IZDAJA

Nekako odmah tih dana, upravo uskoro posle toga, u Pavlovoj fabrici bio je zakazan širi sastanak razvojne grupe za elektronske instrumente. To je bila ideja komercijalnog direktora: da se cela grupa pozove na odgovornost zbog zakašnjenja razvoja cevnih voltmetara, koje je već davno trebalo predati proizvodnji; da se pozove javno i strogo, sa zapisnikom, pre svega pred lice samog komercijalnog direktora, koji, konačno, svojim potpisom garantuje rok i isporuku, pare, hleb, i kome sada, zbog nečije nebrige i nesavesnosti, pada na glavu nepotrebna odgovornost, i zbog toga mora da crveni. Priča se da je baš tako rekao: da crveni. I još je rekao da je on svoj obraz znao očuvati i u težim prilikama kad je plamen sevao i kama belasala — a znaće i sad. Osim toga prisutan je i Andrija, predsednik Radničkog saveta, omanji sredovečni čovek hitrih pokreta ruku, oštre mimike i živih sitnih očiju. On brzo ispituje očima prisutne, Golubu se kratko osmehne, Golub mu nešto šapuće, a on klima glavom, odmahuje rukom, pa vadi iz tašne gomilu papira i priprema olovku: sam će da hvata svoje beleške iako mu s desna sedi zvanični zapisničar, koji i na sastancima Radničkog saveta obavlja isti posao. Tu je i majstor Boža, rukovodilac montaže, pogona. U izmašćenom, plavom, radničkom kombinezonu je. Valjda ga i kod kuće ne skida, zato ga i zovu majstor, inače je tehničar, dobar tehničar. Neke radnice kod njega nemaju već duže vreme posla, tako je određeno, planirano: one su bile predviđene baš za te voltmetre — pa da majstor Boža na licu mesta vidi: šta je to, ljudi, kakva nas muka muči? — širi krupne pocrnele šake, a onda gnjeca i gužva njima kačket, koji je skinuo s glave. I povremeno se čuje njegov duboki glas dok glavom tu i tamo zavrti i zatrese.

Direktor oborio glavu. Premeće kosmatim šakama naliv-pero, igra se. Šake mu krupne, negovane. Ćuti. Najzad opet duboko uzvikne: — Eto! — i raširi ovlaš ruke pa podiže glavu: — Meni je, drugovi, jako neprijatno! — otpočne značajno, pa gleda u Dragana, gleda u Goluba, i Pavla. — Vi znate zašto smo se skupili. Mi za svaki svoj postupak polažemo račune, jedni drugima, zajednici, društvu. Ja poodavno već crvenim! — uzviknu strogo, pa ućuta i stade netremice posmatrati Dragana. Onda othuknu upitno: — A? — pa prenese pogled na Goluba. Najzad se upilji i u Pavla. I opet: — A?

I tišina. Neko vreme svi ćute, nepomično. Jedino Tanja nekako izvadila ogledalce pa se krišom ogleda.

Onda se Dragan dublje zavali u stolicu, ali nekako kao da se povlači i skuplja, pogleda iskosa direktora, kratko, ledeno. — Pa evo ovako! — otpočne tiho, pa se uspravi i zagladi kosu. Zatim nastavi odjednom neobično glasno: — Govori se da smo u zakašnjenju. — Onda zastade pa brzo objasni: — Očekuje se da kao rukovodilac grupe prvo kažem ja. — Zatim poćuta, uzviknu jedno „hm!“, zavrte glavom, pa nastavi naglašavajući: — Ovde je vrlo bitno podvući da smo u zakašnjenju u odnosu na normu! — Zatim podiže prst i ponovi: — U odnosu na normu! — pa sad on gleda direktora.

Direktor najpre i ne trepnu, zatim neko vreme ćuti, onda zatrepta, pa nestrpljivo odmahnu rukom: — Tačno! Nastavi! Daj razloge, razloge!

— Pa to je razlog! — uzviknu i Dragan nestrpljivo. Onda brzo dodaje: on zna, da se normira vreme za lemljenje kondenzatora ili postavljanje elektronske cevi — to može. Postoji čak i čitava nauka o tome kakvi su pokreti ruku najekonomičniji, koji položaj tela i koja visina stolice, kakav raspored alata. Prema tome se i dele radnici na kvalifikovane, visokokvalifikovane, manje ili više vešte i šta sve on zna — ali kako predvideti potrebno vreme za razvoj, proračun, projekat? To je u krajnjoj liniji neizvestan, često neopipljiv trud: da bi voda proključala na površini mora da se zagreje ceo sud, ko zna koliko, unapred se ne zna! A i smešno je reći: „Hej, ti Faradeju, evo ti sto sati, pronađi malo indukovane struje!“.

— E-e-e! — oteže krupno direktor zabacivši glavu unazad, pa onda ćuti i gleda u Dragana, onako kao odozgo. Zatim šmrkne, nagne se napred, pa polako nastavlja: — Pa valjda Raka zna, valjda je inžinjer i normirac još iz vremena kad si ti pikao krpenjaču, a? — i jednako pilji u Dragana, ozbiljno, neprijatno ukočeno.

Dragan brzo odmahuje rukom: — He, zna! — nasmeja se ironično. — Ostavi! Starkelja još samo toliko zna da si ti direktor. Kakav je to normirac kad u normu nigde ne uračunava vreme potrebno za kontrolu gotovih instrumenata? Ne postoji služba kontrole i ko će nego mi?! — ljuti se Dragan i seva očima. — Kakav je to normirac koji previđa da moramo svaki čas da trčimo do nabavne službe, nije kupljeno ovo, nije kupljeno ono, svi sležu ramenima: nema materijala, naručeno je, čekajte?... — govori Dragan žučno, bez predaha, ali već više kao za sebe. Zatim odnekuda baci svoju tašnu na sto. Brzo je zakopčava. Onda odjednom ustaje, prilazi čiviluku i oblači mantil kao da će otići, ali opet sedne. Oborio glavu. Više nikoga i ništa ne čuje. Jednako drži ruke na spakovanoj tašni, ćuti, a sa lica mu postepeno, polako, nestade svaki trzaj uzrujanosti. Postade na neki svoj način miran, nekako sa blagim izrazom dosade. Jednostavno ćuti, vidi se, sve ovo smatra uzaludnim gubljenjem vremena, ali je nekako pasivno trpeljiv, čak blagonaklon. Eto, čeka. Jedino ne diže glavu i ćuti.

I direktor neko vreme ćuti. Samo šmrkće ubrzano, malo zabacio glavu. Onda jedva nešto raširi ruke: — Mnogo napriča, a ja ništa ne razumem! — govori što samouverenije, pa Dragana više i ne gleda, gleda okolo, prisutne. Šeta pogledom, jednako drži glavu zabačeno i smeška se. Opet širi ruke: — Privredu razumem, ali to ne razumem! — pa sleže ramenima i ponovo gleda tako podeblji, visok — kao odozgo.

Dragan i ne mrdnu. Stalno onako, blaženo dosadno.

I dok je direktor još uvek širio začuđeno ruke i samouvereno šetao očima po prisutnima, odjednom se tiho, ali odmereno i razgovetno, začu Pavlov glas:

— Ne razumete, jer i niste inžinjer. Vi ste blefer! — jetko, kroz zube.

Svi se zabezeknuše. Direktor poskoči na stolici, trže se unazad i zinu. Gleda tupo i s nevericom u Pavla, a rukama se uhvatio za stolicu. I ostali se trgli, okrenuli Pavlu, gledaju ga sa zaprepašćenjem, zanemeli, ozbiljno i uzdržana daha, ukočeno. Jedino Vaske gleda u Pavla pa u direktora, tako neizmenice, i jednako onim svojim okom namiguje, a lice mu pocrnelo, izduženo od ozbiljnosti.

Pavle, međutim, mirno, kao da ništa nije ni bilo, nastavlja sasvim o desetim stvarima. Govori tiho, ozbiljno, ali sa jedva primetnim osmehom na licu — uživa, gleda u direktora i uživa, jedino što na momente izgleda kao da govori kroz zube, tiho, jetko. On zna, nije bilo lako ni pre integracije, skoro da se nije moglo opstati, tržište, konkurencija, problemi. Tja, ko će tu biti pametan?!

Prisutni se promeškoljiše, kao da nečujno othuknuše, iako kao da još uvek uokolo lebdi neka neverica, očekivanje. Ali Pavle govori mirno, polako, govori ono što je svako od njih već govorio ili bi mogao reći — i stvari i pojmovi postepeno dobijaju opet uobičajeni, obični oblik, svakodnevni. Svi tu i dalje sede, i direktor i Pavle, mirno, i sve odaje ponovno opipljivi utisak. Direktor postepeno, postepeno, ali zaklopio usta, pustio stolicu, prekrstio ruke na ogromne grudi, sluša, jedino mu na usnama lebdi senka nekog ironičnog smeška.

Jeste, govori dalje razborito Pavle, integracija je bila jedino rešenje. A život je rad, muka, neizvesnost, i to opet traje, jednako traje, kao i pre. Zli jezici šuškaju da je još i gore, mnogo gore. Tek, ljudi osećaju zlo, priča se, šuška se, ne zna se odakle i zašto i gde je nevolja i nepravda. Kao, plate su male, pa opet nisu male, jer postoji norma, prebačaj. Radi pa zaradi! I niko ništa ne razume, jer opet ko još dobija kod nas prebačaj, kako i koliko! Prava zbrka, jedino zlo, nevolja i zlo, a ne zna se otkud.

Direktor opet poskoči na stolici, ponovo zinu. Guta vazduh, traži reči: — Kako?!... Molim?!... Ne dozvoljavam!!

— Šta?!... Ne!… Ne dozvoljavam!

— Da! Kad bi se lepo ljudima objasnilo, sumnjam da biste na referendumu dobili poverenje. Sumnjam! — gotovo viknu Pavle. — Neka uđe u zapisnik: Sumnjam. Sumnjam!

Onda Pavle ućuta. Predahnu, udahnu duboko.

Direktor se zacrveneo, žile na debelom vratu mu nabrekle, kragnu od košulje i kravatu da raznesu.

— Jer Vi ste blefer! — zaključi Pavle sada opet tiho, ponovo kao da je kroz zube procedio, ali mirno, a u licu jednako bled, ozbiljan.

Direktor skoči sa stolice. Ona tresnu. — Kako?!... Šta?!... Skandal!!... Ti?!... Ti?!... Ne dozvoljavam!!... — grmi, besni, a zatim bučno izjuri iz prostorije.

Tajac.

Pavle uzdahnu teško, obrisa znoj sa čela, zatim se polako diže, pa oblači mantil.

Najzad se i ostali pribraše. Svi poskočili, hrle Pavlu. Gužva, žagor, galama.

Pavle kao da ne primećuje ništa, uprtio tašnu, gura se da izađe. U prolazu dobaci Draganu: — Sutra ne dolazim na posao. Putujem. Ionako imam prekovreme sate koje neće platiti.

I odlazi.

Golub trči do stola, traži svoju tašnu, hteo bi i mantil da obuče. — Čekaj, Pavle, čekaj! Idemo zajedno! — dovikuje za Pavlom.

Ali ga Pavle ne čuje. U njemu je puklo. Izgovorio se, lakše mu je na duši, sada je tup, prazan, ali miran. Ako, ionako je svoj odlazak u Nemačku smatrao svršenom stvari!

Najzad u prostoriji Andrijin prodorni glas nadjača opštu galamu: — Drugovi, drugovi, mir! Sastanak nije završen! Sedite da donesemo zaključke!

I Pavle nije znao da je sastanak trajao još dugo, dugačko, kao da se nešto porađa.

(Glava XIV u celini,

za ovu svrhu data pod naslovom IZDAJA)