Filozofija i postaje  upravo time filozofija što polazeći uvek iznova od dela — a da kako bi inače? — pokuša međutim, i uvek iznova je bar u pokušaju, da svaku granicu njegovu prekorači, svaku određenu granicu, prostornu na primer, vremensko-kauzalnu, itd. Filozofija je filozofija tek kada se neposredno prema celini okrene i o njoj počne da razmišlja — izbegavajući dalje ma šta posebno i određeno. Polje filozofije je baš ta beksrajna Celina, koja po sebi nije ništa posebno, još manje određeno, već je jedino u odnosu na Deo to što jeste, Celina dakle: ona je tek prema Delu nešto, makar opšta negacija njegova, makar to jest otvorena pa i neodređena granica njegova — iako uključujući u sebe i njega samog, i deo. Celina je, dakle, jedino delom određena. Celina postoji zato što postoji deo. Naravno, deo uopšte. Jer bio deo ovakav ili onakav, nevažno je to za Celinu. Njoj je dovoljan ma kakav, tek samo Deo, tek samo minimum razgraničenja. Ona će biti ono što jeste ma i ne bilo dakle baš tačno te i te posebne određenosti, dovoljna je posebnost i određenost uopšte, pa bila ona inače odavde pa dovde ma koja slučajna pojedinačnost čak. To je ono što može da se menja, nastaje i nestaje. Ono što uvek iznova ostaje — to je neuhvatljiva Celina. Njena je čarobna nužnost u tome što u sebi samoj nema nikakvog zahteva, nikakvog razloga baš za tu i tu posebnost i određenost. Ona može da primi i iz sebe da rodi svaku pojedinačnost, prosto sve. Zato ona i jeste univerzalna: i na ovakav i na onakav način, ovde i svuda. Zato u njoj, tj. uopšte i svuda, i važi princip relativnosti:

Ni za jednu posebnost i određenost  nema razloga u Univerzumu, nikakvog posebnog razloga.

Naravno, univerzalno odsustvo razloga isto je što i odsustvo protivrazloga, potpuna ravnodušnost takoreći. Ako je nešto već nešto, tako i tako dakle, tada nema razloga da bude drugačije.

Jedan od načina ispoljavanja relativnosti je dakako i inercija.

Opšta, sveopšta inercija. Nema razloga da bude drugačije. Uvek sve isto. I čudno, baš relativnost je pokretačka snaga sveg Univerzuma, i to upravo zato što je ipak i ona samo određeni odnos, ipak jedna posebnost i određenost dakle. I ipak je ta posebnost i određenost naravno u celini, to je odnos celine prema delu, dakle takođe je deo Celine. Ni za relativnost samu, baš po sili same relativnosti, nema razloga u Univerzumu. I u njoj samoj moguće je odstupanje, ili zapravo razlika, bar neka minimalna razlika to jest.

Ta minimalna razlika, koja se baš zbog doslednosti sopstvenoj određenosti tu ipak ispili, nije ni nedoslednost ni neodređenost — nego simetrija.

Isto, sve isto, samo to sve što je isto Levo je umesto Desno. Ništa, tek da ipak nije isto. Tek da nešto  ipak mora i drugačije. Baš zato što nema razloga nešto se prenulo, šta li, i promenilo, samo jedno Plus, na primer, umesto Minus, Plus dabogme u odnosu na nešto za šta takođe nema razloga — a kamoli da je početno stanje baš ili izuzetan pravac — te, zaista, ono što je Plus možda je samo Gore, možda ipak Dole, ili baš i Minus. Opet se dobila dakle, opet je ostala prema tome — samo relativnost. Ili, ako je to bolji izraz:  i n e r c i j a. Ili:  s i m e t r i j a.

I šta još?

Ništa, sa time međutim sve, ceo Svet. Ta posebnosti i određenosti i onako mora biti, jer Svet postoji!

A to opet i jeste polazna činjenica: Svet postoji.

I još: Pojedinačnosti postoje.

To međutim samo po sebi, jedno s drugim u samome sebi zapravo, znači u stvari jedinstvenu činjenicu: Relativnost postoji.

I tek to je sve. To je ono od čega treba poći, to i ništa više trebalo bi da bude dovoljno da se i do poslednjeg odgovora dođe, baš onog na osnovno pitanje filozofije — odgovora ili bar neke nemušte odgonetke zapravo, tek samo neodređene slutnje, čega god, ipak do nečeg dovoljno određenog valjda. U tome i jeste protivurečnost: očekuje se nešto, jer se uvek i ima posla sa nečim posebnim i makar kako određenim, a, s druge strane, ni za šta i ni za kakvo posebno i određeno nema razloga. Pa je to još sve od čega se može poći! A kad je to sve i kad nema razloga, takođe ničega i nema, zar ne? Uopšte ničega! Ili je i to ništa ipak nešto određeno, ta i ono samo je ono što jeste tek u odnosu na ovakvo ili onakvo nešto, tek kao njegova  negacija to jest. Ništa je ono što je moglo da bude a nije. Pa ako bi ta negativna mogućnost večno ostala jedna te ista ma i negacija svake posebnosti i svake određenosti, i samo ništa postalo bi — bar po statičnosti svojoj i bar posredno — nova posebnost i nova određenost, baš  afirmacija po sebi, ništa drugo. A tek za to ne bi bilo razloga, tek to je nemoguće. (Nemoguće je da sveopšta negacija dosledno i samu sebe ne negira). I iz te nemogućnosti prosto se nema kud, nego pravo u pokret i promenu — baš ta gvozdena logika i jeste stvaralačka snaga sveg Univerzuma: ta nešto ipak mora, uvek iznova ma i bezrazložno nešto, slučajno to jest, što već sutra opet nije. Nešto što već tada kada nužno jeste, jeste i nešto drugo, tj. nije to što jeste, odnosno jeste u prolazu, u promeni i magnovanju, tako da u stvari i nije. To je istinska protivurečnost, u samome predmetu, ne više metodološka. Sam Svet je u sebi samom protivurečan. Baš zato što je Sve(t), iz sebe samog samome sebi protivureči: ne tek tako Sve (ne tek tako Svet), nego uvek iznova to i to, pojedinačno nešto. Ukoliko se dakle o pojedinačnom radi, to je uvek ponovno ukidanje Svega (ukidanje tek tako Sveta). Ali bez svega sveta ne bi bilo ni toga i toga. I dok je Sve (dok je tek tako Svet) neodređeno nešto, pojedinačno je krajnje određeno, ono je to jest posebno i određeno. Ova protivurečnost se uvek nanovo miri u posebnom i neodređenom, odnosno u onom što je još samo moguće.

S jedne strane: ono što je moguće, jedno, drugo, razne mogućnosti čine novu neodređenost, najzad potpunu neodređenost, sveukupnumogućnost to jest, prosto sve, Beskonačnost.

S druge strane: pojedinačne mogućnosti bivaju pojedinačne tek zato što se na posebno i određeno oslanjaju, na pojedinačnosti same.

I tu najzad ni sam odgovor na pitanje o postojanju Sveta ne bi trebalo više da izmiče. Pre svega — postojanje? To je stanje koje svoju čvrstu pouzdanost dobija tek kao jedno posebno i jedno određeno postojanje. Tek tako ono ima svoj početak i svoj kraj, svoje vreme prosto-naprosto. Posebno i neodređeno postojanje opet je postojanje samo mogućnosti. Za nju je već teže odredljivo kada je počela a kada se završila. Potpuno neodređeno postojanje, ni u posebnom ni u određenom, isto je što i nepostojanje: tek samo sveopšta neopredeljena mogućnost — potpuna neodređenost — van vremena i svuda, takođe dakle i van prostora. Njoj, prema tome, nikakav razlog i ne treba, ona postoji po sebi: odvajkada i zauvek, sveobuhvatno i uvek isto — prosto-naprosto Beskonačnost. Ta jedina beskonačnost dakle, ta neodređena beskonačnost to jest, ili beskonačna neodređenost svejedno, koja je nepostojanje, tj. isto što i potpuno neodređeno postojanje, što i sveukupna mogućnost dakle, ne može međutim ostati tek tako takva. Inače bi se ipak i baš bez ostatka pretvorila u nešto drugo: u jednu jedinu mogućnost, u opredeljenost za posebnu i određenu neopredeljenost — nešto sasvim nemoguće dakle, konačnost i kraj. Otuda u njoj samoj nužno mora da je ne samo postojanje i nepostojanje uopšte, nego i svako postajanje i nestajanje u detalju, svaka opredeljenost i svaki izbor. U nužnoj razlici (u samome sebi, u razlici) jednog te istog inače i potpuno neodređenog začinju se i nadalje račvaju sve posebne neodređenosti, ipak određene mogućnosti to jest — a sa njima napokon i posebnosti i određenosti same. To izlučivanje pojedinačnog je međutim rezultat koji već sledećeg trenutka nije isti: u odsustvu neoborivog razloga svaka pojedinačnost jedino je trenutna naznaka (i ništa više) svega onoga što je tu moguće. I tako, uvek samo naznaka i simbol — večito nove pojedinačnosti.

Otuda i odgovor: Svet, strogo uzev, i ne postoji, postoje promenljive i prolazne pojedinačnosti u uzajamnoj vezi.

Odnosno naprotiv: Svet postoji, ali baš zato što osim tih i takvih pojedinačnosti ništa drugo ne postoji.

Ali: Zar baš ništa drugo, baš da ne postoji?

Najbolje ovako: Svet niti postoji niti ne postoji, postoje promenljive i prolazne pojedinačnosti u uzajamnoj vezi.

Međutim: Ni same pojedinačnosti ne bi postajale da nije tog i takvog Sveta. I one same su dakle nešto što niti postoji niti ne postoji.

To jest: Pojedinačnosti postoje, ali su baš zato promenljive i prolazne. Kao nešto određeno Svet ne postoji, ali je baš zato oduvek isti i večan.

Da, to je istina, to je odgovor.

To (je) sve.

Napomena:

Beskonačnost je dakle Beskonačnost tek zato što je potpuna neodređenost, što u stvari isto toliko nije koliko i jeste, jer — jedno, drugo ili sve — ni u tome ona nije određena. Beskonačnost prosto ni u čemu nije konačna, ni na koji način ograničena, ničim omeđena i, prema tome, ni u najmanjem nije određena. Inače bi svako pojedinačno određenje bilo u stvari ograničenje, a opšte određenje o ukidanju određenja suvišno i tautološko. Tako na primer, ako je već rečeno ono pod d) da je Prauzrok beskonačan i ako se oko toga svi slažu, onda nikakvo čudo nije što se i oko odredbi pod a), b) i c) opet svi slažu. Kad je nešto beskonačno, tj. potuno neodređeno, onda ono, budući da ni u čemu nije određeno, takođe ni u čemu nije ni ograničeno, neograničeno je ne samo u prostoru, nego i u vremenu i u načinu baš. Suvišne su dakle naznake „oduvek" i „zauvek", suvišno je i ono o večnom preoblikovanju, o večno novom načinu to jest. Složivši se najzad pod d) da je Prauzrok beskonačan, prethodne naznake da je on oduvek i večno i na bezbroj načina — iako, dabogme, tačne — zadržavaju još samo značaj istorijskog hoda kojim su ljudi došli do tog zajedničkog zaključka pod d). Nikakvo čudo, kao što rekosmo, što su se svi složili i što se svi slažu — uz uslov, to jest, da se pod Beskonačnošću zaista razume Beskonačnost, a ne tek–tako–ponavljanje neko, u jednome pravcu sve ili po istome atributu jedino. Nikakvo čudo, međutim, nije ni to što se tu ljudi ni u čemu dalje ne slažu. Jer — oni to i ne mogu. Jer — to i jeste nemoguće.

Nastavak