MAMBO DŽIMIJA RINGA

Džimi Ringo je pevao. Udobno zavaljen leđima o klupu iza sebe i poduprt laktovima, razdrljene bluze da su mu se pojavljivale dlakave grudi, sav se tresao u ritmu glavom napred i nazad. Namrštena čela, oštra pogleda, s nogama na klupi, rumajući s vremena na vreme nešto u ustima, davao je oduške svojoj junačkoj snazi.

— Talijano, 'ej mambo!

Uokolo su fijukale krede, pljuštale zelene šljive, dobovali kamenčići, zalepršala bi se po koja sveska, tresnula po neka daščica, ali on je, naravno, malo obraćao pažnju na sve to.

— Mambo, hej mambo!

Sav je polegao po klupi udarajući sad pesnicama između nogu.

— Mambo, talijano…

— Ej, mambo!

Prašnjavi, poderani đon, izlizana neravna peta, izjedeni blokej koji se klatio posuše prašinom svesku Džimija Ringa, ubrljanu a ukrašenu svakojakim šarama. „Isak Njutn 16…“ mastilom, crtica, olovkom „Bik“. Malo dalje „Pera“ pa nešto precrtano, kao „Buzduk“ ili „Tupan“. A popreko do samog blokeja „Gubimo latinski — svaka čast!“. Pa onda neobično krupno i odnekud crvenom olovkom „Mile, Mile, šapući!“.

Zvono je zazvonilo.

Prva mera predostrožnosti: spustiti noge. Druga: obustaviti paljbu s mamboom. Treća: otvoriti svesku. I četvrta: obratiti pažnju pa kada se budu otvorila vrata — od učionice, da, jer ovo je učionica ako se dosad niste dosetili — e, tada vredno zagnjuriti glavu u šake nad sveskom.

Čas je počeo jednim jezivim šapatom koji prostruja svud uokolo pa kao strepnja osta da lebdi u vazduhu: „Proziva!“. I dok listovi dnevnika kod listanja onako veliki šušte — u razredu grobna tišina.

Prva strana: srce mu zaigra, hladan znoj ga probi po čelu. Druga: već graške znoja. Treća: pretrnu, potpuno zamre, kao da ga neko pesnicom tresnu u grudi — nemoćno zaklopi oči… Osećao je kako se nemio prst neumoljivo ustremljuje na njega: „Ti!“. On jeknu. Zatetura ustajući, ali imaše još dovoljno snage u koraku i dovoljno hrabrosti u srcu da, oborivši glavu, profesora ne udostoji ni jednim pogledom.

U tišini, u grozničavoj tišini sad jezivo odjekivahu još jedino profesorovi koraci: tap, tap, škrip — gore, dole — tap, tap, škrip! Znoj lipti u iščekivanju, srce pod grlom — i najzad tišina, kakva tišina! A onda kratko i jetko, jezivo, kroz zube proceđeno: „Centralno kretanje?!“

Crna tabla ispred njega, crna i velika. Potpuno prazna! Šta sad?! Stajao je u očajanju. Crna, ogromna praznina! Čekao je. Profesor se izazivački igrao šestarom. Uzajamno čekanje. Profesor se igra šestarom.

Podlost! Niskost! Zar njemu?! Prekipe mu. Očajna odluka rodi se u njegovom usplahirenom srcu. Poslednja ideja, poslednja nada! On odlučno pruži korak, ote šestar profesoru i energično ga zabode u tablu: tap! I začas krug! Malo se stiša, obrisa znoj sa čela… Ali šta dalje? I opet jezivo iščekivanje! Šta sad?!

I u toj jezovitoj napetosti, u kobnom trenutku sudbine, trenutku biti ili ne biti, sinu mu grozničavo ideja: čim je krug, mora i centar, zato i jes' centralno kretanje! No, dalje se više nije moglo! U njemu je sve vrelo, kiptelo i — klecalo! „Tačka M, tačka M!“, ote mu se iz suhog grla kao vapaj, ali i taj poslednji krik izgubi se u bespomoćnom čekanju!…

— Ako ti nešto nije dobro, idi na mesto? Drugi put ćeš!

Grom i pakao! Šta profesor misli? „Sad zna — neću ga pitati, pitaću ga — kad ne zna!“

No nikakvih se pretnji on nije plašio.

— Bolestan sam — reče.

Džimi Ringo je seo na svoje mesto. I ovog puta je osećao trijumfalni oreol oko glave. Pobedonosno je kašljucao s vremena na vreme, ta slavni revolveraš bio je bolestan. Sad je spokojno čekao kraj časa.

Ima nešto večno u đačkim danima!

Vraćanje na početak