MARKS I MATEMATIKA

Priča o čoveku i njegovoj misli, o svetu i istini, može da počne bilo gde i bilo kada. I ma na koji način čak. Na primer matematički. Još i danas po zabitim pećinama tu i tamo po svetu stoje najverovatnije matematički zapisi praistorijskog čoveka. Nekoliko uspravnih crta na zidu pa poprečnom precrtane, kao kakvim zbirom. Isto onako kako i danas igrači tablića obeležavaju table. U staroj Grčkoj već, ako ne baš uvek po papirusu ili pergamentu, ljudi su crtali bar po pesku, čitave trouglove već, krugove i njihove preseke, uzajamne odnose. A izražavali su se u celini rečima: kvadrat nad hipotenuzom jednak je zbiru kvadrata nad katetama — na primer. Dosetka da se uvek te iste rečenice mogu i skraćeno zapisivati već je sama po sebi bila korak napred. Pov s jed ½ pr os i vis — značilo je, na primer, da je površina trougla jednaka polovini proizvoda osnovice i visine. Tek sa Vijetom i konačno Dekartom uvedena je oznaka formulica, koja nikakav novi broj nije, niti nekakav pojedinačni odnos, nego jedino opšta skraćenica za ono što se i ranije znalo. Taj način skraćivanja, međutim, ipak je bio ogroman uslov, čitave jednačine bilo je moguće sažeto i pregledno pisati (c2 = a2 + b2 je sada samo najprostiji primer), te sa njima dalje operisati — bez toga bi diferencijalni i integralni račun bio nemoguć. Čitav pojam o promeni (o razlici) jedne iste promenljive veličine — za dve različite (po volji uzete) vrednosti nezavisno promenljive ako je sama ona zavisno promenljiva, na primer — bilo je moguće obeležiti prosto slovom ∆, čita se: delta. To više nije nikakav određeni odnos, kamoli neki poseban zakon, to je prosto oznaka po dogovoru. Teži li interval posmatranja nezavisne veličine nuli, pod tim i tim uslovima itd. — čitav pojam o svim okolnostima — i sama razlika zavisne veličine prirodno teži nuli, tj. promena, priraštaj je beskonačno mali: d, opet po dogovoru. Na primer ∆x, ili db, priraštaj neke veličine x, ili beskonačno mali priraštaj veličine b, čita se: delta iks, ili diferencijal be, itd. O samom ma i opštem računu tu više — tu još! — nema ni pomena, kamoli o nekom brojnom iznosu, ovo je tek samo jezik, matematički jezik umesto ovog ili onog određenog, ne samo jednonacionalnog, nego i davno već sasvim neprikladnog.

Gotovo ceo XX vek nove ere, onaj u kome je čovekova noga prvi put kročila na Mesec a čovek sam slobodno lebdeo u vasioni kružeći oko Zemlje, ceo taj vek obeležila je, s druge strane, jedna takođe zanimljiva ne toliko pojava koliko tek samo uslov za svaku pojavu, jedna opšta atmosfera zapravo. Kao da je svaka priča o čoveku, njegovoj misli, patnji, borbi i istoriji, kao da je morala da počne baš od 1918, 1934. ili 1941, zavisno od toga u kojoj zemlji se priča, u R, u K ili nekoj drugoj. Svakom čoveku najbolnija je sopstvena rana, sasvim prirodno, i svaka ljudska rana, žrtva i pobeda dostojna je najdubljeg poštovanja, pogotovu ona kada u metežu i ratu krvari ceo narod, ali ta čudna atmosfera kao da je, ne retko i ne samo u jednoj zemlji, čak i način priče određivala. Sve savremeno ljudsko znanje i umeće kao da je bar u zametku, bar po ideji i predlogu, moralo da potekne od Marksa, i kao da se sva priča morala da svede baš na marksizam. I što se manje znalo šta je to uopšte marksizam i koje su mu granice ili bar osnovna teorijska, ne ideološka, obeležja, atmosfera se osećala sve ubedljivije, prelazeći svaku granicu koju je taj veliki mislilac XIX veka, po školskoj diplomi pravnik, po doktoratu filozof, po životnom delu ekonomista, po javnom delovanju pisac Manifesta Komunističke partije, koju je sam Marks uopšte mogao i da zamisli. Tako na primer, 1-III-1982. pojavio se u novinama sledeći oglas: tu i tu, i to ne bilo gde, nego na Narodnom univerzitetu baš, u toliko i toliko sati organizovaće se javni razgovor pod naslovom: Aktuelnost Marksovih matematičkih rukopisa. Nema sumnje, Marks je bio čovek velike radne energije i širokog kruga zanimanja. Takav čovek čak i kada je matematiku u časovima odmora ili znatiželje učio — osnovne pojmove iz diferencijalnog računa zapravo, po definiciji i tablične slučajeve samo — učio je to temeljno, praveći tu i tamo sopstvene beleške. Obelodanjivati, međutim, i komentarisati te đačke beleške u stvari, pa još s nekakvim pretenzijama u situaciji kad ni sam Marks u svom trotomnom Kapitalu, obimnijem od Biblije na primer za 25% ili od Rata i mira za 40%, kad od matematike nije primenio ništa više od procentnog računa, greh je svojevrsni prema Marksu i nasilje nad njegovom misli. Ceo napor, ceo cirkus zapravo, bio je u tome da se ti rukopisi prikažu kao aktuelnost. Velika sala, red nad redom stolica, bila je na katedri i kod katedre svečano opremljena mikrofonima. Za tu priliku pridodati niz stolova bio je zastrt čojom. Na njima vaza sa cvećem. Iza njih crvena somotska zavesa povučena ustranu. Tabla sveže obrisana takođe presijava. Kreda nova. Čas matematike mogao je da počne. I uvaženi naučnici, ne tek tako naučnici nego sa fakulteta i instituta tog i tog, uvaženo su glumili nauku, sve sami ekonomisti pričali su sa zanosom o Marksovom doprinosu matematici. Marks je u tom i tom pismu Engelsu pomenuo i matematiku, te je tom prilikom ukazao na određene teškoće, tj. mogućnosti. Marks je sabirao i delio, kritikujući Hegelovu dijalektiku i granični prelaz matematičara na diferencijal, te je, u nameri da što tačnije izračuna, u jednom pismu Engelsu pomenuo da bi se morao uzeti što veći broj uzoraka. A danas svi znamo da je integral beskonačni zbir beskonačno malih, te je Marks bio na dobrome putu, itd. Jer danas su matematička statistika i linearno programiranje i te kako sastavni delovi nauke o ekonomiji, itd. Pa je l' ima ko šta da pita? I diže se jedan pokrupniji čovek tamo negde iz devetog, desetog reda, s mukom se diže i s mukom poče: Njemu ipak nije jasno, svaka čast inače, ali nešto je i on čitao, pa zna da je u celoj Marksovoj teoriji osnovni pojam vrednost, tj. višak vrednosti. Sve se oko toga vrti, jer iz viška vrednosti izvlači se profit, eksploatacija itd. Pa mu nije jasno, taj višak vrednosti kako se računa. Pitanje: Da li ga je Marks baš izračunao i kojim putem, može li se to uopšte? I na to kratko i jasno pitanje, ni odgovor nije mogao da bude drugačiji. I on je bio kratak: — Da, — počeo je doktor Taj i Taj, svečana kravata, svečano odelo, pa i držanje sigurno i svečano — Marks je to tačno dao, ve plus delta ve — rekao je doslovce. — Višak vrednosti je, dakle, delta ve — zaključio je i nije ni trepnuo. Nije se ni krede mašio, ta čarobna formula ostala je da svečano lebdi negde u vazduhu. Debeljko zinuo. A ipak je odgovor jasan, tu je zbilja sve jasno, tu svaki razgovor prestaje. Profesorima uostalom više i nije do razgovora. Čas matematike je završen. Aplauz i laku noć!

U takvim prilikama, međutim, u atmosferi koja se uvek iznova kao sama od sebe i ni iz čega stvara, teško je istinskoj misli da se artikuliše, svaki pokušaj kritičkog razmišljanja liči na pokušaj razganjanja vetra kapom. Marksizam kao ukupnost ljudske misli i htenja, sve do svakodnevne politike i možda tek tu, ipak je imao pretenziju da se i najuže filozofski zasnuje, u tom smislu ontološki čak. Iako se ta pretenzija nekako naknadno pojavila i ne u krugu njegovog najužeg zanimanja, kao da je tim više imala potrebu da na tu u stvari čisto filozofsku problematiku stavi tačku, raspravljajući uvek na isti način i bez stvarnog razumevanja o beskonačnom kretanju materije koja je večna. Te u stvari samo opisne aksiome o materiji, koje su dobrim delom pronađene tek u rukopisnoj zaostavštini Engelsa, trebalo je da budu siže i ispravni rezultat sve ljudske filozofske misli o prirodi, te kada se jednom kaže da je materija beskonačna, time je sve kazano. Lenjin je tome dodao i onu definiciju po kojoj je materija objektivna realnost, i time je zdravorazumski sistem filozofije bio zaokružen, onaj koji nije više samo kritika Hegelove ili kakve druge filozofije, nego koji i sam treba da bude filozofija. Taj tzv. dijalektički materijalizam, skraćeno i popularno dijamat, bio je onaj filozofsko-ontološki osnov marksizma koji je odigrao značajnu pozitivnu ulogu u politici i koji nju, tu ulogu, još uvek nastoji da igra u svakodnevnoj ideologiji. Tim teže je samosvojnoj i pravoj, tj. ne baš svakodnevnoj misli, onoj koja svaku ljudsku i ovozemaljsku podelu i granicu nastoji bar filozofski da pređe, tim teže joj je da se snađe. Ako je materija, dabome, i večna i, sasvim tačno, nestvoriva i beskonačna, zašto je ona takva i šta je u stvari, šta znači to beskonačna? Kako to da ona uopšte postoji, šta znači to sama od sebe? Čitav taj prostor, istinski prostor filozofije zapravo, o tome kako shvatiti ili kako bar doživeti te aksiome o bogomateriji u stvari, čitav taj prostor dijalektički materijalizam ostavlja praznim, a svakodnevna marksistička ideologija čak ga i negira. Pisac ovih redova osetio je neodoljivu želju i najintimniju potrebu da u taj prostor prodre i ona pitanja o materiji odgonetne. Budući da izvorna filozofska dela, filozofa koji su kao takvi već izdržali probu istorije, uglavnom nije poznavao, i budući da je dijalektički materijalizam i inače trebalo da bude krajnji rezultat sve te istorije, rezultat koji pisca, međutim, nije zadovoljavao, krenuo je on samostalno u avaturu. Tako je još pre gotovo deset godina nastao roman u stvari, filozofski roman doduše, pod naslovom Esej o Bogu ili o relativnosti i simetriji povodom deda Jovine smrti. U školskoj klupi pisca filozofija nije zanimala, ta dosadna priča o negdanjim ljudskim glupostima i besmislenostima idealizma, u situaciji kada je napokon ipak sve ispravno rešeno, ne mnogo zanimljivo doduše ali tačno. Zato je i svoj spis zamislio u obliku romana: intimno raščišćavanje onoga što je umnim glavama odavno jasno i gde su one već stavile tačku. Napokon je i pisac bio zadovoljan. Onih šest sedam aksioma o materiji uspeo je da svede na tri: o relativnosti u stvari, o simetriji i o njihovoj sintezi, sintezi koja je ostavljala doduše dalje nedovršenosti i nova pitanja postavljala, koja je (zar baš?) pokazivala da (zaista zar?) nema osnovnih aksioma. Ali pisac je ipak bio zadovoljan: doživeo je slutnju kao odgonetku u koju je mogao da veruje kao što drugi veruju u boga, slutnju, dakle, kao odgovor na pitanje kako to da Svet nikako i nizašto nije stvoren i da ništa dalje ne znači (a da ipak postoji). A onda je sa užasom primetio da u celom Eseju nigde nije definisao materiju. To što nije imao potrebu da je definiše doživeo je kao neoprostiv nedostatak. Naknadno se opredelio za definiciju da je materija nosilac mogućnosti, definiciju koja i nije tako loša kad bi, to jest, definicija materije uopšte imala smisla, definiciju koju na nešto drugačiji način daje na primer i Bloh. Tek docnije je pisac ondašnjeg Eseja i sadašnje Filozofije shvatio da nijedna definicija materije ne može imati smisla, da istinskoj filozofiji ona u stvari i nije potrebna, baš kao ni definicija ideje uostalom. To ipak ne znači da bi pisac u nekom ponovljenom izdanju Eseja izostavio definiciju materije. Ne! Iako bi Esej tu i tamo zbilja ponešto popravio, izvesna mesta u stvari samo ponegde stilski omekšao — jer se u međuvremenu i filozofski obrazovao, pročitao štošta i od originalnog filozofskog blaga koje se nakupilo kroz istoriju — definiciju materije ipak bi ostavio. Jedan roman, jedno umetničko delo, jedna filozofija upravo, neponovljiv je to i jedinstven čin baš kao trenutak života koji ipak, što lepše, što savršenije, što obuhvatnije, što istinitije, kako-tako traje. Pisano slovo je samo pisani znak svega toga. Kada se taj znak konačno stavi, doživljaj je gotov. Naknadni doživljaji ma i istoga dela samo su novo umetničko, novo filozofsko delo. Stoga naknadne ispravke imaju smisla samo ako se s ranijim delom poistovećuju, ako mu pomažu da ono samo sebe još bolje artikuliše. Pisac bi, dakle, ostavio definiciju materije, samo bi je u skladu upravo sa Esejom, potonjom definicijom vakuuma na primer, preinačio. Ovako: materija je jedino doduše jedini način postojanja mogućnosti. Danas, sve u svemu, pisac ne oseća kao nedostatak to što ovde, u Filozofiji i verovanju, nije definisao materiju. Naprotiv, smatra to kvalitetom dela i kvalitetom filozofije. Materija je, međutim, upravo definisana ovde, u pogovoru. Ipak. I to ne samo iz umetničkih i stvaralačkih razloga s obzirom na Esej, već i s obzirom na praktične posledice. Ako se, naime, po svaku cenu insistira na idealizmu i materijalizmu, na podeli to jest, toj i baš takvoj k tome, pisac sebe smatra materijalistom.

U opisanim prilikama, u opisanoj atmosferi međutim, nije uvek dovoljno biti prosto materijalista, ne retko je potrebno po svaku cenu biti marksista, ne bi li se tek tako sačuvala i poslednja nada da se rukopis ipak objavi. I pisac sebe nikako ne smatra „anarholiberalom“ i „kontrarevolucionarom“, „revizionistom“ ili „neprijateljem socijalizma“, već upravo marksistom. Ako je tačno, naime, ono što je Lenjin napisao da je marksističko učenje moćno zato što je istinito — i ako to treba da važi ne samo u okvirima i kao kritika ondašnjeg kapitalizma, nego i uopšte i zauvek — onda je i ovo delo, Filozofija i verovanje, marksističko, jer je istinito. Doduše, istina nema samo jedno lice, pa se često i ne zna koje je ono pravo, ali o tome koje je pravo i koje je jedino odlučuju drugi. Pisac uverava da će svaku odluku i svaku ocenu o tome istinski ceniti i poštovati. Svaku, koja se tiče dela i možda drugačijeg sagledavanja istine toga dela. Svaku, osim one koja dira u namere samoga pisca. Iako se pisac usudio da ospori valjanost Lenjinove definicije materije, filozofsku valjanost a ne političku i prosvetiteljsku, iako se usudio da upravo preokrene jedanaestu Marksovu tezu o Fojerbahu, mada je drugu uzeo čak i za moto, iako se usudio da ospori ispravnost Engelsovog pristupa filozofiji, piščeve namere su ipak, i čak upravo zbog toga, isključivo intelektualne, krajnje korektne i pretočene su u delo krajnje savesno. Iako je napisao „ni kapitalizam, ni socijalizam“, pisac nije protiv socijalizma. Ako socijalizam znači slobodu i opšti napredak, kako bi mogao da bude protiv slobode i napretka?! Pisac je samo napisao da uz uslov tolerancije čoveku neće trebati, da mu neće smetati ni (onakav) kapitalizam, ni (ovakav) socijalizam. Pisac se samo nada, ako tu nadu uopšte sme da iskaže, da će ljudi koji odgovorno vode te odgovorne poslove koji se skraćeno nazivaju politikom, da će razumeti njegovu doduše samo teorijsku misao: da politika koja istinski teži da prevaziđe blokove i blokovsku podelu sveta i da učini još jedan korak u napretku (samoupravnog) društva, da ta politika, baš zato što je samoupravna, ne može da bude, dabome, ništa drugo nego socijalizam, niti treba da je, po svoj prilici, nešto drugo nego parlamentarni socijalizam. Ne privatna svojina (i odluka) nad moćnim sredstvima za proizvodnju kao na Zapadu, ne ni politički monopol jedne moćne organizacije kao na Istoku. Jer niko nije u posedu jedne jedine i poslednje istine, svaki čovek treba da kaže svoju istinu, u to je pisac duboko uveren. U ime tog uverenja spreman je čak i mnogo toga u sopstvenim redovima da se kao zablude odrekne, poštujući disciplinovano ma i argumenat prinude ako ne nekakav bolji. Jednoga se pisac ipak nikada ne može odreći: da se krompir može ljuštiti i na drugi način, da pogrešno ili ispravno oljušten krompir zavisi od okolnosti i da te okolnosti čine svi ljudi. Svi, ćutali oni ili verovali, verovali u Boga ili u Materiju — ili ponajpre u sebe same.

potpis

U Beogradu, 06. 11. 1984.

(Sam kraj FILOZOFIJE I VEROVANJA,

koji inače nosi naslov POGOVOR)

Kroz socijalizam do rata

Vraćanje na početak