Spinoza

Ostalo je međutim pitanje: Možda ničega i nema osim verovanja?

Ima ljudi koji ovo pitanje nikada ne postavljaju. Shvatajući ga od reči do reči i bukvalno, oni i ne shvataju na šta ono cilja. Sopstveni pogled i domašaj je sve što oni znaju i što vide, on, taj pogled, ostaje da šta drugo nego objektivan, da šta inače nego jedina istina — pa ma kako se s njihovim korakom, usponom ili padom, horizont u stvari menjao. Njihovo oko je uvek tu, i samo ako je glava na ramenu, sopstvena misao biće vazda početak računanja tog horizonta i te objektivne istine. To su ljudi čija odlučnost imponuje. Iz njihovih redova regrutuju se najbolji borci i tumači te borbe, ideolozi i gospodari ako ne baš sveta u celini ili svega naroda, ono bar okruga, grada ili makar kuće i obitelji. Oni i ne primećuju da su odlučni i tamo gde je odlučnost bespotrebna, da insistiraju na određenosti i tamo gde po prirodi stvari nema mesta za takvu ili baš ovakvu određenost, gde se različite mogućnosti otvaraju i drugačiji horizonti. Gde odsečnost baš smeta! Ali oni tu odsečnost i ne vide, ne vide vlastitu isključivost, pa tim više o potrebi uzajamnog razumevanja govore i o sveopštoj slozi, jer sve što nije dogovor i sloga, a to znači baš taj dogovor i sloga sa istim, pakost je i neprijateljstvo, koji su nedostojni bilo kakvog obzira, kamoli neke pažnje ili razumevanja. Ne da ti ljudi to tako samo veruju, nego je drugačiji horizont — grmelo, sevalo, tj. svakako — nemoguć. Ta kako se o tome da je levo levo od desnog, kako se o tome može drukčije misliti?! (Da je desno desno od levog, kakva je to glupost!!) Zato oni o verovanju i ne umeju išta da kažu. Tim više o zabludi govore, naravno o tuđoj, protiv koje se po svaku cenu treba boriti, i o objektivnoj istini, naravno ne božjoj ili ma čijoj nego jedinoj, koju — s njima u centru, zar šta drugo — treba svakome predočiti.

A smisao pitanja je međutim — sumnja: Možda Sve (beskonačno) i Istina i nije Sva (beskonačna) istina ako se uvek od Jednog te istog polazi, uvek od iste reči i jedinog pojma? Možda je to posebno jedno, ma i vlastito i sve moje, ipak samo verovanje?

KANT je pisao da ljudi niti znaju niti ikako mogu znati šta je stvar po sebi, jer ne znaju niti to šta je prostor i šta vreme po sebi. Prostor je uvek prostor za čoveka, vreme je uvek vreme za čoveka, neka vrsta estetike samo, šta li, mada objektivne i nužne: ono što čovek (hteo, ne hteo) vidi i ono što on (hoće, neće) oseća i doživljava. Zbog toga je poimanju ljudskog mišljenja predložio obrt koji je sam uporedio sa Kopernikovim (po značaju i dometu, ne po smeru): ljudski pogled i ljudska misao ne ravnaju se prema stvari po sebi, već se stvar kao pojava (kao pojava, to je uvek podvlačio) ravna po čovekovom pogledu i mišljenju, koje je na osnovu toga pogleda, opažaja i načina uopšte, i izraslo. Ako se uzme u obzir da ima ljudi koji vide iako boje ne vide, da ni jedno ljudsko oko, kao deo čoveka i prirode, i inače ne vidi infracrvene zrake na primer, sem ako im u susret ne pođe, pojuri, poleti raketom još neviđene brzine, može se sasvim lepo razumeti šta je Kant slutio. A u njegovo vreme čak se i nije znalo da je za pčelu, na primer, prostor nešto više nego za čoveka — jer vidi i ultraljubičaste zrake. Danas se međutim zna i to da bez zraka takoreći prostor i ne postoji, uvek su tu bar gravitacioni zraci (ili tako šta), svejedno što ih čovek i ne može razaznati, što tek samo zamišlja (ili izmišlja) nekakve gravitone: tamo gde vremena inače i ima i nema ili je po mogućnosti svako, dokle god taj graviton ili foton, svejedno, do nove posebnosti ne dospe, dok nanovo u nešto posebno i baš određeno ne bude ulovljen (oformljen). Prema tome, Kanta treba poštovati. S njime se čak i saglasiti treba, iako je toliko različit — uz jedno objašnjenje dakle, koje dvesta godina nakon Kritike i Prolegomene i nije teško sročiti. Ne samo da se stvar kao pojava ravna po čovekovom pogledu i njegovom načinu, nego se ona ravna i prema svemu drugom posebnom i određenom: čas više prema ovom, potom prema onom (u tome je kauzalnost), jedno za drugim i uvek prema Celini, beskonačnoj i nedovršenoj (u tome je slučajnost). Stvar po sebi zato i jeste — pojava tu, pojava tamo — jedino stvar za sve drugo, kao što je deo tek deo za Celinu. To je valjda poslednji kopernikanski obrt, opet u Kopernikovom smeru, ne ostavljajući međutim ni čoveka po strani: i čovek dakle, ali ne samo on, svaki Deo je takav: on Celinu objedinjuje, integrali, te je i ona tek na osnovu njega to što je — Celina u pokušaju. Integral nema konačnog rešenja, uvek je parcijalan, i njegov rezultat je, s druge strane — baš sam taj Deo. Ili neki drugi deo. Pa treći. Otuda nikakvo određeno prabiće ni malo više nije moguće nego što je nemoguće, otuda, to jest, što stvar po sebi (kao nešto što, dakle, i bezuslovno može da bude) i ne postoji, odnosno što je ona baš tada stvar po beskrajno drugom (nešto baš uslovljeno). Stvar po sebi je upravo u samoj sebi protivurečna. U tome je Kantova nedoslednost: on tvrdi da se stvar po sebi ne može spoznati, a ipak i to da je antinomija samo u ljudskome umu, da stvar po sebi nije protivurečna. Iako inače dosledno nastavlja da se to prabiće, taj Bog, ne može dokazati, baš kao ni osporiti. Naravno, doslednost Kantovog sistema bila bi i u tome što bi osporila i deo i celinu, oni su samo čovekov način mišljenja, apriorne kategorije razuma takoreći. Inače se opet dospeva u antinomiju: materija i jeste i nije deljiva do u beskraj. Međutim, i to se može prihvatiti. Materija je, dabome, baš tako i deljiva: što se samim deljenjem okolnosti menjaju pa i samo njegovo obeležje, obeležje deljenja, postaje drugačije — jedan pojam dela gubi smisao, drugi se rađa, te, takoreći, deo biva veći od celine. Opet je, dakle, protivurečnost u samoj stvari (po sebi, tj. za sve drugo). S Kantom se, prema tome, čovek i ne mora u svemu da složi. Za Kanta je, jedan dalji primer, uzročnost jedino sintetički način posmatranja čoveka a priori. A pre bi se reklo da je ona, uzročnost, integralna inercija same prirode, inercija koja se zbog sopstvene relativnosti (odsustva jedne ili ograničenog broja posebnih referenci) pojavljuje i kao sukob, kao uzročna sila. Itd. Ali je s Kantom razgovor moguć. Njegovo delo je, štaviše, uvek ponovni poziv na razgovor.

HEGEL je, kao što se zna, na poseban način ukazao na ovu Kantovu nedoslednost sa stvari po sebi. Stvar po sebi je, što god bila, ipak sama sebi jednaka, to da, uvek takva kakva je i jedna jedina, nezavisna to jest od ove ili one slučajne i prolazne pojedinosti. Stvar po sebi je kao goli identitet prosto večna mogućnost. Ali baš zbog toga što je samo sama u sebi identitet i bezgranična mogućnost, ona je baš u biti svojoj neodređena i ništa, dakle kao takva nemoguća.Nešto je to što je samo dok iz samoga sebe dopušta (pravi i ispušta) granicu, tj. razliku. Čak i za identitet, tj. jedan, potrebna je razlika, tj. dva. Itd. Identitet se upravo i određuje time što je baš iz samoga sebe sopstveno drugo: on i (u ogledalu na primer) makar njegov lik. Itd. Tek kao pojedinačna, tj. jedna međ' ostalim, slučajna i prolazna dakle, tek tako stvar uopšte jeste — te i stvar po sebi. Ona je, dakle, u samoj sebi protivurečna, protivurečnost nikako nije samo u ljudskome umu. Sam osnov stvari po sebi je ta protivurečna logika, to jedinstvo baš identiteta i baš razlike. Jedinstvo i identitet, pa opet razlika. Itd. Druge logike i drugog osnova i uopšte nema. To je jedina moguća logika, osnov i razlog sve prirode, to je upravo priroda sama. (Ta logika svega različitog u uvek istom, i ni u čem dakle, neumoljivi je zakon prirode i najtvrđa osobina njena, prosto je materijalna to jest, ili je materija logična, svejedno). Hegel bi podvukao: Ta logika nikako nije tek tako logika ili nekakva ideja, nego je sam objektivni pojam logike i apsolutna Ideja. Ideja kao Bog. Ideja koja se kao jedina istina prirode i, dakle, kao sav objektivni svet sama iz sebe rasprostrla u vlastito ospoljenje i drugobivstvo koje opet nema kud nego je ona sama: jedinstvo subjektivnog i objektivnog, kod-samoga-sebe-i-ni-iz-čeg-biti-i-sve-drugo, mnoštvo, beskonačnost. Moć je to čudesna kao večni nagon za pokretom i večiti život, te napokon i samoga-sebe-misliti-u-svemu-drugom, oduvek, zauvek. Čovek je pri tom tek samo deo te logike i te samosvesti, ali je deo tek u celini deo, u celini koja je svakim svojim momentom sve. Duh čoveka koji saznaje logika je koja još jednom i uvek iznova sama sebe postaje svesna. Sama sebe put Boga. Apsolutna Ideja i Bog sam. — Naravno, ne mora čovek na ovakav način da se izražava, baš ovako kao Hegel, pa da nasluti svu opštu istinu koju Hegel tim svojim posebnim načinom doseže. Ne mora Ideju uopšte na pameti da ima, pa da Hegelu i njegovoj ideji bude zahvalan za priliku i uživanje što je kao čitalac sve bliže Istini i još jednom obema nogama u njoj, u Prirodi. — U stvari danas, stošeset i više godina posle Nauke logike, čini se da je za tu Hegelovu logičku Ideju, za tu Istinu koja je najdublja suština, suština suštine i svega bivstvujućeg to jest, koja je, baš po Hegelu, prosto adekvatni pojam (jedinstvo i identitet subjetivnog i objektivnog), da je pravi izraz jedino Vakuum. Vakuum je zbilja najopštiji, što bi rekao Hegel, pojam. Toliko je uopšten da je ne samo tu i tamo ne zna se šta i ma šta, tj. na svaki način beskrajan i neodređen, nego on jednostavno i jeste i nije, niti postoji niti ne postoji, prosto je tako sam od sebe — zar ništa?! Pa je li to Ništa bar kao ništa samo sebi identično, gde, kada? Sigurno da jeste, ali čim jeste, samim sobom, kao sopstvena suština i upravo logika i sam pojam, već i nije, različito je od samoga sebe, tu, sada. Nije više samo opšti pojam dakle, već je i nešto posebno, ma po mogućnosti samo određeni odnos, uzajamno posredovanje, što bi rekao Hegel, Plusa i Minusa, toga Gore i toga Dole, Jeste za Nije — vakuum je elementarna čestica uopšte, jedna, dve. On se kao opšti pojam sam od sebe i sam u sebi odredio i razvio u sud: Vakuum je mogućnost elementarne čestice. Mogućnost te i te elementarne čestice, elektrona, protona, neutrona, već je čestica po sebi, dakle opet identitet. Bila bi ponovo nemoguća bez razlike, bez daljeg upojedinjenja: baš tog i tog elektrona, mezona, fotona (koji je, na primer, zajedno sa datim okolnostima neponovljiv, tako da jedino on garantuje onih trista hiljada kilometara u sekundi, tj. tako da ni dve iste elementarne čestice nisu u stvari iste). Na taj način se Vakuum kao opšti pojam razvio iz samoga sebe i preko posebnog, preko čestice uopšte, odredio kao zaključak: Sve beskonačno mnoštvo tzv. elementarnih čestica, naelektrisanih ili nenaelektrisanih, sa masom ili bez mase, energetski značajnih ili samo mogućih, itd. — jedino je doduše jedini način postojanja Vakuuma. — Pojam vakuuma se objektivizirao, što bi rekao Hegel. Stvoren je svet, koji uostalom oduvek postoji. Ideja se kroz svoje drugobivstvo sama sebi prikazuje u svoj svojoj raskoši, što bi takođe rekao Hegel. Ako se nećemo hvatati za reči, moramo se složiti sa njim. Naravno, svak na svoj način. Sopstveni način, s jedne strane, i to slaganje, s druge, i jeste ono što razgovor čini razgovorom. S Hegelom je razgovor ne samo moguć, nego je njegovo delo već samo po sebi razgovor.

KJERKEGOR je, međutim, pobožan filozof, istinski, baš u biblijskom smislu. I Hegel, doduše, pominje Boga i Bog mu je, štaviše, deo sistema, ali tek kao Ideja, to je, dakle, filozofski Bog. Ukoliko i pomene Bibliju i Boga u njoj, tj. Svemogućnost, Hegel isto tako pomene i Indiju i budističkog Boga, tj. Ništavilo. Za Kanta, opet, Bog nekako i nije deo sistema, iako je upravo Kant napisao čak i posebnu knjigu o Carstvu Božjem (ali) na zemlji. Svet je materijalan mada se, dabome, i ne zna šta je on a šta materija po sebi, i stvoren je samokretanjem iz haosa. (Čuvena Kant-Laplasova hipoteza). To samokretanje je kretanje po zakonu pre svega mehaničkih sila privlačenja i odbijanja, pa ma šta to po sebi značilo, i taj i takav zakon jedini je bog, ono vrhovno dobro, mudrost i lepota što vladaju redom u prirodi oko čoveka a time i svetom za čoveka. Za Kjerkegora, naprotiv, baš taj zakon i sav ovozemaljski red tek je samo jedno, uvek u stvari isto, mada promenljivo i svakako u pokretu, ali već postalo bivstvo. Stvar je, naprotiv, u onome drugom, koje je ne tek tako različito — te jedinstvo identiteta i razlike i ostale spekulacije — nego je kvalitativno različito kvalitetom koji je beskonačan, tako da je kao apsolutna razlika potpuno nepojmljivo. Zauvek (razumu) nepoznato! To drugo je Bog — ono što paradoksalno i postoji i ne postoji jer je potpuno slobodno, a ipak je postalo i s ljudima i međ' ljude išlo, deleći s njima svu njihovu konačnost i prolaznost — ono što jeste mada ni tu ni tamo nije, a ipak se po sopstvenoj volji kao prvi uzrok određuje i za određeno bivstvo opredeljuje, jednom u obličju ni po čemu inače različitom od čoveka, drugi put ko zna kako. Mogućnost je uvek tu. Imati sluha za nju, stvar je, s jedne strane, božjeg uslova koji je bar jednom, bar s jednim postalim bivstvom, tj. s Hristom, međutim zauvek dat. Čovek je i inače sredokraća između konačnog i beskonačnog, trenutnog i večnog. S druge strane, to je i stvar čoveka samog, svakog ponaosob, njegovog načina i njegove odluke da u veri misao s paradoksom izmiri, misao koja i inače strastveno težeći nepoznatom, Bogu dakle i Istini, sama sebe u očaj dovodi i u njemu zamire, ne bi li se iznova rodila, zajedno s čovekom, ovoga puta i duhom i telom celim, u sebi samom oslobođenim ovozemaljske krhkosti i grehote. To jest, ako taj paradoksalni skok u veru i božansko uspe! Jer za uspeh ne jamči ništa. Nema ničega nadohvat, ni u crkvi ni kod popa ni u svemu svetu. Nikakva preporuka ili nekakva logička ideja koja bi se sistematski mogla ponoviti! U opštem ponavljanju (u svome Ponavljanju piše Kjerkegor) nikakvog ponavljanja nema, s novim čovekom čitav svet se iznova rađa. Ako nije s verom i odlukom da u veri egzistira, čovek je do kraja sam. Njemu se Bog ne može dokazati baš kao što niko umesto njega ne može da egzistira, jedino on sam je s verom u Boga deo božanskog i bez kraja večnog, pa i dokaz postaje nepotreban. Zato Sveto pismo i ne treba tumačiti, još manje njegovu Istinu dokazivati. To pismo svak za sebe čita i tačka. Svak za sebe doživljava. Tek kroz Boga i večnost svi smo jedno, jedino tome i dugujemo, inače nikome ništa, poručuje Kjerkegor. S Kjerkegorom, s čovekom i filozofom koji sam kaže da svoja ubeđenja ne može da dokaže, ne samo da se neće složiti samo onaj ko svoju veru po svaku cenu hoće da dokaže, dakle da nametne, nego je s njim moguć i razgovor uopšte. Baš na način koji sam preporučuje. Na primer: U početku bejaše Reč i Bog beše Reč. Sve što je postalo kroz Nju je postalo. Itd. Kant bi rekao da je ta reč ipak onaj njegov Zakon, Hegel da je to ipak Logika. Itd. Razgovoru se ne bi pridružio samo onaj ko u Reči ne bi mogao da vidi Materiju, opet svoju veru, po kojoj Materija nikako ne može da bude materijalna upravo Reč.

BERKLI, opet, ne samo da je pobožan, upravo opet biblijski, nego je baš i službeno pobožan. Bio je pop. Razmišljati o Bogu, to je smatrao svojom svetom dužnošću. Pisati protiv materije, takođe. (Čitavu Raspravu, na primer). Jer šta može da bude materija? Jedino bezoblična, neosetljiva i inertna supstancija van ljudske svesti koju čovek kao takvu i ne može da opazi. A ono što čovek opaža jeste realnost, insistira Berkli. To je uvek isto, pisaljka, ova boja ili onaj ton. Iskustvo nas uči da čovek opaža uvek samo sopstvene ideje. — Za Berklija je ideja isto što i pasivna stvar, ne hegelovska Ideja. — I ta stvar postoji samo u opažaju, tj. u misli koja jedino i jeste stvaralačka i sposobna da uobliči. Po sebi se razume da ona, misao, postoji nezavisno od svake ljudske svesti. Jedna beskonačna svest, sam objektivni Duh koji sve opaža i sve misli, jedino je što postoji van ljudske svesti, a ne materija koja je neodređena, neopažljiva i ništa, dakle ne postoji. Bog kao svemogući Duh zapravo je svuda, u svom konačnom obličju to je ljudski duh, koji je za Boga ipak samo jedna ideja kao i svaka druga stvar. Postojati znači opažati, tj. stvarati i misliti (duh), i biti opažen (ideja, stvar). I to je sve. — Međutim, čak i sa Berklijem razgovor nije nemoguć. Pre svega, on sam je pisao da je moguće zamisliti jednu materiju koja je kao pasivna, bezoblična i svudaprisutna samo podsetnik takoreći, podsetnik Gospodu na Njegov sopstveni red i zakon (kada šta čovek treba objektivno da opazi). Ta materija je takođe Božja ideja, te Berkli ne vidi što bi bio protiv nje kao doduše ni to čemu bi smešna pretpostavka o njoj bila potrebna. A ipak je upravo tu prostor za razgovor. Ukoliko bi ta materija ipak bila još i podložna zakonu i logici, kao što u stvari i za Berklija već jeste, ali, dakle, ukoliko bi bila logična, dakle sama po sebi stvaralačka — ima li tu neke razlike koja nije proizvoljno od čovekove vere uneta? — zašto onda ona ne bi bila baš i Bog sam? Uostalom i u samoj Bibliji Bog je jedanput Reč, drugi put Munja i Grom tu ili tamo, treći put Lice ne zna se kakvo, Svetlost uopšte koja sve sažiže, itd. A najčešće: Bog i ništa (više). Sam Bog je, dakle, bez posebnog obličja i neodređeno svuda, oduvek i zauvek. Da, i s Berklijem je razgovor moguć. Razgovor nije moguć jedino ako se neumesno i bez razumevanja insistira: materija je s prostorom i vremenom apsolutno objektivna, tj. takva kakva je, sasvim nezavisna od ovoga, onoga i od ljudske svesti. Jer: ako su prostor, vreme i materijalne stvari baš tako čvrsto takvi kakvi su kad ih čovek gleda i shvata, baš isto to i kad ih ne gleda i ne shvata — ako su baš takvi i jedino to, onda je Berkli u pravu: kada nema čoveka da ih gleda i shvata, mora imati Boga (da to radi).

SPINOZA je na jedan poseban način zanimljiv. S jedne strane, baš zato što je prirodan, još i danas je (prirodnom) čoveku blizak. Kada sopstvenom glavom čovek počne da misli, istinski i iskreno a ne o ovoj Crkvi ili onoj Subjektivnoj snazi koja mu sav vidik zaklanja, onda — kako je govorio Hegel — na samom početku nema druge filozofije doli Spinozine. Prosto to: Priroda. Priroda je bog i nema tu nikakve druge objektivne (naspram posebnog Subjekta i Boga, šta li) materije, nego je sve Priroda: Biće ne samo ovako ili onako nego apsolutno beskrajno, koje se, to jest, sastoji iz beskrajno mnogo večnih, bitnih i najbitnijih osobina (atributa), od kojih opet svaka ima svoj beskrajni način (modus), u kome se najzad pojavljuju i pojedinačni načini, tj. konačne stvari i konačni događaji. Na primer: to i to nešto pojedinačna je pojava, uzrokovana je sasvim prirodno i obično, nema tu nikakvih čuda i misterija, prouzrokovana je dakle baš tako i tako tim drugim nečim, proizvela je opet tu i tu posledicu. Itd. — nepregledni kauzalni niz: sve nešto. U jednom te istom trenutku, međutim, nema samo jedne pojave, nego je ovde jedna, nezavisno tamo druga, ko zna gde i kako treća. Sav svet je, nesavršen i nedovršen, uvek iznova taj neograničeni skup prolaznih pojava, a svaka je ipak čvrsto i savršeno u svom beskrajnom kauzalnom nizu, nizu koji je čas nezavisan čas ukršten sa drugim kakvim nizom uvek iste bitne osobine međutim, inače je ukrštanje nemoguće. Beskrajni niz beskrajnih nizova dakle, sve u jednom: upravo u toj istoj suštastvenoj osobini. Dakle: nešto. Ne postoji, međutim, samo jedna suštastvena osobina. I telo, i misao, prostor i odgovarajuća logika, ma i mic po mic sve dalje i sve drugačije, božja suština je opet beskrajna, to je Bog sam, ipak sveukupni, jedan jedini: nešto. — To, dakle, u redu. Ali, s druge strane, tu Spinoza stavlja tačku. Svuda strogo uzrok-posledica do u beskonačnost, u savršenu Beskonačnost i apsolutno Postojanje. I upravo zbog toga je Spinoza posebno zanimljiv. Kao da je baš sa njim najteže povesti razgovor, sa filozofom po kome je sloboda samo spoznata nužnost (eventualno spoznata), i to ne samo sloboda čoveka, nego i uopšte proizvoljnosti i slučaja nema (što je ne jednoj ljudskoj netrpeljivosti ili isključivosti bar jedne potonje ideologije zgodno došlo kao izgovor da se nametne). Pa ipak se sam Spinoza niti nameće niti opredeljuje, svojom Etikom on je daleko iznad svih ljudski slučajnih prohteva i iznad svake ovozemaljski uskovide deobe, ne baš slučajne uostalom. Za Spinozu je protežnost, materijalni prostor dakle, isto tako božji (prirodni) atribut kao i mišljenje, tj. logika uopšte. A to što je i prostor i logiku držao apsolutnim nije mu smetalo da i drugačije atribute pretpostavi, ustvrdivši doduše da njih čovek ne može znati. Danas se, međutim, ipak zna da je crveno, na primer, ma i za deseti delić promila crvenije (tj. bliže narandžastom) kad se u susret njemu leti, da je boja dakle energija, a da energija može da bude i masa, znači baš telo i protežnost, nekakvi drugačiji ako se ma i samo poleti, kamoli imaginarnost brzine svetlosti dostiže ili pak prestiže (, kako i gde?). Ukratko: to su drugi božji atributi. A ovde — galaksija Mlečni put, mesto Sunce, odstojanje Zemlja — tu čovek može samo da zamišlja. Ali upravno baš to: misao nije tek tako misao, bar adekvatna misao je za Spinozu prirodna misao, misao same Prirode zapravo, tj. logika. A logika je tačno određena mogućnost, sam zakon mogućnosti upravo, uvek jedan te isti. Ona je sopstvena mogućnost takoreći, a ipak nečega drugog u stvari, nečega daljeg i nečega novog: logika je prelaz i kretanje, prosto-naprosto energija, baš materija(lna). Božiji atributi nisu onako apsolutni i onoliko nezavisni kako je i koliko to Spinoza verovao dvesta i više godina pre Planka i Ajnštajna, na primer. Spinozina supstancija, koja je kao ponor bez dna, nije dovoljna da ih ujedini, oni su tešnje povezani. Božiji atributi su upravo takvi da baš ta supstancija baš u ime Bezgraničnog mora imati sabirnu tačku, neko dno i granicu, ma tu ili tamo, tj. svuda i nigde. Dakle: nešto = Ništa. Apsolutno Postojanje je, potpuno simetrično, upravo apsolutno Nepostojanje. Savršena Beskonačnost je, isto tako simestrično, savršena neodređenost, tj. nesavršenost i Ništa. Može, znači, i ovako i onako. Tu je ipak mesto za slučaj. To je istinska sloboda: relativnost, simetrija. Da, ipak pošavši od Spinoze. Sa Spinozom je razgovor ne samo moguć, nego i posebno zanimljiv.

Bilo je ljudi koji su Kantovu misao u celini odbacivali a samoga Kanta za bezbožnost optuživali i za nemoralnost čak, samo zato što je dokazivao da se Bog ne može dokazati. Svejedno što je dokazivao i suprotno: da se Bog ne može niti osporiti. I uprkos tome što je odlučno zahtevao: treba tako postupati kao da je svaki postupak primer i uzor za opšte ponašanje, kao da je pod okom samoga Boga. S druge strane, još i danas ima ljudi koji Kanta na taj način odbacuju što ga u stvari ne samo bez razumevanja pojednostavljuju, nego ga pojednostavljuju s namerom da ga ismeju: po Kantu je, navodno, čovek izmislio i prostor i vreme, njegova filozofija je, prema tome, idealistička a on sam je ideološki sluga Crkve. Svejedno što je sasvim nereligiozno poručivao: neka mu se da materija, on će od nje napraviti svet. Svejedno, dakle, što je, ako je baš i pobožan, bar pobožni materijalist, što je, to jest, njegova filozofija u najgorem slučaju dualistička: materija i njen zakon, ili um, ako se baš tako hoće (poput Anaksagore). Kant, uostalom, počev od 1787. u svojoj Kritici čak i poseban podnaslov ima: Pobijanje idealizma.

Bilo je ljudi koji su Hegelovu filozofiju osporavali tvrdeći isto što i Hegel, da je Ideja Bog i da samo Bog može da bude apsolutna Ideja. I baš zato se Ideja ne može otuđivati, jer nije valjda da se Bog samo-određuje tek u nekakvom spoljašnjem biću, do prirode i zar u njoj. Nikakvog, znači, tu prelaza ni kretanja ne može biti, niti je Hegelova dijalektika nekakva filozofija, nego je to prosto panteizam, ateizam u stvari, eto šta, od koga se na svaki način treba ograditi. S druge strane, još i danas ima ljudi koji Hegelovu filozofiju osporavaju tvrdeći opet isto što i on, da je sve u kretanju. Jedino što to kretanje nikako ne počinje niti se završava nekakvom apsolutnom idejom. Hegelova filozofska ideja kao tobožnji završetak i kruna sve filozofije kroz istoriju u stvari je ideološka projekcija klasnoga društva koje je samo sobom zadovoljno i koje na svoju zbilju gleda kao na sam cilj sve ljudske istorije, kojoj je tu kraj, i sve prirode uopšte, koja je inače beskrajna. Stvari, međutim, treba postaviti s glave na noge. Ne ideja, Materija je apsolutna i ona je u večnom kretanju, a istorija društva nema kraja. I tek to je ispravna filozofija, to je, štaviše, sama nauka i jedina istina, čovek samo treba da je shvati, tj. odrazi, pa je filozofiji kraj, tj. tek onda je ona procvetala, ostvarila se i postala suvišna dajući opipljiv rezultat: ispravan čovek je nužno sa Nama koji smo u beskonačnom kretanju večito na istome mestu: na čelu besklasnog društva. (Pošav od glave ili od nogu, uvek je to samo idealizam).

Bilo je ljudi od položaja i duhovnog autoriteta, bogomdanih ljudi dakle, koji su Kjerkegorovu filozofiju ponavljanja, odnosno neponavljanja, najenergičnije osuđivali naravno ne stoga što bi bili protiv toga da svak u sebi i samim sobom ponovi i obnovi veru u Boga i u Večnost. Pogrešno je naime to i čak je štetno odreći Crkvi autoritet jemca za tu veru, jer je čovek u tom slučaju ne samo izgubljen nego u grehu i očaju takođe i razuzdan, raspojasan, džaba mu Biblija ako nema autoriteta da mu je s uzdignutim prstom objasni na jedino ispravan način. S druge strane, još i danas ima ljudi koji Kjerkegorovoj misli ne zameraju toliko pobožnost (zanimljivo!) koliko odsustvo reda i sistema (prilično neoriginalno i nezanimljivo). Umesto boga treba staviti Materiju, to da, ali baš zato i inače svaku stvar treba postaviti na svoje mesto. To da svak po svojoj želji i savesti čita i tumači — dobro, Bibliju ili Kapital svejedno — to je anarhija, a ne nekakva filozofija egzistencije ili tobože uvek nova sloboda čovekova, šta li, bez koje, baš takve bajagi, nema ni njegove savesti. A Kjerkegor ne samo da je anarhist, nego je i aristokratski anarhist, jer veruje u Boga ne tek tako, nego poput aristokrate iznad svega sveta. Itd.

Bilo je ljudi, Crkvenih otaca čak, koji su za Berklija govorili da je bez mere sujetan, pa stoga i malo onako, nerazumljivo neobičan. Bilo je i onih, odanih Crkvi i pobožnom milosrđu inače, koji su jednostavno tvrdili da je on šašav te da prosto treba da potraži lekara za šašave — što je još i danas (ili tek danas opšti) način da se ospori pisac i mislilac ako je već nemoguće argumentovano osporiti njegovo delo. Borba za položaj ni u istoj hijerarhiji (ili tek tu) nikako ne prestaje. S druge strane, još i danas ima ljudi koji objašnjavaju ne, naravno, da je Berkli šašav, nego, naprotiv, da je njegova filozofija prirodni izdanak klasnoga društva: sebični i egocentrični solipsizam po kome postoji samo moje Ja, a sve drugo nije ništa doli predstava i misao toga Ja, koje meni služe i sa mnom nestaju. I sada, dabome, svako vidi koliko je to pogrešna filozofija. Svejedno što Berkli tako šta nikada nije tvrdio. Ti ljudi, uostalom, i ne kažu da je on baš to tvrdio. Oni za njega to tvrde, raskrinkavajući ga i razobličavajući ga. I njega i njemu slične reakcionarne filozofe — i Fihtea, i Maha — čija je misao nedosledna jer je zamaskirana ili bar spetljana, a da je dosledna, to će nam oni objasniti, bila bi to: Ja pa Ja. Svejedno što ni Fihte tako šta nikada nije tvrdio, što je izričito napisao baš i to da Ja njegove filozofije uopšte nije individuum i da je Ne-Ja od svakog pojedinačnog Ja apsolutno nezavisna priroda, a čovekova svrha je — ako je već reč o ovome ili onome Ja — u službi zajedničkom razumu roda, tj. celom čovečanstvu. Svejedno, najzad, što se i sam Mah oseća na odstojanju i od Berklija i od Fihtea, upravo zbog njihove metafizike u smislu onostrane i dakle neproverljive pa i nepotrebne pretpostavke: kod prvoga o Bogu, kod drugoga o tom apsolutnom Ja po sebi, šta li, koje je slobodni tek samo ni-iz-čega-čin, tako nekako, iako stvarni i opšti, božji takoreći. Mah, međutim, i materijalizam naziva dogmatskim. Stvar po sebi je, dabome, izmišljotina a materija je takođe suvišna pretpostavka — to mu se u stvari zamera. Za Maha postoji samo iskustvo, zvuk, boja, oblik, miris, uzajamni odnos ne tako oštro unutrašnjih i ne toliko strogo spoljašnjih oseta i uticaja, tj. svojstava u odnosu dakle, koji se, ta svojstva i taj odnos, slobodno, uvek iznova i uvek samo jednom uspostavljaju, iako nužno i zakonito. I obrnuto: sam zakon svojom dovoljnom postojanošću i jeste ono što čini određena svojstva. Stvar je (dovoljna) nužnost svojstava u odnosu na nešto drugo (u odnosu na druga svojstva dakle) i ništa više (od te pojave) — tj. ona nije materija. Ili ako ko hoće — ona je jedina materija. Ima, međutim, ko to tako neće. I zbog toga je i Mah solipsist. I uopšte: solipsizam je do dana današnjeg ostao kukavičije jaje tih koji to tako neće, koji po svaku cenu nešto drugo i opet apsolutno hoće, u gnezdu svih ostalih, gde god se zbog ove ili one inače zbilja nespretne i čudne formulacije to podmetanje učini mogućim.

Bilo je ljudi koji su Spinozu osporavali i proganjali, i još i danas ima ljudi koji su na oprezu kad god je reč o njegovoj filozofiji. A svi — zbog jednog te istog, zbog Spinozinog panteizma. Zbog onoga: Priroda ili Bog. Za jedne je to prikriveni, tj. u stvari bezbožni, dakle pogrešni i nečovečni materijalizam — za druge opet od čoveka i protiv čoveka otuđeni idealizam kroz koji se tek samo stidljivo probija doduše jedino ispravni materijalizam. (Jasno je da ta nadmudrivanja, podmetanja i nametanja nemaju nikakve veze sa Spinozom. On je prosto čovek-mislilac i time je sve rečeno).

Bilo je ljudi i još i danas ima ljudi koje filozofija u stvari ne zanima. Zbog toga i ne kažu, na primer, da je Hegel tako i tako i po svoj prilici nedovoljno jasan tu i tu a njegova ideja danas više ne toliko srećan izraz, koliko je za njegovo doba možda, i za njega lično to sigurno bila, nego strastveno tvrde nešto drugo: da je on ideolog klasnoga društva koji je stoga i grešio, s jedne strane, ili da je otpadnik od ortodoksije koji je stoga grešan, s druge. Oni kao da i ne mogu da zamisle da filozofija nekoga zanima zbog nje same, nauka i istina, ovakva ili onakva, ali istina sama. Inače bi valjda shvatili da hegelovoj filozofiji ideja u stvari nije potrebna baš kao ni, na primer, materija istinskoj filozofiji materijalizma. Ali te ljude filozofija zapravo i ne zanima, da, ta za koju Svet nije samo okućnica i plavi horizont, što se može i promeniti, nego prosto Sve(t), sav crni beskraj vasione i još više, Beskonačnost uopšte, gde se sve menja iako se ne može promeniti, jer je uvek tu, uvek isto. Te ljude, naprotiv, zanima samo ishod i konačna stvar: preče stvari na zemlji koje se mogu promeniti i isključivo one. Njih i čovek zanima samo ukoliko se može promeniti. Tek tako su oni sigurni i moćni, oni su veliki, oni su prvi. Zato toliko i vode računa o podeli i razgraničenju, o idealizmu i materijalizmu. Zato kao da neprestance s ponosom govore ono što kadikad i s prezirom kažu: mi nismo oni drugi! I kao da su tek tako oni — oni. Tek time što nisu, tek tako su srećni. Ima se utisak da bez tih drugih ne bi bilo ni njih ni njihove sreće. Zato toliko i govore o sreći čoveka uopšte, svih ljudi po mogućstvu, svih poštenih međutim, koji nisu klasni neprijatelji ili bezbožnici, to će oni da procene i presude. Zato toliko i filozofe razdvajaju, između redova pročitavaju i na svoju ruku izokreću inače prirodne razlike tamo gde iskreno svak svojom glavom misli o poslednjoj i apsolutnoj Istini, koja je dakako objektivna, dakle u stvari prva, tj. sveukupna, pa otuda i relativna, time ponešto i subjektivna na kraju krajeva. Bar toliko relativna i bar toliko subjektivna da pod kapom nebeskom ima mesta za sve. Ali ne, Istina je jedna, Bog ili Materija, i to baš ona koju oni znaju i s kojom su oni srećni. S tom Istinom i s njihovim znanjem — to im je nesebični i uzvišeni cilj — morali bi svi na svetu da budu srećni. Svi — naravno uz njih. Svi — makar i posle njih. Do poslednjeg čoveka. Ukoliko te ljude filozofija ipak zanima, to ih zanima tako: da se makar i pomoću nje čovek na taj jedini način usreći ili bar zadovoljnim učini, tj. trpeljivim, ma i pokornim. Kada kažu da treba menjati svet, oni ponajpre na to misle — ne, naravno, na Svet jednog filozofa koga, u stvari, pozivaju da se filozofije okane i da se njima pridruži. Kada kažu da treba menjati svet, a s Hristom i Marksom to već poodavno govore i jedni i drugi, oni ponajpre misle da treba menjati čoveka (u redu!), ali čoveka i njegov horizont, a ne sebe, svoju istinu i svoj prvi položaj u njoj (po kakvom to redu?). I tako se čoveku, i s jedne i s druge strane, odriče pravo da se sam menja — već kako god, u svakom slučaju tako: da on sada ili i dalje, samokritički ili pokajnički, njima veruje, a ne neprijateljskoj propagandi na primer. Da verujući služi njihovoj zamisli: bila ta zamisao dalje u službi poseda i novca (tzv. feudalizam, kapitalizam) ili vojnopolitičke moći same i neposrednog materijalnog uživanja (tzv. socijalizam). Sva veština je u verovanju. Pa ma se čovek i samo pravio da veruje! I to je dovoljno. To je zapravo sve. Razgovor o drugačijoj mogućnosti, o istinskoj sreći i slobodnom verovanju, o ličnom uverenju, s takvim ljudima je nemoguć. S njima je uopšte svaki razgovor težak. S njima, a ne s filozofima tzv. idealizma ili tzv. materijalizma, s ateistima, revizionistima. Jer, govoreći, oni samo sebe i svoje verovanje slušaju. Slušajući oni samo na sebe i svoje verovanje misle. Pa ipak o verovanju ne umeju ništa da kažu. Kamoli o filozofiji, filozofiji koja tek sa sumnjom počinje:

Možda ničega i nema osim verovanja?

(FILOZOFIJA I VEROVANJE, iz Epiloga)