OTAC I ČETRDESET OSMA*
Prvog leta kako sam premešten u Prizren, ma tek što je proleće krenulo, iskoristim priliku pa kolima sa Božom Zulovićem — Crnogorac, krasan čovek, predsednik suda — i Cecom dođem u Svilajnac. Zajednička večera u hotelu „Evropa“, usputna, oni tu prenoće, bio je još jedan, treći drug, pa sutradan dalje za Beograd. Išli su poslovno. Ceca je tad bila član Centralnog komiteta.
** Mislio sam, niko moje društvo ne zna, niko me i nije video. Kad, ni dva dana, dobijem poziv od istražnog sudije, hitno, već sutra, u toliko i toliko sati — inače privođenje. Godina pedesetdruga. He! Ja odem. Zgrada UDBe*** bila je tada odmah iza hotela i osnovne škole, ona prva veća s leve strane put Bojače. Dočeka me jedan, ma znam tog čoveka, preda mnom kao sudijom do juče je drhtao, a sad me ne poznaje. Ime i prezime, pita strogo. Ja ga gledam.(Moj otac nije ružno govorio o ljudima, da li je ovde ipak rekao „Govno od čoveka“ ili pre prosto „Vucibatina!“ — ne sećam se. Ali nešto jeste rekao).
Dragoljub Nešić, kažem. Dragoljub Nešić, diktira on, službenica kuca zapisnik, bivši sudija u Svilajncu. Ja ga gledam, bivši, a ne kaže sada u Prizrenu. A zna, vucibatina, znalo se to međ’ članovima Partije, he, šta ćeš, moj odlazak u Prizren bio je partijski zadatak. I bivši gimnazijalac u Knjaževcu, kažem. Što ne kažeš i bivši osnovac!? Ćut'! Ne govori bez pitanja! Pa se onako u čizmama prošeta gore-dole, zategne opasač, lupi se po pištolju. A svi takvi, kao po pravilu, imali su kožne jakne. Nego za njim, pa u jednu odaju, samo klupa i sto. Čekaj, naredi i ode. A ja znam te trikove, da te ponizi, da čekaš, da misliš šta sad, šta će sad biti! Nigde ništa, ni novine da čovek pročita, ni čiviluk da kaput okači. Znao sam, neće bez dva, tri sata.
— Pa jesi se uplašio?
— Od budale?
Napokon, bup, uđe, polazi za mnom, pa ponovo ona ista kancelarija. Ja stojim, službenica za mašinom, on trup, trup, korak, dva gore, korak, dva dole, sve ćutke, hm, šta će sad biti? To bi on hteo! A onda stade pred mene, ruke skrstio na grudi, odiže se na malo na prste, da bude viši, da čizme zaškripe. Šta si ti radio, pa me gleda oštro, zastao značajno, tog i tog dana, kaže neki datum, u osam časova uveče, godine četrdeset devete! Zamisli! Ja zaista zinuo, gledam ga, on ozbiljan, a godina pedeset druga! Ne znam, kažem. Ne znaš, a, ne znaš?! Otkud znam?! E pa, majkoviću, seti se! Imamo mi vremena, imamo ceo dan i celu noć ako treba! Ne sećam se! A tako, ptičice! Piši, daktilografkinji, pa opet korak, dva gore, dole. Upitan za inkriminisanu radnju, ne priznaje! Tu ponovo preda mnom na prste, pogled strog, ponovo se lupi po pištolju. Zasad ne priznaje, diktira kroz zube. E pa, majkoviću, priznaćeš, sve mi znamo, mislio si da ne znamo, sve znamo, sve! Slušao si Radio-Moskvu u Domu sindikata. Ja zinuo, šta bi drugo? Može biti, kažem, a mislim se, može biti da sam baš i s tobom slušao, imali smo običaj onako usput, naravno krišom, ja, ovaj, onaj da navratimo, iz radoznalosti, znali smo da lažu, ali kako lažu, a ta kancelarija imala je jedina radio. A, ha, to je već bolje, priznaćeš ti i ostalo, tako, tako, ptičice! Nismo mi bez duše, cenimo kad inkriminisani sarađuje!
— I šta je bilo?
— Ništa, pri povratku iz Beograda
Boža i društvo svratili po mene, opet u „Evropi“, sad usputni ručak. Valjda mu neko rekao za Cecu, prolazi vucibatina, pa kao da ništa nije bilo, razvukao usta u osmeh, dobar dan, drugovi, prijatno! Ko ti je taj, pitaju me. Niko, pa im ispričam, te se slatko ismejemo.
* Te godine počeo je dalekosežni sukob između Tita i Staljina, u leto prva rezolucija Informbiroa o Jugoslaviji (Informacionog biroa Komunističkih partija).
** Komunističke partije Srbije, imena se, međutim, ne sećam sa sigurnošću.
*** Unutrašnja Državna Bezbednost.
(Iz glave VI odeljka ISTOK, ZAPAD I ZALAZAK)