Milan Nesic: GLUNI I SLEPI

GLUVI I SLEPI ILI HOĆEMO LI NAJZAD POŠTOVATI PRIVATNO VLASNIŠTVO

(Iz KNJIŽEVNE AUTOBIOGRAFIJE)

Ovde je rukopis prekinut, bio sam zamoljen da za bečki časopis LOG napišem nešto o post-titovskoj književno-duhovnoj situaciji kod nas, pa sam se tome posvetio. To je leto 1994...

Budući da je pismo tek samo literarna forma, nisam se osećao obaveznim da pisanje nastavim, tim pre što su došle druge potrebe i druge inspiracije. A nameravao sam da se u daljem vratim ne baš opet Daviču, nego jeziku uopšte, a to kod nas znači, pre svega političkom ili zapravo politikanskom (javnom) jeziku. Na primer, danas svi znamo šta znači reč ispoštovati, iako te reči još nema u rečniku, izmišljena je i u upotrebi u poslednjih par desetina godina, a znači: poštovati do kraja, ama baš poštovati. Jer u samoupravnom socijalizmu se pokazalo da nije dovoljno poštovati, na primer, jedan ugovor ili jedno obećanje. Pokazalo se da poštovati znači malo poštovati, a malo, bogme, i vrdnuti, ne održati ugovor, pronalaziti izgovore itd. Dakle, pojavila se potreba za novom rečju: ima, brajko, ne da poštuješ, nego da ispoštuješ! Dobro. A znate li šta znači fasadizacija? Dabome, od reči fasada, svi znamo šta je to, spoljni deo zgrade, takoreći lice njeno, ne sam krov nego baš lice. E, sad, fasadu treba održavati, kao uostalom i celu zgradu, treba vremenom nahereni malter obiti pa novi naneti, da ne padne ljudima na glavu, ili ne ulubi, ne ošteti šta. A treba je, bogme, i krečiti, naročito one u centru grada, da nam Beograd bude lep, posebno tuda gde prolaze političari, ili prosto stranci kojima valja pokazati ko smo mi! Dakle, fasade treba da su bezbedne i lepe. Fasadizirati bi moglo da znači raditi na fasadi, opravljati je, održavati. E, ali ne znači. Moglo bi dalje da znači naplatiti taj rad na fasadi, inkasirati za taj rad. E, i to ne znači. Ne, nikad se ne biste setili! Jer jezik ne samo da ima svoju logiku, nego ima i kvazi-logiku, pseudo-logiku, čistu nelogičnost — pogotovu u kontekstu vremena kad se pokuša s izmišljanjem ove ili one reči.

Godine 1995, oktobra 27. objavljen je u „Službenom glasniku republike Srbije“ i stupio na snagu osmog dana po objavljivanju ZAKON o održavanju stambenih zgrada. U to vreme već je bilo ukinuto tzv. stanarsko pravo (da za male pare stanuješ u tuđem ili tzv. društvenom stanu), ko ga nije dobio pa stan morao da kupi, morao je, pojeo vuk magarca, ko je stanovao u društvenom stanu, mogao je da ga otkupi za par hiljada maraka ili najzad (na onolikoj inflaciji) i za nekoliko desetina, opet pojeo vuk magarca — tek svi su sad stanovali u privatnim stanovima. A reč je o čitavoj zgradi, ne o porodičnoj kući, pa kako sad oko troškova održavanja da se ljudi slože — o tome je donet zakon. Ako se ne slože, nadležni inspektor donosi nadležno rešenje da se zgrada opravi. Ako vlasnici ni tad ne oprave, inspektor nalaže da zgradu opravi Javno preduzeće za stambene usluge, pa cenu i sve troškove prinudno naplati od vlasnika. Dobro — tj. nije mi poznato da se ovako šta igde dešavalo. Niti je igde i jedan inspektor tom preduzeću išta nalagao, niti bi ono i dinar uložilo u opravku (sad tuđe zgrade) pa troškove naplaćivalo preko suda ko zna kada, na onako neizvesnoj inflaciji praktično nikada. Nego su korišćene prelazne odredbe, dok se vlasnici ne organizuju, tj. ne obrazuju Skupštinu zgrade, opština ili grad mogu da donesu uredbu kojom održavanje ostavljaju tom Javnom preduzeću. Na prvi pogled logično, ali!

Zašto bi sad pomenuto javno, tj. društveno (komunističko) preduzeće poslovalo racionalno i efikasno sa tuđim stambenim fondom, kad je za pedesetak poslednjih godina apsolutne vlasti stambeni fond ruiniran do te mere da ga je trebalo bud zašto rasprodati?! Rešili su, dakle, da prosto i dalje naplaćuju održavanje bajagi solidarno od svih, a da održavaju gde hoće i koliko mogu. Solidarno, jer ko vam je omogućio da uopšte dobijete stanarsko pravo?! Niste ga ni imali, vrlo važno, ko vam je omogućio kredit da stan kupite? Šta, bez kredita, a odakle vam pare, budite srećni što vas oko toga ne pritiskamo, služili ste inostranstvu, kapitalizmu!

U zgradi u kojoj stanujem ima samo 19 stanova, mali broj vlasnika, svak svakog poznaje, pa smo se brzo složili, već kod prvog konkretnog slučaja. Beše to u februaru 1994. Odjednom niko u zgradi nema ja ovde, ja tamo struju, nema jedne faze, jedino je u jednom stanu nemaju nigde. Pozove, dakle, dotična susetka Infostan.* Takva je organizacija, oni će dalje Javno preduzeće za stambene usluge. E, ali o čemu se radi? Hoće, neće — neće! To preduzeće nije nadležno za struju, treba zvati Elektrodistribuciju. Hoće, neće, ovi zamene samo glavni osigurač, spolja u zidu na zgradi, ništa ih se dalje ne tiče, to je briga Infostana. Ama, jok, razvodni orman, ma i'te, molim vas, to je briga Elektrodistribucije!! Koješta, opet će ovi, strujomer je ispravan, Javno preduzeće mora — a mi u polumraku već treći dan! Pa se međusobno dogovorimo, pozovemo privatno majstora, on opravi, a mi mu zbilja solidarno platimo — beše negde oko 50 maraka, s materijalom. Pa takav ugovor međusobno i potpišemo — uvek ćemo tako. ZAKON o održavanju stambenih zgrada, dakle, spremno dočekamo. Infostanu i svim njegovim saradnicima već smo bili otkazali, pismeno i čak s pečatom — jedva pristaše da nekakav pečat uz nekakv paraf stave, odjednom niko nije nadležan da otkaz primi, svađa i objašnjavanje! A ko li će tek otkaz da uvaži! Ni govora, naprotiv, sam direktor otpisuje da naš otkaz nije po zakonu, pre svega zbog otkaznog roka — a u međuvremenu se negde nekakva dvojica, šta li, dogovoriše — direktor, saradnici, pomoćnik, zamenici — da trećem uzmu pare, uredba kao negda samoupravni dogovor, pa to ti je!

Pomenuh kontekst vremena i izmišljanje reči. Nešto iz ovoga što sledi ilustrovaće taj kontekst.

Drage komšije,

Stigao je odgovor od Infostana. Ni crno ni belo, nit smrdi nit miriše — a da platiš moraš!

Šta da radimo?

(Maja 94, preko oglasne table obavestio sam komšije

o odgovoru Infostana na naš otkaz)

INFOSTAN-u Beograd — Skupština zgrade Te i Te

Datum, 3. juni 1996.

Skrećemo pažnju da je Odluka o posebnoj naknadi za održavanje stambenih zgrada, koju je Skupština grada donela 29. aprila pogrešno primenjena i na našu zgradu.

1. — Ova odluka zasniva se na članu 36 Zakona o održavanju stambenih zgrada, koji je uslovnog, tj. privremenog i prelaznog karaktera, može se odnositi, dakle, samo na one zgrade koje još nisu konstituisale svoje organe upravljanja.

Pošto je naša Skupština zgrade odavno konstituisana i pošto smo odavno potpisali uzajamni ugovor o zajedničkom održavanju (sve u skladu sa članom 11, 12 itd) i o tome obavestili i Infostan i nadležnu stambeno-komunalnu službu u opštini (po članu 26, stav 2) — to se ova odluka ne može odnositi na našu zgradu.

2. — Član 29 Zakona izričito kaže: „Ako stambena zgrada ne obezbedi izvođenje radova“ itd.

Ponavljamo: Kod nas ne postoji taj slučaj sa „ako“. Mi jesmo obezbedili izvođenje radova na održavanju svoje zgrade, i ne samo radova iz člana 6 (hitne intervencije), nego svih (kako nas član 27 izričito i ovlašćuje), o čemu imamo ne samo uredna dokumenta, nego i zapisnike o hitnim opravkama prsnutih vodovodnih cevi, zapušene kanalizacije, kratkog spoja do razvodne table u stanu — svega što odluka Skupštine grada i nabraja. Otuda se ta odluka ne može odnositi na našu zgradu.

Zbog svega toga

TRAŽIMO

1. — Da nam se sasvim ukine i ne naplaćuje nikakvo fiktivno (ili solidarno na nivou grada) održavanje, jer svoju zgradu stvarno (i međusobno solidarno) održavamo već nekoliko godina, kako izričito i kaže član 24 Zakona: „prema stvarno učinjenim troškovima“.

2. — Da nam se što pre dostave nove, ispravne uplatnice za mesec MAJ, kako bismo svoje stvarne obaveze na vreme i uredno namirili.

Za stanare: Milan Nešić

Dostaljeno: Filijali u Rakovici, 2 primerka

Skupštini grada, 1 primerak

I umesto ikakvog odgovora od Infostana stigne mi tužba, i ne samo tužba, nego Javno pravobranilaštvo, Četvrti opštinski sud, predlog za dozvolu izvršenja i već samo rešenje, tj. izvršenje — da s milicijom dođu da mi popisuju stvari ako ne platim sve, sve, i troškove tužbe i održavanje. Čovek da se uplaši, zar ne? Ali — nešto mi čudno! Niti mi je rešenje uručeno po propisu, s potpisom, lično, niti u poštansko sanduče. Pogledam pažljivije, niti je pečat suda pa ni sam potpis sudije, ništa nije originalno — sve fotokopije. Bože, o mojoj se koži radi, gde bi mogao da bude original? Ali — nemaš koga ni da pitaš, ne znaš ni ko ti je zabio tu pretnju u vrata.

Odem, dakle, lično u sud, potrudim se, šta ću, svejedno što je upeklo sunce, beše 36 u hladu. Kad sudija će meni:

— Ko Vas je pustio?

Eto ti sad! Naravno, ne razumem.

— Ko Vas je pustio u zgradu suda u kratkim pantalonama?!

Mlad i nadobudni neki sudija, brine o ugledu i dostojanstvu suda. Ja se osmehnem:

— Reč i jeste o ugledu suda, došao sam da Vam kažem kakvi se sve falsifikati pod Vašim potpisom dostavljaju…

A on mi i ne trepnuvši objasni da ta rešenja i ne vidi, to sami službenici Infostana pišu, on je samo svoj potpis deponovao kod njih, ima mnogo neurednih platiša, pa ne stiže čovek sve — nego da napišem prigovor.

I ja napišem, ali ne tek tako sudu, nego odmah u formi da mogu i štampi da dam.

ZLOUPOTREBA I NARUŠAVANJE UGLEDA SUDA OD STRANE INFOSTANA

Ovih dana pronašao sam na stepeništu nedaleko od svojih vrata ceduljicu na kojoj je pisalo ZAKLJUČAK, a kojom mi neidentifikovano službeno lice (jer je umesto potpisa paraf, a ime nije odštampano) preti popisom i oduzimanjem stvari — nisam navodno izmirio dug Infostanu. Datum prinudne naplate bio je 12.06.96, pa je neko olovkom prepravio na 30-ti. Podalje niz stepenište pronašao sam i uplatnicu Infostana zajedno sa navodnim rešenjem nadležnog sudije. Navodnim, jer niti je potpis sudije originalan niti je to pečat suda — sve je samo fotokopija na unapred pripremljenom formularu koji je ispunio sam Infostan. Na ceduljici-zaključku, na primer, nema niti nekog zaglavlja niti ikakvog pečata, a čak i adresa suda data je pogrešno.

Treba li još reći da sam svoje obaveze Infostanu namirio već davnog 4. decembra 95? Doduše, ne na Infostanovoj, nego na posebnoj uplatnici, jer je Infostan pogrešno obračunao utrošak vode, grešku koju je na reklamaciju Skupštine zgrade uostalom i priznao.**

Šta znače ovakve pretnje Infostana? Želi li da naplati i svoj pogrešan obračun i neučinjene usluge? Usluge održavanja, na primer, naša Skupština zgrade otkazala je Infostanu još 22. marta 94, a on i dalje štampa nekakvo fiktivno održavanje.

(„Politika“ je ovaj prigovor objavila 26.06.96. u rubrici „Među nama“ pod kraćim naslovom ZLOUPOTREBA SUDA)

Tih dana bilo je i inače mnogo prigovora na račun Infostana i gradske vlade, baš u „Politici“, baš u rubrici „Među nama“. Na primer, Odluka grada jača od zakona, Zašto da plaćamo održavanje, Infostan nam zavlači ruku u džep. Ali je bilo i drugačijeg mišljenja, jedno takvo dana 01.07.96.

Na tu izložena dovijanja, domišljanja i izmišljanja reagovao sam dopisom:

VLASNIK SVEGA…

U ovoj istoj rubrici nedavno se g-din Aleksandar Lazić svojim prilogom „Još nešto o održavanju zgrada“ založio da se najpre utvrdi „vlasnik svega osim prodatih stanova“, te da se tako utvrđenom vlasniku — ili kome on bude preneo punomoć — plaća kirija valjda za stepenište, krov i dimnjake, za fasadu — a taj bi za uzvrat održavao zgradu. U tom slučaju dosadašnji predsednici skupštine stanaravlasnika, „ti neplaćeni jadničci, prestaju da budu neplaćena pravna lica“, te bi odsad „samo služili za neku pomoć onima koji ubiraju kirije“.

Žao mi je što još uvek postoje ljudi koji na ovakav način razmišljaju, kao da još uvek postoji jedna Partija, Njena država i Njena tzv. društvena preduzeća, kao da još uvek postoji Veliki vlasnik svega, pa da mu svi ostali samo služe za neku pomoć. Naprotiv! Treba raščistiti sa ostacima tzv. društvene svojine i sa društvenim preduzećima (drugo ime za preduzeća bez stvarne odgovornosti)! Nikakva pravna domišljanja neće pomoći, na primer, Infostanu da postane poslovno efikasan i da počne građanima zaista da pruža usluge, a ne da od njih ubira harač.

Otkako je naša zgrada, na primer, prešla na samoodržavanje, svih 19 vlasnika zbilja posluje po principu čist račun – duga ljubav. Zar treba sada neko da nam kaže kako nismo vlasnici svoga stepeništa, krova i svojih odžaka? I da nam zato ubira kiriju? Zar da posebno otkupljujemo i stepenište, ili da ga se odreknemo, pa da ubuduće ulećemo kroz prozore?

Uostalom, kome smeta već postojeći zakon o održavanju zgrada?

(Objavljeno 05.07.96. pod preinačenim naslovom DA LI TREBA DA OTKUPIMO I STEPENIŠTE i bez dela koji je ovde štampan velikim slovima — „Politika“ je još uvek bila u rukama vlasnika svega, tj. možeš da se sporiš oko ovoga ili onoga, neka, neka bude oduške, ali ne diraj u vlasnike svega. Otuda taj dopis i nisam potpisao lično, već uz dozvolu komšije njegovim imenom, ne, međutim, iz straha, nego da povećam izgled na objavljivanje: što više i što različitijih ljudi se javljaju, to veća oduška, a ja sam kod iste urednice još nedavno imao jedno objavljivanje).

Tih dana bio sam u prilici da čitam slično domišljanje i u odgovoru gradske vlade:

GRAD BEOGRAD – GRADSKA UPRAVA

Sekretarijat za komunalne i stambene poslove

G-dinu Milanu Nešiću

Skupština grada je u skladu sa ovlašćenjem u čl. 36 Zakona o održavanju stambenih zgrada („Sl. glasnik RS“, broj 44/95) donela odluku o posebnoj naknadi za održavanje stambenih zgrada („Sl. list grada Beograda“, broj 6/96).

Navedenom odlukom uvedena je posebna naknada koju plaćaju svi vlasnici stanova… pri čemu treba imati u vidu da se, propisivanjem ove naknade, ne uskraćuje pravo skupštine zgrade da odlučuje kome će poveriti poslove održavanja, a ne zadire se ni u ugovorene odnose stambene zgrade i… preduzetnika, kome je stambena zgrada poverila poslove održavanja i kome plaća stvarno izvedene radove, obzirom da su ovo solidarna sredstva — jer to je jedini način da se obezbede za izvođenje radova iz člana 6. Zakona.

Za sekretara Tog i Tog

U potpisu Ljiljana Sr — ne može se pročitati

Drugim rečima: ovde plati fiktivne troškove, a gde ćeš platiti stvarne, to je tvoja stvar — jer ovo je jedini način da dođem do para. Ne rekoh li već, dvojica se dogovore da trećem uzmu? Tek mnogo docnije dobio sam preko kabineta gradonačelnika — bio je to tada već Milan St. Protić — jednu belešku, kao prilog, gde se ovo crno na belo vidi.

BELEŠKA SA SASTANKA

Održanog 7. maja 1996. u Sekretarijatu za komunalne i stambene poslove

Sastanak je sazvan radi dogovora o pojedinim pitanjima bitnim za primenu i sprovođenje Odluke o posebnoj naknadi za održavanje stambenih zgrada, a sastanku su prisustvovali zamenik sekretara Taj i Taj, pomoćnik Ljiljana, dakle, Srbljanović, načelnik odeljenja Ta i Tako, direktor Javnog preduzeća sa saradnicima Tim i Tim, finansijskim direktorom i šefom pravne službe, i direktor Infostana Taj i Taj sa zamenikom.

Nakon diskusije kojom su obuhvaćena pitanja vezana za način evidencije i ažuriranja relevantnih podataka o stambenom fondu… dogovoreno je sledeće:

1. — Od dana stupanja na snagu Odluke o posebnoj naknadi za održavanje stambenih zgrada, održavanje stambenih zgrada na teritoriji deset gradskih opština vrši Javno preduzeće za stambene usluge.

2. — Naknadu za održavanje plaćaju svi vlasnici stanova u stambenim zgradama, osim vlasnika porodičnih zgrada.

3. — Fakturisanje posebne naknade za održavanje stambenih zgrada vrši se preko jedinstvene uplatnice Infostana.

Itd.

Vreme je sad da se vratimo jeziku i izmišljanju reči. A već vidimo kakvo je to vreme, na šalteru Infostana sve je bilo problem.

— Zašto ste ovo precrtali!?

— Plaćam o roku, a objavili ste da u roku dajete popust, pa sam obračunao…

— To ne smete, to mi računamo…

— Zašto kad za toliko i sam znam, a u vaš račun, videli smo, ne treba imati poverenje. Uostalom, proverite!

— Ne slaže se, ne smete…

— Ne slaže se jer vi opet računate održavanje, a ja ga precrtavam…

— Onda nema popusta!

— Zar vam nije interes da što pre naplatite, zar nije popust zbog toga? Pet posto na stvarnu uplatu, održavanje svakako precrtavam.

— To ne smete! …

— Zašto ne bih smeo, naša zgrada, vaše samo usluge. A održavanje smo vam otkazali…

— Gde piše da ste otkazali?

— Mi imamo ne jedan dokument, a gde kod vas piše, ne ulazim!

— Morate ići u našu centralu…

— Koješta, ako Vas nešto buni, idite Vi. Ja sam došao prosto da platim to što dugujem.

— Po zakonu dugujete i za održavanje, opravku fasade morate da platite.

— Ne po zakonu, samo po vašem krivom tumačenju. A fasadu uopšte nemamo, imamo fasadnu ciglu. Em zgrada nova, em se fasadna cigla uopšte ne malteriše, em smo vam otkazali! Da li vi uopšte čitate zakon ili samo šta vam direktor kaže?

— Vi ste bezobrazni, idite kod šefovice!

— Ako Vama treba, idite Vi! A ja Vam ponavljam, platiću što dugujem stvarno, ne fiktivno i ne solidarno s domišljantima, solidaran sam s komšijama. Ne možete nas posvađati, svejedno da li je ko kupio stan ili samo otkupio.

— Sačekajte! — dobaci preko ramena i ode. Međutim, zašto tako ljutito?

Posle par minuta vraća se, i šta mislite šta će reći, kako će ovu tešku pravnu, poslovnu, moralnu i istorijsku zavrzlamu razrešiti? Nikad se ne biste setili!

— Kao što sam i mislila, fasadizaciju morate da platite!

Eto rešenja, nova reč! Da zbuni, da sakrije i zamagli, a pare nama!

Fasadizacija, dakle, znači uzimanje para s izgovorom na fasadu, kao da ste na njoj nešto radili iako niti ste radili niti ćete ikad išta raditi!

I kako se ova stvar završila?

Težak problem! Žena ne sme da uzme pare koje im pripadaju, ja ne dam one koje im ne pripadaju, ama biću tužen, čoveče, i da li sam uopšte razgovarao s njihovim pravnicima da mi oni objasne!? Ne, zakon sam čitao, ja, a ko sam ja uopšte da zakon čitam i sad njima objašnjavam!? Onaj što treba da da pare, šta mi to znači? E, tužiće me, e ako smem da na samoj uplatnici potpišem da održavanje odbijam — pa kakav će to dokaz biti!

Ukratko, godinama su nas zamajavali da svak na svojoj uplatnici uvek iznova potpisuje da održavanje odbija — a bogme i one falsifikat-tužbe su slali, i ne samo meni.

U nedeljniku „Vreme“ od 05.04.97. ostao je s mojim potpisom pisani trag o tome.

VLAST I MI

(Pismo novoj gradskoj vladi)

Dobije nedavno jedna moja poznanica fotokopiju tužbe od Infostana sa zaključkom o prinudnom izvršenju, a bez ikakvog sudskog ročišta i uprkos tome što je dobivši prethodno opomenu, nadležnoj službi u Infostanu podnela na uvid priznanice kojima dokazuje da je za sporne mesece platila. Pokušam da je umirim rekavši da originalna sudska tužba i ne postoji, da to sam službenik Infostana fotokopira i pečat i potpis sudije, te da je najbolje ne samo da napiše prigovor sudu nego da se i otvorenim pismom gradonačelniku obrati javnosti. Ona se umiri i otputuje na vikend, a ja joj to prigovor-pismo sastavim. Međutim, kad se vrati i pročita prigovor, tek onda se uplaši. Ne, ne, ne, to je mešanje u politiku — jeste, doduše, pljačka i jeste pod pretnjom suda, ali platiće i duplo samo da se ne meša u politiku, jer ko zna, možda će sada baš iz inata doći da stvari popisuju i svakakve troškove prave i naplaćuju. Kod tolikih hiljada takvih kvazi-tužbi, baš njoj i baš zato što bi stavila javni prigovor!… Skromna i čestita jedna žena ta moja poznanica, dobar čovek, ali nažalost ne sa pravim osećanjem građanske svesti i odgovarajućeg pouzdanja. Kao što, uostalom, i mnogi, da ne kažem baš i svi, tek treba da se učimo tom građanskom pouzdanju i pravom načinu!

Jer kako inače da nam vlast bude bolja? Kako da pomognemo toj vlasti, tom sudu i sudiji da shvate koliko se velika nepravda u njihovo ime čini? Kako, kad su ljudi spremni da iz straha čak i dvaput plate jedan isti dug?!…

Dok je 03.04.97. „Srpska reč“ — polumesečnik Srpskog pokreta obnove — već bila objavila prilog u celini, originalni i naslov NAŠA SLIKA I PRILIKA i nadnaslov „INFOSTAN“ I UTERIVANJE FIKTIVNIH DUGOVA. Tu se tekst nastavlja:

…Ili se tog naznačenog datuma za izvršenje zaključavaju, krijući sekiru iza vrata, kao nekad u turskim vremenima!! Pa se sad tako sami među sobom delimo na opljačkane, frustrirane i ojađene ili, pak, maltene odmetnute hajduke, s jedne strane, i ohole age i kadije, šta li, s druge.

Ljudi moji, zašto tako? Ljudi moji, dokle tako?

Zar ni sud više ne računa na to da ima i poštenih?!

Pa kao prilog sledi otvoreno pismo gradonačelniku Beograda pod naslovom ZLOUPOTREBA SUDA I DALJE:

Poštovani gradonačelniče…

Ako se od ovakvih postupaka Infostana javno ne ogradite, bojim se, sav naš zajednički trud šetanja i protesta protiv izborne krađe i potčinjenih sudija biće obezvređen.

Treba li još reći da je Infostan na navodni dug napakovao i nekakve troškove, čak mnogo veće od samog duga — kao da su tužbu pisala najmanje dva advokata, a ne sam službenik Infostana, koji ju je kao formular prosto umnožio! Eto ko izaziva inflaciju, a ne prosvetari, penzioneri ili koga već sve vlada ne identifikuje kao krivce!…

Budući partijski organ, „Srpska reč“ je imala i svoj razlog da prilog u celini objavi, baš sa otvorenim pismom gradonačelniku. Posle Miloševićevog Lex specijalisa kojim je priznao izborni poraz u Beogradu (dakle, bez utvrđivanja odgovornosti sudija ustanog suda koji su žmureći na očigledan falsifikat izbornih rezultata izazvali onolike protestne šetnje, kordone policije i pendrečenje), dojučerašnja zajednička opozicija počela je natezanje oko podele vlasti. Srpski pokret obnove smenio je Zorana Đinđića sa mesta gradonačelnika, a ja sam od gradske vlade ponovo dobio sličan odgovor:

GRAD BEOGRAD – GRADSKA UPRAVA

Sekretarijat za komunalne i stambene poslove

G-dinu Milanu Nešiću

Povodom ponovnog dopisa upućenog ovom Sekretarijatu kojim dostavljate primerak žalbe Infostanu i kojim predlažete da se Odluka o posebnoj naknadi za održavanje stambenih zgrada u celosti poništi ili dopuni odredbom da stanari zrgade čije su se skupštine već organizovale nemaju obavezu da Infostanu plaćaju održavanje, izveštavamo…

Da ostajemo u svemu pri odgovoru datom u dopisu koji Vam je ovaj Sekretarijat uputio dana 01.07.1996…te iz izloženog proizilazi obaveza plaćanja navedene naknade…

Radi Vaše informisanosti napominjemo da je kod nadležnog Ministarstva u toku postupak za izmenu i dopunu navedenog Zakona, a pred Ustvnim sudom Srbije*** postupak za ocenu ustavnosti navedene Odluke, te treba sačekati okončanje navedenih postupaka.

Pomoćnik sekretara

Ljiljana Srbljanović

Ovoga puta ne Za sekretara, nego sopstvenim štampanim imenom a ne samo potpisom — pa bio sekretar već smenjen ili se samo iščekujući pritajio — ista drugarica je još jednom dobila priliku da pokaže svoju domišljatost. Dok ustavni sud ne odluči, čekajmo, vi plaćajući, mi carujući — a vrlo dobro zna da njeni partijski drugovi u ustavnom sudu već pune dve godine baš po partijskom zadatku nemaju vremena da odluče.

Kada je posle pada Slobodana Miloševića 5. oktobra 2000. ustavni sud konačno morao da odluči, odluku sam fotokopirajući višestruko uveličao, pa fotokopiju zalepio na oglasnu tablu:

Ustavni sud Republike Srbije na sednici od 25. januara 2001. godine doneo je

ODLUKU

1. — Utvrđuje se da Odluka o posebnoj naknadi za održavanje stambenih zgrada nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonom.

2. — Odbacuje se zahtev za obustavu izvršenja akata i radnji preduzetih na osnovu odluke iz tačke 1. izreke.

(„Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 12 / 2001)

Na margini fotokopije napisao sam:

Drage komšije, jedva jednom!!!

A ovo pod dva, to je pojeo vuk magarca, ko je plaćao, plaćao je…

Na istoj oglasnoj tabli još je stajalo ono što je „Glas“ objavio 13. novembra 2000.

STARI NAČIN STAROG „INFOSTANA“

(Otvoreno pismo Milanu St. Protiću, gradonačelniku Beograda)

Poštovani gospodine Protiću,

Obraćam Vam se na ovaj način zato što je iskustvo pokazalo da i Infostan i Javno preduzeće za stambene usluge (uvek s potpisom direktora Petra Krdžića) ostaju i gluvi i slepi na sve činjenice, zakon i logiku, ograđujući se političkim stavovima prethodnih gradskih vlasti i tek samo neodređeno pozivajući se (pogrešno) na Zakon i (kod Ustanog suda i inače spornu) negdanju odluku negdanje gradske vlasti. Obraćam Vam se u ime vlasnika stanova u ulici Toj i Broj u Resniku najpre sa sledećim činjenicama.

► Zgrada na pomenutoj adresi je u celini privatna, tj. naša (17 stanova kupljeno još u izgradnji, 2 otkupljena);

► JP-u za stambene usluge otkazali smo 22. marta 1994. i otada sami održavamo svoju zgradu — konstituišući se potom potpno u skladu sa odgovarajućim Zakonom iz godine 1995.

►Pomenuto JP, iako nikada u našu zgradu nije uložilo ni dinara, i dan danas nam ispostavlja račun za nekakvo fiktivno održavanje, a pod raznim izgovorima: te naime otkaznog roka od šest meseci, te potom kao solidarnost za nekakvu fasadu, te licemerno otpisujući da time što ćemo njima plaćati (za ono što ne rade) nikako nije povređeno naše pravo da plaćamo i nekom drugom (za ono što radi), itd.

Poštovani gospodine Protiću, svi skupa smo svedoci koliko je teško bilo dokazati, na primer, izbornoj komisiji da dva i dva nisu pet i koliko mnogo je to izazvalo nemira, neizvesnosti, štete i neproduktivnog zamajavanja. Zar treba sad nekome dokazivati da se ne može naplaćivati usluga koja se ne čini, zar treba ubeđivati da je to otimačina — kada se u svetu slobodne ekonomske utakmice ne može ni usluga koja se čini naplatiti tek tako proizvoljno, ne može, to jest, bez posledica: gubitka poverenja i gubitka posla. JP za stambene usluge, kao preduzeće negdanje partijske države, odavno je izgubilo sve naše poverenje i ono nam takvo jednostavno ne treba. Molimo Vas, učinite da ta jednostavna istina postane stvarnost, te da svi skupa možemo da se bavimo svak svojim poslom a ne da se oko ovakvih stvari i dalje zamajavamo.

Milan Nešić, Beograd

* *

Možda će pomisliti ko, našto ovoliki i ovakav komentar u jednoj KNJIŽEVNOJ AUTOBIOGRAFIJI? Ali zar često nije od presudne važnosti ko u kakvom društvu živi, ne samo jedan književnik!? U kakvom?

Citiraću po sećanju našeg ministra inostranih poslova Gorana Svilanovića koji nedavno pred kamerama izreče ovakve reči:

— Diplomatskim jezikom se kaže da smo država u tranziciji, a nediplomatski, srpski, ali tačno: polumafijaška država.

* Preduzeće za objedinjenu naplatu svih komunalnih troškova: takse za građevinsko zemljište, naknade za smeće, za vodu, za kanalizaciju, za zajedničku struju, za grejanje (ako zgrada ima centralno grejanje), za održavanje lifta i uopšte održavanje, itd.

** Proklamovala gradska vlada štednju vode, pa svojom uredbom propiše stimulaciju: ako je potrošnja po čoveku manja od toliko i toliko kubika mesečno, cena je jedna, za sve preko tog minimuma višestruko je veća. U našoj zgradi dogovorimo se da vodu zbilja štedimo. Napravimo i tačan spisak koliko nas ima, mnoge porodice su se u međuvremenu proširile, uglavnom izbegli rođaci, za petnaestak ljudi više nego negda. Odnesem spisak — da nam se odobri veća jeftinija potrošnja vode po zgradi. I čudim se što službenica primi spisak bez reči. Kad, na uplatnicama idućeg meseca — da platimo vodu duplo više! Kakva je to greška!

— Kod nas nema greške, kompjuter računa!

— Kako nema, nas više nego što ste dosad računali a već godinama trošimo vodu otprilike isto!?

— Kolika vam je potrošnja po čoveku?

Ja kažem. E, nije nego ovolika!

— Nemoguće! Otkud vam taj podatak?

— Ne razumete, kompjuter ga izbacio…

— A kolika je po kompjuteru godišnja potrošnja?

— To me ne interesuje! Novo čitanje vodomera je tek u sledećem aprilu.

I ja nekako shvatim. Vrla službenica uzela prošlogodišnju potrošnju vode po čoveku, pa je prosto pomnožila sad sa većim brojem ljudi. Kao kad bi se 5 ljudi, na primer, vodilo da je potrošilo očitanih 100 litara. Dakle, 20 litara po obvezniku. Ali onda oni budu precizni, svaki od nas ima još po jednog člana domaćinstva, kažu, ima nas zapravo 10. Zamislite sad vajnog matematičara koji bi zaključio: u redu, trošite znači 10 puta 20 — a koliko ukupno, to me se uopšte ne tiče!

Zbog takve matematike osnovac ponavlja, ali ova službenica ne, dobija potvrdu od centralne službe da joj je račun tačan. Bio je potreban prigovor gradskoj vladi pa da se okanu izmišljanja nove „matematike“.

*** Ustavni sud Srbije, kao republički organ, i dalje je bio u rukama Slobodana Miloševića i socijalista. Izbore su bili raspisali samo na lokalnom nivou, za opštine i gradove — kao probe radi. Pa kad su tu izgubili, imali su rezervu: u republičkoj skupštini promeniše zakon o lokalnoj samoupravi — sve ingerencije i sve novce povukoše na republički nivo (dok je s milicijom to Milošević već mnogo ranije učinio). A narod kao narod, sluša zamajavanja preko televizije — da je sve to u interesu Srbije a zbog dostojanstva i slobode građana. Slučajno, imao sam prilike da lično iskusim o kakvom se to dostojansvu građana radi, iskusio sam stvarne posledice takvih odluka.

Da li kondenzacija na plafonu, ili s plafona pa na pod, ja malo po malo najzad nasigurno utvrdim da mi iz kupatila komšije iznad sve više prokapava voda u podrum. Skrenem mu pažnju, on dođe, vidi, da li je baš iz kupatila? Ja budem strpljiv, pozovem ga sledeći put opet, pozovem i druge komšije da se dogovorimo, reč je o novom vlasniku, pa možda nije upućen da je sad i uopšte zgrada naša — pa je i obaveza naša. Dobro, pogledaće, opraviće. Ali, mesec za mesecom nema trenutno para, imao izdataka — a meni voda sve više. Dobro, da mu ja pozajmim? — hvala, ne, nije siguran kad može da vrati. I opet mesec za mesecom. Ja onda napišem oglas, pa ga preko oglasne table javno zamolim da opravi. Tu se on bogme naljuti, zar da dočeka da na oglasnu tablu bude okačinjen!? E, sad uopšte neće da opravi, uostalom, vrlo važno, podrum, ljudi sa ognjišta svojih proterani a ja za podrum — pa dobro, de, opraviće! Međutim, već pola godine prođe — u podrumu čitava bara!

Ja tad odem u opštinu, pa slučaj prijavim komunalnoj inspekciji. A znate šta oni kažu!? Nemoćni su, kažu. Pre svega, dva privatna stana — to zakonom uopšte nije regulisano. A drugo, i da izađu, kako da uđu u stan i naprave zapisnik ako ih čovek ne pušta? Nemaju moć, nemaju miliciju, republička milicija ne kaže baš da neće po nalogu opštine, ali ne dolazi. I najzad, čak i da dođe — ako čovek ne opravi — moralo bi javno preduzeće, a ono neće jer opština nema para da plati. Vi da platite? — ali ko zna kada nadoknada preko suda! Ja raširim nemoćno ruke, širi nemoćno i on, ne znam ko se od nas dvojice nije više osećao dostojanstveno. Nego da idem u republički inspektorat, možda oni mogu pomoći, najzad, i sudstvo je u republičkim rukama.

A ja se nešto mislim, impulsivan čovek taj moj komšija, ali ipak valjda obziran, osetljiv na oglasnu tablu, a umeo je par puta i da mi se izvini — te tako fotokopiju one prijave pa na tablu. Kad on to vidi, smesta je pocepa i digne takvu viku da se i ostale komšije skupe, hoće da me bije! Ali sutradan imam šta sad ja da vidim! Na oglasnoj tabli — ali ne oglas, nego jarac, rogovi, brada, snažan jarčev vrat, lepa, štampana slika. A ispod nje krupnim slovima:

MLAĐAN JARAC NA TRI KOZE SKAČE!

Ko li je takav oglas stavio, kako li ga odštampa, gde na kompjuteru? Niti sam mlad, mislim se, skoro dvadeset godina stariji od komšije, niti se zovem Mladen, pre će biti da se on tako zove, a osim toga, bio sam miran, ni na koga nisam skakao, on je skakao da preti i bije me! Kako sad, šta da radim? Stoji taj oglas dan i noć, samo on na tabli. A sutradan ja ispod njega prilepim svoj oglas:

I reče grof grofici:

— Ako je to izvinjenje, prihvatam. Ali, gospođo, posao mora biti obavljen bez obzira na jarce i magarce!

„Filip na konju“, M. Krleža

I tako, tih dana komšija opravi svoje kupatilo. Jedan nađe odnegde pa dade olovnu cev, drugi radom pripomogne, ja lično odem te zamolim za kofu peska — moj podrum sad opet suv.

(Milan Nešić: Iz KNJIŽEVNE AUTOBIOGRAFIJE)

Vraćanje na početak