NIŠTA I SVE
Nije li onda svaki spor o tome da li je Prauzrok još i ovakav ili onakav, da li je to Bog, vasionski Etar ili nešto treće, upravo besmislen? Ukoliko i nije besmislen, to je spor o nečem drugom u stvari, o tome da li će i sutra biti presudna reč na primer Marka ili možda Marksa — njegova reč a moja prilika — ili će neko drugi da oceni i odmeri i jednog i drugog i ko zna koga trećeg — njima mera a neprilika meni — spor o tome da li ću prosto-naprosto bez domašaja ostati, i zbunjen — ja a ne bog-otac il' nečiji sin — ili ću se na vreme odvažiti na sopstveni rizik i život bez citata i davno pisane vere. Da, to je ideološki, politički ili prosto spor psihološki, s verovanjem o verovanju. U najboljem slučaju to je spor o ovoj ili onoj jezičkoj zabludi, o logičkoj grešci mogućoj ili ne, o načinu to jest koji najmanje prostora za nesporazume ostavlja, ili i metodološki spor u najširem smislu: kako da se oseti, razume i doživi uslovljenom mišlju i jedinim srcem nešto što je inače bezuslovno i sve — Beskonačnost. A tada postaje razumljivo i to da beskonačni Prauzrok ništa drugo i ne može da znači doli to da je on Beskonačnost sama, baš ta jedina prava potpuno neodređena Beskonačnost, a ne tek–tako–beskonačni–niz neki sve u istome smislu. Inače bi i Prauzrok ipak bio konačan, tj. time što nije posledica ili prosto uzrok ostao bi ograničen. Ma bio on i beskonačna potka, ipak bi bio omeđen, znači konačan: potka a ne nešto drugo. Insistirati na tome da je Prauzrok baš Materija, ta i takva pa ma i čitav opis do u nedogled, isto je toliko besmisleno kao i tvrditi da je to Ideja. Jer ako Materija treba da nije Ideja, onda je ona Idejom ograničena, kao god i Ideja Materijom. Tada ni materija ni ideja nisu beskonačne. Akoli ipak jesu, ako istinski jesu, spor je još samo o više ili manje prikladnoj reči za ono što se u datim naučnim ili kakvim mu drago istorijskim okolnostima ipak tačno oseća i sluti. O reči, koja ni sama ne može da bude konačna, nego je čas Vazduh, čas Broj, Vatra, Duh — dabome da i nije jednostavno naći reč, jednu reč za Sve, za Beskonačnost. Ako bi se to ipak moralo, ako bi se po svaku cenu moralo, izgleda da bi najbolje bilo za tu potpuno neodređenu Beskonačnost, za tu beskonačnu Neodređenost zapravo, prosto reći:
Ništa.
Pa zar se onda oko toga Ničeg ljudi ikako mogu složiti? Zar ga mogu nazvati Bogom, Materijom?
A opet, zar se oko Ničeg vredi sporiti?
Ništa — to je potpuna neodređenost i neopredeljenost, dakle sve, Sveukupna mogućnost
na kraju krajeva.Zar nije bolje da iz tog neiscrpnog vrela svako za sebe iz
vuče vlastitu mogućnost i simbol, vlastitu reč? Zar se nećemo ipak razumeti?Ta odavno je i uprkos svemu raščišćeno da je dva i dva na svaki način četiri i da se glavom kroz zid ne može!
VII
Ako dakle, nekada i nismo bili sigurni, ako vazda znajući školska tumačenja i dnevnopolitička objašnjenja u stvari i nismo znali, sada znamo. Napokon znamo šta je filozofija. Iskusili smo to lično, onako kako je jedino i moguće: sopstvenom mišlju, koja iz prirode stvara i nikoga i ništa ne podražava pa ma čemu ispala slična, i vlastitim naporom, koji iznutra podstiče i na koji nikakva preporuka ili prinuda spolja ne utiče pa ma otkud dolazila snaga ili pomoć. Iz dana u dan, godinama i ko zna otkada već, živeli smo tu čudeći se i pitajući se pod svodom nebeskim a među stvarima i ljudima po stazama i bogazama zemaljskim i na obali reka i mora, po kiši ili crnoj vedrini zvezda — i napokon sami u sebi doživeli. Tek samo zato da bi se i dalje divili i pitali, slutili i patili, radovali. Uvek korak bliže prirodi, prirodi samoj, vlastitoj prirodi. Ovaj put mi pravi, sa sopstvenim horizontom. Pa onda i sa celim svetom. Sa svim onim što je negda bilo i negda pisano i sa onim što će možda biti.
I filozofija je upravo to, pre svega doživljaj, neprekidni doživljaj, misaoni doživljaj naravno, ali iz dubine duše i širom otvorenih očiju, načuljenih ušiju. Filozofija je onaj način mišljenja kojim se svaki kutak svesti budi i svaki nerv u telu podstiče da slobodno pita i uči, da bez predrasuda osluškuje i istražuje: Kako to da Svet postoji? Filozofija je doživljaj u mišljenju koji traje rastačući se u širinu, ponirući u dubinu a kojim pitanje Kako to da Svet postoji? postepeno gubi oslonac na ovozemaljskoj određenosti i u slutnji neodređene, tj. prave Beskonačnosti nalazi svoj neodređeni odgovor.Filozofija je neograničeni proces mišljenja kojim pitanje Kako to da Svet postoji? sve više gubi na predmetnoj oštrini pa baš u tom gubitku nalazi svoj pravi odgovor — otvarajući prostor svakoj mogućnosti, neodređenoj Svemogućnosti to jest, onome bezuslovnom što po sebi jeste baš koliko i nije. Filozofija je misao kojom se sluti i osluškuje to što je bez početka i bez kraja, potpuno neodređeno, beskonačno.
I kada smo jednom to o filozofiji dokučili i ono čime se ona bavi naslutili, onda se sa zadovoljstvom možemo složiti čak i sa tim da je filozofija na ovaj ili onaj način sve ono što su filozofi o njoj rekli i napisali.
Ništa nije suvišno.
Ili je, to jest, ona svuda.
(Iz FILOZOFIJE I VEROVANJA, iz glave VI i VII)