KRŠTENJE MALE NATE
Vidite, ako početka uopšte ima, onda su pitanja možda i počela time — smrću deda Jove. Ili bar neki nagoveštaj njihov. Uostalom, još ni znatno posle nje pitanja nisu postala mnogo jasnija — izazivajući samo nedoumicu. Nedoumica je, sećam se, naročito narasla jednog proleća — kao sa samim bujanjem mladoga lišća ili od neke čudne snage nabreklog vazduha. Sunce zasja, a ja često u igri zastanem pa za svoje drugove pomislim: „Bože, igraju se, a jednoga dana će svi duhnuti u prazno onako kao deda Jova“. Tad je i majka primetila da sam često zamišljen, odsutan, a i apetit da sam izgubio. Odvede me lekaru.
— Svuci se! — reče mi on.
Ja se svučem.
— Sve, sve, i pantalone! Vi izađite!
Onda pozva majku, pa, sećam se, reče jednu jedinu, ali čudnu, nekako krupnu, neobično važnu i značajnu reč: — Pubertet — i prozva sledećeg.
E, da — i nekakve lekove mi dade: vitamin C, bevipleks, i tako, tek onako. No, na moju sreću, uskoro zatim imađasmo u školi čas fiskulture, da skačemo uvis, preko letve pa u pesak. A bio neki Mića Mera, špiclov jedan, takođe odlikaš. Ja preskočim 120 cm: bio sam okretan, brz, elastičan — moje „makazice“ nad letvom dlan o dlan. Kad — preskoči i on. Svi ostali i ne skaču više. Ja 125 — on 125. Ugrizem se za usnu, skupim snagu i dah, i hop! — letva se samo malo zanjiše, ali ostane gore, visoko: 130 cm. Meni srce od radosti i ponosa da iskoči! Ruši Mića letvu jedanput. Ruši drugi put. Pogledava me iskosa, vidim guta knedle — a ja mu se samo malo osmehnem, znate onako kao: odličan si, odličan, ali božemoj, ne može svako k'o ja! I znate šta se tad desilo? Znate šta?! Zatrči se Mića Mera i — zamislite! — glavačke preko letve! Kolut preko letve — i on 130. I ne samo to! Sad on mene gleda, sad se on meni smeška, pa kaže:
— Stotri'es'pet, ja ću prvi! — i opet kolut.
Onda ja rušim jedanput, rušim drugi put. Smrče mi se pred očima. „E, nećeš, pasji sine!“, ciknem u sebi — pa i ja naglavce. Ne vidimo više ništa i nikoga — već obojica preko 140, bubrege lepo u pesku da ostavimo. A onda nas nastavnik onako zajapurene, znojave i zadihane potapše po ramenu:
— Bravo dečaci, dosta za danas!
I uopšte, pravi krpelj taj Mića Mera. Ne mogu da dobijem peticu, a da on odmah idući put ne kaže: — Molim, nastavniče, da odgovaram i ja
za peticu!Pa, bogami, onda i ja njemu vratim istom merom.
I tako me život ponese — zaboravim na sva pitanja i sve nedoumice. Potpuno! Sve do dan-danas, tj. do nedavno, do pretprošle jeseni tačnije. Zapravo, još samo jednom sam se setio onoga „Kako? Zašto?...“ Štaviše, tom prilikom su pitanja bila određenija, samim tim i mučnija:
...
Kako je svet (i čovek u njemu) stvoren?
...
Zašto je stvoren?
...
I šta uopšte on (svet i čovek) znači?
...
Ali to je bilo davno, još za vreme moga prvog studentskog odsustva.
Navratim u selo, kod mojih, sneg veje i pod nogama škripi, čini mi se sve u hvalu mojim prvim desetkama. Pa i ljudi kao da me nekako posebno zagledaju: onaj školac! — ni najmanje neprijatno, zar ne?!Ali avaj!
Pozove nas neko Bole, jedna susetka, sredovečna samohrana žena — sebi na slavu, na ručak. Jako pobožna žena, iako psuje na sav glas dok po glibovitom putu konja šiba: psuje mu upregnutu majku u prkno i sve svece na nebu skida. Šta će?! Tu kućicu i malo neplodne zemlje ima, pa mora tako i kao rabadžija, prevozi ljudima. Taj konjić joj sve i svja. Timari ga, mazi, nutka, ali ga zato i psuje kad hleb nasušni zbog teškog puta i nevremena dođe u pitanje — da huk oluje nadjača. Ko je ne zna, i po najvećem pljusku zastane da se za tim njenim prodornim, rapavim, ni muškim ni ženskim glasom, psovkama, osvrne — kao za kakvom, iznenađujućom prirodnom pojavom. A od svega vidi samo pod pljuskom i kabanicom zgureno telašce, i odjednom — gle čuda! — nad njim razmahani, razjareni bič kao u koštac uhvaćen sa samom nemani nevremena, i opet psovke da gromove nadviču. I još jednom gle čuda! — kola ipak kreću, samo se zadnji levi točak kotrljajući se teško i uz škripu klati levo-desno: kao da je sav teret ove nedaće na njega prebačen. A inače je, kažem, pobožna, jako pobožna žena — na svoj način. Zato i ja odem na ručak — da taj samohrani ljudski prkos, tu ljudsku nevolju, nemoć i neznanje ne uvredim. Takoreći — iz sažaljenja.
Već svi sedimo oko stola, i slavski kolač je tu, i sveća pored njega — još samo popa čekamo da molitvu očita. Seoskog popa Lazu, takav je običaj: i nepozvan obilazi domaćinstva, zna on tačno kad je kome slava. U jednoj ruci nosi korpu, tu tovari jaja, slaninu, živinčad — šta mu ko da, a u drugoj nekakvu torbu i u njoj svoje, crkvene i božje, drangulije. Elem, banu najzad i pop Laza, crvena, podgojena lica, raspoložen i veseo. Bole se prekrsti, pa kresnu šibicu i upali sveću. Mi svi ustali. Pop Laza, sve osmehujući se, sve za junačko zdravlje pripitajući, poče iz svoje torbe raspremati: najpre epitrahilj navuče preko glave, onda vadi srebrni krst, tamjan, molitvenik... ali bosiljak nikako da izvadi.
— Daj de, bogati, tvoj, u božjem poslu moj se potrošio, nemam ga više.
— Nemam, pope! — veli Bole.
— E?! — trupka pop s noge na nogu i gleda uokolo kao da je baš tu negde bosiljak ostavio.
Mi svi oko stola stojimo ćutke, oborenih glava, sveća gori, slavski kolač... Pop mrmlja nešto sebi u bradu, kao „Sad ćemo mi to, sad, sad“ i jednako se osvrće. Onda se brzo, nekako kratko, kao krišom, prekrsti, promrmlja valjda „'prosti, Bože!“ — pa pokaza rukom kroz prozor na promrzlu, p
oluzavejanu bašticu:— Daj onu mirišljavicu!
Bole se trže: — Onaj korov, pope?! — pa ga pogleda svojim sitnim, nepomičnim očima.
— Ma kakav korov! Mirišljavica je to, mori! De, daj je!
I tada
se desi nešto krajnje neobično, nešto što bi — da nije i iznenađenje, pa čak u neku ruku i komedija — bilo sposobno da snagom svoje nevine odlučnosti, snagom prave vere, čoveka namah potrese do dna duše. Bole se još jednom trže, kao da se sva skupi, onako sitna, već oronula, za trenutak kao da dođe još sitnija i ojađenija — ili je to samo varljivi tren, jer odjednom grmnu, onako teško, rabadžijski:— Marš, pope, usta li te tvoja! — i krezubim ustima samo vrca prskajući pljuvačkom na sve strane. — Marš, napolje! Napolje, krmak gramzivi, ti li ćeš mi slavski kolač da skrnaviš?! — pa kad za popom zalupi vrata, opet se skrušeno poguri nad stolom, naboranog crnog seljačkog lica a bleda, uzbuđeno ozbiljna. — Oprosti Bože! — prošapta jedva čujno, prekrsti se pa se povi i poljubi kolač. Sve — bez trunke kolebanja, pitanja ili sumnje. Kao da je već odavno rešeno kako treba da postupi, čak i u ovakvoj situaciji.
A pop je, brajko, pop, ne samo među prvim ljudima u selu, nego i inače, božji sluga takoreći — onog istog boga kome i Bole sveću pali. Ali ona ni trepnula nije! Ni jednog trenutka! Pa da se čovek s divljenjem ne upita — šta je To? Ne, nije to samo što ona sopstvenim rukama, seljačkim, rabadžijskim, zarađuje sebi hleb — pošteno, mukotrpno, ali baš zato uprkos. Ni to što osim pred bogom ne polaže nikome računa o tome hoće li imati hleba ili ne, i što u teškom životu to oseća kao blagodet, a ne kao samoću. Jeste, To je To, ali i mnogo više. Ona veruje. Prema tome, ona zna. Nju nikakva pitanja ne muče. Ona je mirna, zna šta treba da radi. Znaće to i kad joj zadnji čas kucne. O, kako sam joj na tome zavideo — njoj, krezuboj, oronuloj, polupismenoj i primitivnoj seljanki, ja, školac, odlikaš, obrazovan i mlad! I divio joj se. A uza sve to ponešto valjda i mrzeo, osećao se ponižen, smešan. Ta, zamislite, pošao sam na ručak iz sažaljenja! Kakva grdna besmislica, kakva zabluda, kakvo neznanje! Tek — drhtao sam ćutke dok mi je svaki zalogaj sa njene skromne trpeze sedao u stomak čas kao sama žeravica, božja muka i poziv na pokajanje, čas kao blagoslov i spokoj, kao samo telo i krv božja.
Eto, još samo tom prilikom sam se setio onih mojih pitanja, one moje nemoći i muke. Ponovo uzalud — jer ne samo da su i ovom prilikom ostala bez odgovora, nego je iza tih pomešanih osećanja i utisaka sa toga ručka ostala samo jedna nedoumica više: može li uopšte čovek od nauke, čovek koji, dakle, iza konačnog niza pitanja neće da stavi boga, koji, to jest, kraj svoga znanja neće da označi bogom i time svoje neznanje jednostavno njime zameni — može li, dakle, takav čovek uopšte imati Boga?... Svoj konačni pogled na svet i njegov smisao, pogled skladan i u principu potpun, bez daljih pitanja, kvalitativno novih? Ili je osuđen na večita pitanja i nemir, na večna preispitivanja i muke? I u čemu onda da nađe svoj spokoj i pomirenje?!
Ali, rekosmo, i ovo je bilo već davno.
Malne, potpuno zaboravljeno.
A onda dođe ta jesen. Zapravo, jedno, pa drugo proleće unazad rodila mi se kćerka. Srce mi ponosno zaigra od radosti — i ništa. Uzmem bolničku otpusnicu i ličnu kartu, kupim za dva dinara taksene marke i odem u Opštinu: da se dete upiše u knjigu rođenih. Znate već, ime oca, ime majke, mesto i datum rođenja? — kuca službenica, tupe, tupe! Koje ćete ime dati?
— Natalija — kažem — to je po majčinoj babi po ocu. Devetoro sinova i kćeri imala, i sve ih na svojim rukama podigla. Rano ostala bez muža, bez pomoći, ali se borila do devedesete. Pa da jedno praunuče nosi njeno ime...
— Dobro, dobro! — osmehne se kratko službenica — nema za to rubrike. Ovde potpišite! Marke? Dole ćete pečat. Sledeći!
Vidite, ni venčao se nisam ni uz kakvu muziku i talambas. Jedino smo kum i ja vezali kravate, a nevesta, moja supruga, uoči venčanja dala da joj se haljina hemijski očisti. Inače ništa: tri službena snimka službenog fotografa i buket cveća od kuma, doduše lep buket — bele gladiole s crvenom pantljikom. Kuma je odmah zatim otišla da svrši neke svoje poslove. Beše četvrtak, jedanaest časova — pa kad je već iz kancelarije bar i to da obavi. S kumom smo otišli u jedan restoran na ručak — da već prvog dana ne moramo kuvati, znate kako je to s gazdaricama škakljivo. A i šta bismo inače? — kad smo bili bez igde ičega. Prosto ništa: dva golaća i ona stvar između. Trebalo je sredstava da se nešto stekne, trebalo je napora, odricanja. Zato mi ovakva registracija nije bila čak ni neobična. Jednostavno, znali smo šta hoćemo. A to nikako nije malo — i bez molitve i bez krsta naš Bog venčanja bio je pr
isutan. Posle svega smo i ponosni na to.E, ali ovo s krštenjem, tj. s upi
som u knjigu rođenih — ispade nekako drukčije. Spočetka nisam toga ni bio svestan. Tek samo odre đena nelagodnost. I tako prođe prva jesen, kćer mi od nezainteresovane i beslovesne, tek samo žive neodređenosti postade baš lepa bebica, dobi neke svoje crte, pogled — sad bih je već u hiljadama prepoznao. Negde u zimu njeno dotadanje gugutanje što je moglo značiti i „jode, jode, popi oće“ i „mama bzo, piš, piš“ i „meca, zeka“, „kaka, kaka“, tj. sve i ništa — dobi oblik i prve reči. I zamislite koje! Ni „mama“, ni „tata“, nego — „baba“. Mene nešto žacnu. Baš se unespokojih. Sve nekako ovako: Jedno je venčanje — ljudi se i venčavaju i razvenčavaju — a drugo ovo, novi život, sopstvena krv. Grmelo, sevalo — dete ostaje iza tebe. I ne samo iza tebe, već i iza oca tvoga oca i iza majke tvoje majke, iza babe — i iza svih znanih i neznanih predaka, njihovih znanih i neznanih muka, želja, odricanja. Pa može li se onda tako?! Potpis, pečat, sledeći?! A u crkvu dete da nosim — to je tek besmislica!I tako dođe jesen, ta o kojoj i počeh da pričam. Petak, supruga petkom dolazi iz škole nešto kasnije. Tako se naša Nata prevrtala po krevecu, prevrtala, „mama dođe, baka, deka, sutva“ — gugutala, pa zagrlila svoga mecu i zaspala. A ja st
adoh nestrpljivo razgrtati zavesu i gledati u suton niz ulicu.— Spremi dete, da se spakujemo, putujemo! — rekoh su
pruzi čim dođe.— Kuda?
— U tvoje negdašnje selo, u Bosnu!
I zamislite! — razumela me je. Ništa više nije pitala, niti rekla. Čak ni ono najprirodnije: pa ja tamo više nikoga nemam?! Počesmo se spremati. Ćutke, nekako svečano. Krštenje je već bilo počelo.
Još u podnožju groblja dočeka nas vetar, onaj jesenji, hladni, ali što sa bledim jutarnjim suncem na horizontu iza šumovite padine ipak kao da krepi — probija do srži, slepo, ravnodušno, ne praveći nikakvu razliku između snažnog čoveka i krhke žene ili bespomoćnog deteta, a u srcu ipak budi nekakvu toplinu, zračak nade, budućnost.
Pažljivije se umotamo u šalove, čvršće stegnem Natu u naručje, pa korak po korak seoskom bogazom ka vrhu. A ozgo, kao na samoj rujnoj pozadini neba — siluete krstača. Jedna do druge, veća do manje, prava do krive, gusto, jednako — kao jedinstvena vojska negdašnjih, uspokojenih boraca, bez prvog i bez zadnjeg, bez početka i bez kraja. Kad zađosmo među stazice na groblju, obrasle travom i korovom injem popalim, vetrovito sunce je već odskočilo od horizonta. Dugo smo se motali po tom zbog vetra nemirnom grobljanskom korovu dok među jednakima ne pronađosmo grob baba Nate. Drvena krstača gotovo bezbojna, natrula, s podnožja obrasla mahovinom — inače začudo prava; jedino poprečni njen deo iskrivljen, tu i tamo podužno napukao, te stoga od urezanih slova jedva čitljivo: NA...LIJA... 865... Okolo, po gotovo sasvim ravnoj humci, nabujala travuljina. Kad pristupismo, ćutke, oborenih glava, gologlavi, vetar je još uvek onako isto hujao, okolo isto jednolične krstače, pod nama razigrana travuljina naš korak kao i da ne oseti — u tom opštem huku i nemiru... savršena ravnodušnost i spokoj. Nikako se i ni po čemu nije videlo da smo prisutni. Iako pre upravo kao melem i spasenje, nego kao uvreda — ipak čudno! Stojimo na tlu pod kojim su kosti naše prababe, kosti i sama krv — a ono ništa. Ni vetar jače da zahuji, ni sunce da otopli, čak se ni krstača i ne prenu. Ništa — večna, tajanstvena nepromenljivost! Jedino se Nata u mome naručju sanjivo promeškolji i ja — još čvršće je stegnuvši — odjednom osetih na svojim grudima njeno bilo: šum i dah njenog srca, majušnog, ali utoliko bržeg, življeg, njenu krv. I nov život počinje, i čovek — dok se klanja nad tom naherenom krstačom — odjednom oseća da misteriji kraja nema, da je sve nedokučivo, sem ako nije u srcu — a ono je tu, jednom zauvek.
Vidite, sve vreme puta smišljali smo šta ćemo na grobu reći. Šta — da bi bilo dovoljno dostojno onog truda i one muke što je baba Nata učinila za svoje potomstvo; onog trpljenja i odricanja bez pitanja i prigovora, što u čoveku izaziva najdublje poštovanje.
A sada, bili smo tu — i ništa nismo rekli.
I zamislite! To je bilo To, To pravo. Kao da smo rekli
sve što se u ovakvoj prilici može reći — i još mnogo više.(Iz ESEJA O BOGU)