroda i zaista podleže izbornoj proveri. Uslove za tu proveru, normalne uslove za zaista slobodne izbore stvara i naš opšti mentalitet. Voleo bih da se do sledećih izbora on promeni. Da svaki čovek svakoga do sebe doživi romantično, tj. s razumevanjem i poštovanjem!

1 Uz najavljena pitanja za ovaj razgovor, pisac je svoje odgovore sačinio na osnovu sopstvenog teksta doštampanog na svakoj knjizi koju je kao poklon poslao biblioteci. Deo ovde štampan kurzivom nije izgovorio pred mikrofonom — jedino zbog tesnaca s vremenom.

PEDESET GODINA DO RATA