MAJKA
Čovek čoveka na ovaj ili onaj način sretne, uz okolnosti koje traju i povremene razgovore njegove postupke procenjuje, njegove odluke može kadikad čak da predvidi, može dakle da ga upozna, te da ceo tok njegovog životnog napora i nastojanja razume — u meri u kojoj s njim prijateljuje ne oseća nikakav nepoznati ostatak koji bi ga se ticao, kamoli mističan ili čak mitski ostatak. Ali da upozna svoje roditelje čoveku je gotovo nemoguće. On ih jednostavno prima kao što prima da ovaj svet postoji, i tajnovito i mitski, i u centru te zagonetke draga ljubav majke i strpljiva briga oca, a tek s druge strane tog beskraja, kao u priči daleko, mogući su nepravda i zlo. Ili ih ne prima pa prkosi i ratuje s celim svetom, opet ne dalje, međutim, od kućnoga praga. Tek sa zrelošću i uz poseban napor, misaon i emotivni, kad se sa sopstvenim porodičnim nedoumicama suoči, uvek uz istorijski i svetski trenutak koji prolazni život pritiska kao večnost, tek tada čovek počne (ukoliko počne) i svoje roditelje da shvata (pa konačno i sebe). Tu je istinski potreban ceo život, i majke i oca i sopstveni.
Ja sam imao sreću da mi roditelji dovoljno dugo požive — na kraju krajeva počeo sam da ih shvatam.
I
Naročito sam majku teško shvatao. Ona je retko govorila o sebi, o onome što oseća još ređe. Kad sam se venčao devojkom koju je ona već odavno znala, kao što je uostalom znala da kanim venčanje bez svatova, i kad smo došli i saopštili joj, prosto nas je poljubila, po jednom, bez zagrljaja. Dok je postavljala sto primetio sam da joj ruka drhti i da prstom briše oči. Začudio sam se: — Što plačeš, majko?
— Srećna sam — rekla je kratko i to je bilo sve.
Ni o svome detinjstvu nije pričala. Kao da ga i nije pamtila, kao da ga čak nije ni bilo — ništa osim onoga što i istorija beleži: rat, rat, i opet rat. Rođena je 1909. Ono dalje saznavao sam ili iz njenih lakonskih odgovora, ili, češće, od drugih: što je bezmalo, dakle, svak mogao da zna. Svoga oca i nije zapamtila, lep čovek, pravilnog, ovalnog lica, gustih obrva, bez brkova, šešir na glavi, na beloj košulji bela leptir-mašna, čak i prsluk, i mantil preko ruke. Verovatno ga je i ona samo preko slika znala. Gde je bio 1912. i 1913, ne znam. Da li baš kod Kumanova ili na Bregalnici,
* ništa. 1914. poginuo je u Cerskoj** bici, na Mačkovom kamenu, samo toliko se zna, inače ni grob. (Išla je tetka docnije da ga traži, čak više puta, pa nije našla). Imao je trideset godina. Danas postoji spomenik „Palim ratnicima varoši Svilajnca 1912–1918 blagodarno potomstvo“ — čuvena Mara Resavkinja: „Seja vam je venac okitila i sestrinskim suzama zalila“. U postolju slika i dede, majčinog oca. Kad je spomenik podignut imala je sedamnaest godina. Šta je u vezi s tim osećala, ponos, tugu, ne znam. Pre će biti da su joj u dnu srca ostali zbunjenost, nesigurnost i strah. Već od malih nogu morala je suviše otimačine i svakakvog nasilja da vidi, suviše straha u očima svoje majke, suviše pometnji svud uokolo, nerazumljivih pretnji, skrivanja i laži. Pa i docnije, 44. i 51, na primer. Na spomeniku piše da su ga 44. uništili četnici*** a da ga je 51. obnovilo građanstvo baš na dan republike, na spomeniku se više nije pominjao kralj.*** Šta tek ljudi trpe kad ni spomenik nema mira, šta i otkuda sve — da se čovek zbuni...........A onda je došao drugi događaj. Ja ne znam da li zbog pisma SKP(b)-a,
**** te četrdeset osme, tj. da se naše vođstvo i Partija pokažu pravovernim, tek, u školi su se organizovali кружоци kao pomoć slabijim đacima. Ne baš u školi, nego ko od boljih đaka gde stanuje, pa kod njega da dođu po dvoje, troje, te da uče. Bio sam ponosan što spadam u bolje, štaviše, bio sam najbolji, dobio sam crvenu pionirsku maramu, svi ostali plavu. Doduše, već sutradan su došli iz omladinske organizacije i rekli da je to greška, da sam ja prvi do najboljeg, a da je najbolji Voja Pavković — te mi maramu odvezali s vrata i svezali plavu. Voja, to je onaj čija je sestra već bila u toj organizaciji, ne u pionirskoj, i to čak sekretar ili tako šta, dakle napredna, ispravak greške nije mi teško pao. Naprotiv, znao sam da mogu još bolji da budem.I tako sam stajao u sobi i razgovarao s majkom, tj. doći će mi drugovi, tako nekako sam kazao.
— Kakvi drugovi? — zastala je majka u koraku.
Ja s ponosom objasnim da sam vođa takvog i takvog kružoka.
— Dosta mi je drugova, ne može!
I ja to nisam razumeo, pokušao sam da objasnim, nisam znao u kakvoj su vezi tu sad belosvetske ale koje, zar, još u kuću da dovlačim, tako nekako, ili vataroši, bio sam uporan, ali je majka ponovila oštro i kratko:
— Ne!
Pa valjda imam pravo da u ovom svetu svojim trudom koristim, da sopstvenim znanjem svoj značaj osetim, počeo sam dakle da prkosim, a za svaki slučaj pogledavam na otvorena vrata od verande, svejedno što majka u rukama nema oklagiju.
I tad se desilo to neočekivano. Kako je samo mogla u dva koraka da me dohvati! Tu odmah na verandi sam pao, a oštrica sekire — one što je iza vrata stajala — bila je odjednom nada mnom. Pokušavao sam da pogled i glavu sklonim od tog užasa, levo, desno, ali sam svakog ponovnog trenutka bio suočen sa njim. Više nije bilo granice do koje sva sila sveta može protiv mene da bude, više nije bilo granice do koje ja u ovom svetu smem da idem. Propao sam u bezgraničnost. Nenadno sam, čak i bez sopstvenog tela! Goli trenutak i jedna jedina tačka — da je da se preživi! Ne pamtim šta je majka tražila, sve sam obećavao. Šta bih dao da se iz tog beskonačnog propadanja izvučem, i svoj život, samo da ostanem živ!
Ne znam kako sam opet stao na noge. Ali čim sam stao, pobegao sam gl
avom bez obzira. Pitanja su tek potom naišla:Zašto?
Kako?
IV
Ponavljam, naročito sam majku teško shvatao. Neke njene postupke tek godinama naknadno, pa i tada malo po malo, u navratima, prođe pet godina, deset, pa opet, sve onako kako sam sam život živeo i od njega šta razumevao — kroz sopstvene nedoumice, ne samo svakodnevne, nego posebno one što goli smisao opredeljuju. Zašto je čovek u ovome svetu, kako to da je uopšte živ? Kako to da čitav svet postoji? Zašto je takav? To jest, kakav je u stvari? Bezgraničan? Sve dok nisam počeo da shvatam bezgraničnost i sebe u njoj, sve dok sam u sebi nisam stao na put razrešenja tih zagonetki, nisam ni s majkom bio načisto, nisam je razumevao.
A ni malo lako nije išlo. Imao sam strah pred Beskonačnim. Pukne odjednom pučina dokle god pogled i misao dosežu a ipak nedosegnuta ostane, sopstveni zamah i dah suzi se u njoj do gole tačke koja, zar, nestaje — ja sam se i bukvalno plašio da na moru, na primer, daleko otplivam. Sa zalaskom sunca, opet, zatrepere zvezde — tek rasuti beleg tog crnog beskraja svud uokolo — pa čovek teško shvata, često ni za živu glavu ne prihvata, to odsustvo poslednjeg Gore i poslednjeg Dole, oseti se naprečac sam do užasa: u tom bezdanu nema se na šta osloniti, ni na kakvu branu i zadršku, kamoli kakvu obećanu Zemlju il' prvotnu Reč. Večno lebdenje, koje — paradoksalno — kao da baš iz vlastitog propadanja život oslobađa. Život, koji je i sam bez granica. Uzalud sam godinama granice sebi umišljao, plašeći se da zakoračim u taj ponor što — upravo mami. Šta ako se baš u bezgraničnost otisnem? Ma i u smrt, baš u ime života! Avionom, na primer, nisam leteo sve do svoje trideset i osme. Mnogo ko sav život proživi a da taj ponor ne vidi, uvek samo ovog ili onog Boga, tradiciju, propis. Sve — bez pravog straha i bez pravog pitanja.
Ja sam zahvalan majci ne samo što me je, uglavnom ona, materijalno odnegovala — to sam joj i rekao jednom zgodom i ona je na to klimnula glavom — nego i što sam pored nje naučio da pitam, da, iako ona sama nije umela da pita. Zahvalan sam i ocu, ni on nije pitao, on je prihvatao. Pored njega sam naučio da prihvatam.
Najzad, ovaj dragi svet onoliko je u redu koliko ga takvim učini samim sobom — čovek sam.
Ali ne samo da sam ja teško shvatao majku, nego, kanda, i ona mene. Isto tako: godinama po malo.
Kad sam je, tada već pred diplomskim, upitao: — Zašto, majko, da digneš sekiru na mene? — ona se najiskrenije začudila: — Pa da te zaplašim! — Ta samo po sebi se zna: tek jedna opomena međ' ostalim, dobro, malo nervozna i nespretna. Kao da sam ja to još onda morao znati, kao da i nisam bio dete. Ja sam, doduše, u to vreme otprilike već brojao krstine šaše kod deobe s napoličarem, ali daleko od toga da sam majci bio zaštita i već tada domaćin. Ona me je poslala s čovekom u kolima da brojim i ja sam prosto brojao, koliko tamo, toliko ovamo. Ali sam na igru mislio, i na školu. I to brojanje je u stvari igra bilo, jedna zanimljiva školska vežba.
A opet, i deset godina potom, zanoćim sa ženom i kćerkom kod oca i majke. Spavali smo u dnevnoj sobi. Kćerkica tek negde oko godine dana, nešto se noću uznemirila i počela da plače. Ja ustanem, uzmem je u naručje, vidim suva. Napojim je, s njom prošetam, ona se smiri. Kad — majka me ujutru zagleda.
— Začudilo me što nisi probudio ženu?
— Zašto da je budim? Pa bila je samo žedna!
Majka je inače znala da i ja perem i povijam dete, po pričanju doduše, te ne znam kako je to zamišljala, kao nekakvo muško trpljenje valjda, uz gunđanje, šta li. Tada je to prvi put videla.
— Nisi bio nervozan — rekla je. — Bio si prirodan.
I tako, mislim da je napokon i ona mene počela da shvata. Uostalom, bila je zakoračila u mirnu starost, mogla je naknadno i u spokoju o svom životu da razmišlja. Kad bi majke znale koliko se od njih očekuje, koliko njihov i najusputniji postupak prijanja i koliko dugo svaka njihova reč u duši odjekuje, i ona uz osmeh i ona uz prekor, uplašile bi se i prestale da rađaju. Ima nešto u tome što samo mlada žena može da rodi. Ljubav i majčinski instinkt su nešto iracionalno. Tako — pa šta bude! O rezultatima ima vremena da se u starosti razmisli, da se sa zadovoljstvom crta podvuče. Kad bi majke unapred znale koliko je svaki njihov pokret i mig važan, uplašile bi se i prestale da rađaju. Hvala im što ne znaju.
S mojom majkom slučaj je tako hteo. Došla je u posetu baš pred novu 1979. Na nedelju dana pre. Imao sam već i drugo dete. Ispratio sam je niz stepenište. Na rastanku me pozvala:
— Dođite za doček kod nas.
Klimnuo sam glavom i pružio joj ruku. Mi smo se retko rukovali. A ovaj put ona mi je ruku uzela i prinela usnama sagnuvši se. Poljubila me u ruku, prvi put. Bio sam dirnut. Slobodnom rukom pomilovao sam je po kosi.
Slučaj je hteo da je više živu ne vidim, da smo se tako u stvari oprostili.
Da li baš slučaj?
* Varoš i reka, mesta bitaka u Balkanskim ratovima, protiv Turske, odnosno Bugarske.
** Planina, početak Velikog rata (kasnije nazvanog Svetskim).
*** Četnici su u Drugom svetskom ratu bili upravo kraljeva vojska, oprezno protiv Nemaca i iznuđeno protiv komunista u paralelnom građanskom ratu.
**** Saveza komunističkih partija (boljševika). Tim pismom počeo je poznati sukob Staljina i Tita.
(Fragmenti iz istoimene priče)