VODITELJ: Odnedavno se na tezgama „Prosvetinih" knjižara u Knez-Mihailovoj ulici i u knjižari „Tačka" može naići i na novu knjigu Milana Nešića PESNIK I NJEGOVA ŽENA. Tim povodom s piscem razgovara naš novinar Miroslav Kostić.

PISAC: Sedamdeset četvrte sam objavio roman PRVI DANI, o ozbiljnom problemu ozbiljno, o odlasku naših radnika, upravo najboljih stručnjaka, na rad u inostranstvo. Prosto na rad. U štampi o knjizi nigde ni slovca — jer taj rad bio je tada obavezno privremeni rad.

PISAC: Potom sam objavio ESEJ O BOGU. Neka je materija, reč je o filozofskom pojmu, i nestvoriva i neuništiva, u večnom kretanju i beskonačna, ali zašto ne i analogno: Bog je oduvek i zauvek, on je večni pokretač i on je svuda? Zar i jedno i drugo nije stvar verovanja? Jer ni materiju kao takvu niko video nije, uvek samo ovaj sto, na primer, olovku, papir.

PISAC: Da, smešno, u organizaciji iste avangarde! Zato moj esej ni danas ne paše! Ja sam o ozbiljnim stvarima ozbiljno pisao. Osamdeset druge POLITIKA, HLEB I KNJIGA, pa osamdeset četvrte FILOZOFIJA I VEROVANJE ostali su u rukopisu.

NOVINAR: Sve do devedeset prve. Tada su se sve četiri knjige pojavile u jednim koricama, zajednički naslov KROZ SOCIJALIZAM DO BOGA.

NOVINAR: Prošle godine objavili ste PEDESET GODINA DO RATA…

PISAC: U podnaslovu: Pet priča o socijalizmu iz ličnog ugla…

PISAC: O čemu se tu radi, to ste pitali. O osam kratkih priča od kojih je najduža upravo ta, naslovna. Ona je u stvari šesta priča o socijalizmu. Ali iz ličnog ugla kog pesnika? To što se u njoj govori i o Gojku Đogu i njegovom hapšenju osamdeset prve, samo je jedna stvar. Zar nismo svi po malo pesnici, zar pod pritiskom ideologije nisu mnogi trpeli, zar i danas ne podnosimo posledice te politike?… A to što moje knjige sporo prodiru u javnost, ne žalosti me mnogo, ni malo više nego što me hrabri.

NOVINAR: Kako to?

PISAC: Osamdeset osme, na primer, oglasom sam tražio prevodioca. Jednoj devojci u Nišu poslao sam rukopis, studirala je engleski i deset godina živela u Americi. Iz slušalice sam potom čuo da neće da prevodi, jer mojim rečenicama ni subjekt nije lako naći. Pa mi doslovce kaže, a pročitala je prvih nekoliko stranica POLITIKE.

Ne verujem da je ikada više o meni čula, a svojevremeno o tome da smo prvi na svetu izmislili socijalističko samoupravljanje i o piscima koji ga veličaju sigurno jeste — kao što danas sigurno već štošta zna o knjigama koje dokazuju, na primer, da su Srbi narod najstariji. Eto, to me hrabri. Ja prosto pišem ozbiljno — kao veliki pisac.

PISAC: Izdavač je Kulturno-poslovni centar „Skadarlija". Petog oktobra organizovaće promociju u „Kući Đure Jakšića". Pozivam slušaoce da dođu. Neće čuti ništa od toga da su Srbi narod najstariji, niti da smo dostojanstveni a ceo svet nas mrzi. Čuće prosto o tome kakvi zaista jesmo: ljudi kao i svi drugi. Ali zar baš to nije najveća draž: biti običan a biti svoj? Uprkos svakoj manipulaciji politike, i radost i patnju umeti podeliti s čovekom do sebe. Priče i jesu posvećene, citiram, „Nadi da se jednoga dana čovek ovog istorijskog podneblja neće odricati čoveka do sebe". Ima, naime, u naslovnoj priči jedan deo gde žena kaže mužu:

Voleo bih da slušaoci s književne večeri 5. oktobra ponesu utisak: Lako je za posao. Ostanimo, međutim, ljudi, budimo prosto svoji! Zar nije sreća baš u tome što nema naroda najstarijeg, što nema vođe najvećeg, što nema partije jedne jedine?

(Milan Nešić: Iz KNJIŽEVNE AUTOBIOGRAFIJE, za ovu priliku drukčijeg naslova i s posebno istaknutim delovima)

Vraćanje na početak