Milan Nešić:

IMA JEDAN TRENUTAK, IMA LI GA?

Pa svak zna taj trenutak, ipak, zar ne?! Kad čovek svom dušom svojom i čista srca čezne da ga te jedine oči pogledaju, da u njima sretne osmeh, da s tim najdražim licem bude lice u lice kao sa celim svetom, samo on i samo za njega ta otvorenost i sreća. Kad poželi da pruži ruku ili izusti reč kao poljubac, da reč i pogled il' makar samo maleni dodir prstom po ruci budu prihvaćeni, da reč-poljubac i taj nežni dodir budu uzvraćeni. Baš sada, baš od tih očiju i od tog lica kao od celog sveta! Pa svak je bivao zaljubljen, zar ne?! I zanimljivo, taj simbol-pogled nikad se ne desi, desi se pogled-čikanje, pogled-pitanje ili pogled-zagonetka, pogled smernosti ili i smetene podatnosti na neki način, možda u stvari želje i čak čežnje, ali taj pogled prihvatanja, taj korak, taj dodir prihvatanja kao da se nikad ne dešava. O da, ljudi se venčavaju, ljudi se vole, biva zaista velikih ljubavi, ali kakva bi tek to ljubav bila ako bi krenula kroz taj trenutak, kroz simbol-trenutak prihvatanja! Ali tog trenutka kao da pouzdano ima jedino u čežnji.

U stvari, ja sam ga jednom kanda ipak doživeo, tj. ako ikad i ikako, to jedino s Dušankom. Čudno! U mladosti smo povremeno izlazili, ali, devet godina mlađa, bila je za mene zapravo još devojčica, jedva nešto više nego da sam je za ruku držao. Potom je nisam video dvadeset godina, a onda je slučajno sretnem, ipak se prepoznamo — na beogradskom aerodromu. Udata odavno, naravno, dva već skoro poodrasla sinčića. A ja ne samo odavno oženjen, kćer i sin, nego odavno već sa tugom u srcu: iako ne valjda baš neverna, moja žena bivala je s godinama sve kapricioznija, živeo sam, sve očiglednije, u neuspelom braku. I sad, ne mislim na onaj Dušankin pogled na aerodromu, kada smo, čekajući svak svoj avion, već uveliko ćaskali, pa i o davnim uspomenama, i kad mi je već kao neku pradavnu zanimljivost rekla: znam li da je bila zaljubljena u mene? Jeste, pogledala me tog trenutka pravo u oči, u pogledu, jeste, iskra, iskrica prave ljudske topline, međutim, bilo je tako, u poverenju, među nama — prosto to, što bi i nešto više?! Ali — u meni se pokrenulo pitanje. Iz dana u dan sve upornije. Da li je srećna? Najzad, imam li i ja pravo ne samo na trenutak mašte i u mašti na trenutak sreće, nego i na nešto više? Imam li, ma i s udatom ženom?! Ali — kud ja odlutah! Čovek bez ljubavi, čovek bez radosti i bez puta! Desilo se, međutim, da sam je na radnom mestu, ona je lekar, ponovo sreo, ne više baš slučajno, upravo sam i pošao s nadom da ću je u tom domu zdravlja, koji onda onako uzgred beše pomenula, da ću je pronaći, ali po tim spratovima i onolikim ordinacijama beše to puka sreća — sretnemo se u hodniku. Pozove me, dakle, u ordinaciju, pa zašto da ne, da još jednom popričamo, trenutno i nema pacijenata. Ni desetak minuta razgovora, bilo mi je odjednom na čudan način neugodno, navalile uspomene, ja razapet pomešanim osećanjima, protivurečnim mislima — ali joj oči opet, tu negde, onako isto zaiskriše, dobrotom i nežnošću, sjajićem sad najdublje ljudske topline. Ili ja to već i ne razlikujem šta ima kakav značaj, bio sam isuviše uzbuđen. A ona — ona me čak i ispratila, ionako je skoro kraj radnog vremena. Oprostio sam se brzo i smeteno, bez posebnih reči, bez naročito uzdignute ruke, ostala je samo jedan trenutak da gleda za mnom. Jedan dugi trenutak čak!

I sada...

I sada — u meni je buknula želja. Svejedno da li kakvim povodom. Pokloniću joj jednu svoju knjigu, pa šta! Rekla mi je kad kojih dana radi, i čak napisala i dala mi, kada radi pre podne, kada pak posle podne — pa zašto da ne! Svejedno što mi je to na receptu napisala, a ja nisam bolestan niti kod nje idem kao kod lekara. Ali ne samo svoju najdražu knjigu, takoreći još u rukopisu, kao na grudima još negovano odojče, nego — iz srca mi je došlo! Uz knjigu i jedan — cvet. Jedan karanfil, jedini, ali najlepši! Pravo iz srca, crveni. Još nikad nikome nisam uz knjigu poklonio cvet. Kao što bi žedan u pustinji, na odjednom topao ljudski pogled i uz osmeh najzad ponuđenu čašu, uzvratio na vodu kao na rajsko piće, dok mu se znoj patnje i samoće još lepi po čelu a isprekidani dah u suvom grlu ne smiruje, kao što bi on ma i iz peska stvorio i ponudio zauzvrat tim najdražim očima cvet, tako i ja — odjednom opet pun životne želje... O, bože, maštarije! O, bože, smem li?

Peo sam se toga popodneva stepeništem doma zdravlja, njenog doma zdravlja i — strepeo. Kao da sam sve svoje čak i potajne i meni samom nejasne želje stavio na dlan, samo srce svoje, razgolićeno, ljudima u prolazu nadohvat, njihovom pogledu, oceni, podsmehu — ravnodušnom poigravanju u stvari. Peo sam se stepeništem i stiskao u šaci knjigu i prstima uz knjigu karanfil. Cvet na grudima, knjiga preko njega — da što manje padne u oči. A onda opet da baš tako u oči ne padne, ruka što slobodnije opuštena, karanfil s unutrašnje strane. O, bože, pa lekarima se čine pokloni, zar ne? Kakve želje, kakve trice, kad ih ni ja sam nemam, dobro, ne bar neku određenu želju, to je sigurno. Pa svejedno što mi je dah isprekidan a puls nemiran, to je zbog stepenica. Svejedno što je i više nego zbog stepenica, što u stvari strepim! Ali ma kako, to je samo jedna knjiga i jedan cvet, i ništa više. Ta lekarima se ionako čine pokloni!

Međutim, ne ja, dosad ne tako! Ne njoj, pa tako!

Kako li će ona sve ovo shvatiti?

Ona! Ona!

Hoće li joj se ta iskra u očima pretvoriti u pitanje, te, oprosti, oprosti, u neugodnost i oprez? Ili će, naprotiv, planuti sada, sad, trenutkom zajedničke radosti?

Skrenuo sam hodnikom, pa onda desno do vrata njene ordinacije. Oniski stolić, uz njega obe stolice-polufotelje prazne. U čekaonici, na sreću, nije bilo nikoga, mogao sam slobodno da predahnem. Korak, dva, lagano duž stolića tamo i natrag. Koncentrišem se, krajičkom svesti primećujem: na prozoru žaluzine uzdignute, na širokim oknima pukla vedrina neba i otvorenost, krasno! Priđem, dakle, vratima, primaknem uvo. Ništa se ne čuje, tj. odnekud za trenutak možda ipak neki žamor. Ili zapravo — tišina. Sam sam, na prozoru nebo, u ruci na grudima knjiga i karanfil. Još par koraka gore, dole, što laganije, po šari do šare na podu, pa onda udahnem duboko i kucnem na vrata. Ništa, pa da. Kucnem jače.

— Da? — čujem iznutra, njen glas!

Ja odškrinem vrata i bacim pogled.

Najpre vidim leđa, tačno u tom pravcu, leđa u sivom rekla-džemperu. Nad njima prosedi ženski potiljak. Žena se i ne okrenu, ili ja i ne stigoh da je vidim, jer mi oči i sva napeta pažnja istog trena pobegoše, kliznuše dalje.

Nad plohom pisaćeg stola po širini — na plohi papiri, šaka s olovkom — vidim nju, sedi. O vratu stetoskop, stetoskop niz beli mantil. Na licu naočari, preko naočara njen upitni pogled.

— Pardon! — kažem. — Doneo sam ti jednu knjigu — i pokušavam da se osmehnem, pokušavam da karanfil nekako prikrijem.

— O, ti si!

Da li se to osmehnu, sevnu mi kroz svest.

— Sačekaj, molim te, u hodniku! Brzo ćemo...

Ne, opet mi sevnu kroz svest, ženi se osmehuje, pa da, svome pacijentu.

— Ništa — kažem. — Ni važno ni hitno! Drugi put ću...

Ali istog trenutka kada krenuh da vrata opet zatvorim, jedva i izustivši: — Doviđenja! — pogledom koji kao da beži, ipak, čudno, primetih neku senku trzaja preko njenog lica. Kao da se iznutra nešto pokrenu, jer vrata sam sada skoro zatvorio.

— Čekaj! — doviknu za mnom.

— Koju knjigu? — pita.

— Svoju — kažem. I sad pred njom držim knjigu obema rukama. I dok joj čelom skoro dodirujem kosu, prstima uz knjigu nespretno premećem onaj karanfil, koji je dodirnu baš cvetom, sad po rukavu, sad po grudima. Ona bi da knjigu prihvati, obema rukama takođe, nespretno takođe, dodirnu me prstima po nadlanici.

— I karanfil je za tebe! — kažem joj. Bože, kao šapatom, kao na uvo!

Ona bi i njega da prihvati: — Lep je, hvala! — A, gospode, dodirnu me sad i po drugoj ruci! I za trenutak su nam tu kao pomešani i kao u pometnji i knjiga i ruke i cvet. Bože, zar i ona drhti, sevnu mi kroz svest, dok iz sveg tog neodređenog utiska odjednom jasno ne spoznah kako me čvrsto steže za nadlanicu. — Hvala! — kaže, i drugom rukom već na grudima pritiska i knjigu i karanfil. — Dođi u subotu, dežurna sam, do dva, ali od podneva nema pacijenata!

Ja i ne znam šta da kažem. Još jednom nespretno, dodirnuh je sad prstima po šaci, i jednom i drugom, obema rukama. — I tebi hvala! — kažem i, zar, sad ja nju stežem po nadlanici.

Ona se osmehnu, baš osmehnu, baš meni, ta bili smo sami, samo mi, naše ruke, knjiga i taj cvet. — Dođi! — reče i ja opet osetih njen stisak i opet mi kroz svest prolete, bože, zar i ona drhti? Ali, onako rukom za leđima, posezala je već da vrata otvori.

— Doći ću! — rekoh.

I svak požuri na svoju stranu.

Kažem, ako ikad, tad sam bio prihvaćen. Kako li je samo osetila šta se u meni dešava, kako je upravo munjevito uzvratila: — Čekaj! — i već je k meni koračala. Čak i danas se sećam kako sam išao kući još uvek uzbuđen, preuzbuđen, ali odjednom srećan. I sve srećniji što sam se više smirivao, sve ispunjeniji! Tek tada sam se osetio prihvaćenim. Tek kad sam već uveliko koračao ostavljajući za sobom sve dalje i dalje taj dom zdravlja, tek tada sam zapravo video onaj njen pogled uz onaj osmeh i ono „Dođi!“. Bio je to sjaj radosti u očima, bila je to želja, ne želja zapodevanja i igre osvajanja, nego želja-prihvatanje. U to nema nikakve sumnje, to je bio takav trenutak. Druga je to stvar što, trenutak do trenutka — tako život traje. I ne samo knjiga, karanfil i pomešane ruke, nego čitavo more okolnosti, realnost, što bi rekli realni ljudi, muž, deca, obziri, materijalne uslovljenosti, rad. U tom kontekstu, u toj širini i zapravo pučini činjenica i različitih htenja, svaki trenutak svoj pravi značaj dobije tek uz potonje, i ostale trenutke. Pokaže se da on jeste bio takav, ali i nije. Bio je iskren, potpun, da, ali samo trenutak, samo simbol, ipak! Za šta? Za kakvu to zbilju, zbilju do kraja ili samo moguću? To tek vreme pokaže. To tek drž'-ne daj pokaže ne samo zajednička radost, nego i zajedničko trpljenje i odricanje. Zajednički rizik. Prosto život.

Inače bi suviše prosto bilo.

Bilo bi suviše prosto tek tako reći: za veliku ljubav potrebna je i velika hrabrost!

(Pod uredničkim naslovom TRENUTAK pričica je 04.01.97.

emitovana na Radio-Beogradu, III program)