A onda 1804. buna na dahije. Janičari se bili tako osilili da — ne desetak il’ možda devetak — već ni (druge) globe nikad dosta, a siromah — zna se — uvek kriv, vrat povija i sve plaća. Pa od tih globa i takve pravice nakupovali i zemlju i siromaha na njoj, te najurili i same (prave) spahije, a oni prvi među njima, dahije, čak i samog sultana čuju i ne čuju. Ni on im nije dovoljno strog prema raji. Te raja kuku i motiku. A sultan — sultanata (da li) pred rasulom — otpisuje iz Carigrada da čestiti Turci, tj. oni koji su mu još poslušni, malko zažmure, tj. puste raji oružje, jer raja ne dira u Alahov poredak, već njene vođe — i sam Karađorđe — njemu, sultanu, pišu i pravdu ištu. I tako dahijama — opet na Dunavu, opet nizvodno i kod Oršave, na ostrvu Adakale, koje danas takođe ne postoji jer je i ono potopljeno — tako im, dakle, svoj četvorici, ode glava. (Sami Turci su Milenku Stojkoviću i njegovoj poteri iz čamca a kroz šipražje pokazali: Eno tamo, tu gde po sobama gore sveće, tu su dahije).* Ali onda — gle čuda! — to i jeste bila buna na dahije, i nije baš samo na dahije. Tačno, na dahije je, ali sultan treba već datu (kneževsku) samoupravu prosto da zajemči, ništa više, a autonomija je to jemčenje. Osetio paćenik da i on ima neku snagu pa se ne da. (Prvi srpski ustanak). Godine 1805. na Ivankovcu video da se ni samom sultanu ne mora dati. (Od pogibije kneza Lazara na Kosovu podrug stotine kilometara južno, ovoga puta ovde, na pšenicom i sočnozelenim kukuruzom pokrivenom polju pojas po pojas unedogled — par kilometara istočno od Velike Morave i ne mnogo više zapadno od brdom sakrivenog manastira Ravanice, manastira koji je zadužbina baš kneza Lazara i koji jedini ima fresku na ostacima bedema upravo najviše kule, majku božiju i nebesku molitvu kao na bojnoj zastavi a ne u crkvi — baš tu su dakle, kao po kakvom amanetu, Srbi po prvi put porazili regularnu tursku vojsku). I sultan tamo, ovamo — jemči. (Ičkov mir). Ali sultan je još uvek sultan, pogotovu kad vojska jednoga zbaci pa drugog ili makar trećeg postavi. (Rusija s bajonetom na pušci dočekuje Napoleona, koga Poljaci, isti oni hrišćanski Poljaci što su onako onda Austriju i sam Beč od Turaka spasli, dočekuju, međutim, kao oslobodioca — od iste te Austrije i iste Rusije. Austrijski car, uostalom, već i nije car Svete imperije, nego prosto Napoleonov tast.). I tako dalje. Te — opet zulumi.

A onda je 1815. knez Miloš zlato davao i glavu u torbu stavljao ne bi li dokazao, najpre, da je pokoran, a zatim, da se ne radi o ustanku na sultana već o otporu protiv zulumćara. Kad u tom tobožnjem (dotadašnjem) miru čak i glava jednog Stanoja Glavaša ode, pokorni Miloš nikako drukčije ne mogaše da se oslobodi grdnih kneževskih poslova koje mu je beogradski vezir vazda najavljivao, držeći ga uza sebe i uz svoju vojsku, doli otkupom: sam knez će, kako i valja, za svoju dužnu i ružnu raju (nekolicinu koja se utamničena tu srećom zatekla) da plati otkup. I kad u pašinoj ruci zazvečaše dukati, tek onda on poverova da Miloš mora iz Beograda ne da kupi vojsku i buni narod, nego da volove svoje proda, te pravdu paši domiri. A kad pod Ljubićem srpska vojska bi sva isečena (Tanasko Rajić) a preživeli Turci se dadoše u bekstvo videvši iz utvrđenog Čačka kako se na Ljubiću opet skupljaju Srbi i ne znajući da to Miloš naređuje da se šubare na kočeve isture** — ishod bitke, dabome, ne odlučuje samo bojište, već i ukupna potonja snaga i svi odnosi, te ne jednom se desi da poraženi u prvi mah i ne zna da je pobednik a pobednik tek docnije (biva primoran da) shvati da je poražen — tad Miloš dobi priliku da istinski organizuje i utvrdi vojsku. (Drugi srpski ustanak). A onda sva ta utvrđenja i svu vojsku ostavi, pa preko Drine goloruk u turski tabor! Hoće li mu Huršid-paša verovati? Tu Miloš, naravno, svaku ponudu za mir prihvata, ali važi jedino ono što, brže-bolje potom, s Marašli-Ali-pašom u Ćupriji (nadomak Ivankovcu) pod ravnopravnijim uslovima ugovara. Samo neka on, Miloš, pusti pašinu vojsku u Beograd te sultanu bude pokoran, poručuje paša i brojanicu svoju šalje kao znak pobratimstva, pa raja ako hoće nek’ i topove nosi za pojasom. I tako Marašli-Ali-paši slava da je umirio Srbe (kad već ne mogaše da ih porazi na način kakav je tada Carigradu bio potreban — Napoleon je već bio s druge strane polutara zarobljen pučinom na Svetoj Jeleni), a Milošu pravo da sultana (i novoga vezira) poštuje s oružjem u ruci. A tada se drukčije poštuje, pa i ono usmeno može se održati. Te drž’, ne daj — srpska delegacija je u Carigradu bivala čak i hapšena — stiže najzad 1830. i pismeno: kitnjasta i svečana slova, arapske vijuge i tačke već i same su kao ukras, a višebojni inicijal, ne znaš je l’ to šara po svoj turskoj carevini, carevini tepiha i mekog koraka po njemu, ili ukras od samog Alaha, ni ukras u džamiji nije mu jednak: sultanov hatišerif iz Carigrada — Srbija je dobila autonomiju. Donji Milanovac je tako po drugi put promenio mesto. Godine 1832, naime, knez Miloš naređuje da se Poreč sa nižeg ostrva izmesti na višu obalu: vremena turskog zuluma uglavnom su prošla, muka oko prolećnih poplava ostala je.

Tako je Donji Milanovac još jednom i ime promenio: zvaće se Milanovac, po kneževom prvorođenom sinu. Odrednicu Donji dobio je docnije, godine 1859 — kada i Palež postaje Obrenovac, ne bi li odsad, šta li, posle kneza Aleksandra Karađorđevića, ipak bili samo Obrenovići. (Druga vlada kneza Miloša). U to vreme je na području negdanje Brusnice — par kuća i okućnica pod Rudnikom — prvog imetka Milana Obrenovića, vojvode iz Prvog ustanka, već bio čitav gradić. Ovoga puta po tom Milanu, Miloševom starijem polubratu (po majci), čije je i dostojansvo i prezime, zajedno sa imetkom, Miloš nasledio (pa se i vojnoj veštini uza njega učio), po tom Milanu taj gradić dobija ime — Milanovac. Ali Gornji. Donji Milanovac je tada postao Donji.

* Vuk Stef. Karadžić: PRAVITELJSTVUJUŠĆI SOVJET SERBSKI ZA VREME KARAĐORĐIJEVA, ili otimanje ondašnjijeh velikaša oko vlasti, 1860 (Beč).

** Vuk Stef. Karadžić:MILOŠ OBRENOVIĆ, KNEZ SRBIJE, 1828 (Budim).

(Veći deo glave II PRIČE O OCU I OTAČASTVU)

Vraćanje na početak