Za devojku se ne seća kad ju je prvi put video, a za opanče tačno zna.

Devojku je viđao onako s prozora kako ruku pod ruku sa starijom sestrom i zetom, majkom ili tetkom zamiče kroz zelenilo crnog četinara i bele breze za ugao obližnje zgrade ili pak kako pod drvoredom mladih platana promiče kroz krošnju divljeg oraha u cvasti — i bila je to lepa slika: crna glatka kosa niz pleća u crvenom džemperu, odmeren hod, bilo je proleće. Ali onako licem u lice video ju je tek kod jedne susetke, ne seća se već kojim povodom je išao, devojka je s tom susetkom pila kafu, rekla mu „dobro veče“ i tad je prvi put video njene oči, njene duge i s kraja izvijene obrve, i jedno i drugo crni a ipak s ponešto smeđim sjajem, u očima s odsjajem boje starog zlata. Lepa devojka, pomislio je. Međutim, šta s tim?

Potom je imao prilike da bude s njom u društvu sad kod susetke na istome spratu, vrata do vrata. Bila je tu ne samo domaćica, jedna sredovečna ljubazna žena bez muža, ili u svakom slučaju ako je prema mužu (bivšem) još šta osećala, htela je da ne oseća zbog neobičnih okolnosti zbog kojih i nije više sa njim — posebna priča uostalom — i bila je tu ne samo ona već pomenuta susetka, jedna takođe sredovečna ali ne žena, nego devojka, koju kao da nikada i nisu zanimali mladići i muškarci, tiha i skromna, gledala je svoju struku — medicinska sestra, odavno već glavna — nego su tu bili i sestra devojčina, ta starija, i zet, s kojima je sprat više uostalom i stanovala. Veče bez svetla i grejanja, štednja ili kvar, ratne godine tamo u Bosni, pa po zimi i mraku niti da šta sam počneš niti da već na počinak ideš, skupilo se društvo da tu uz sveću nekako progura to februarsko veče.

Devojka je o tom čoveku mogla ponešto da čuje i od jedne i od druge susetke. Valjda joj bio zanimljiv, zagolicao radoznalost: jedan sredovečni muškarac odjednom se doselio s pričom koja je oko njega kružila da je doživeo ko zna kakvu ljubavnu tragediju, pa još ponešto i piše, a ovamo nije nezgodan, reklo bi se lep čovek, čak vitak iako prosed. A i treperenje sveće, romantika, šta li, u polumraku i neobičnim okolnostima pažnja ionako popušta, te od duga vremena, to svakako, devojka zapodenu s tim svojim komšijom, što da ne, ovakvu šalu.

— A zašto se Vi ne ženite? Što se opet ne oženite, dokle ćete sami?

I dok je on, iznenađen, u nju gledao, ona kao da je u tome upravo uživala. Uostalom, privukla je pažnju i ostalih, ni to nije neprijatno.

— Kako nema, vid'te šta ih je?!

I čovek je još jednom bio zatečen, i devojka je još jednom u tome uživala. U prostoriji je samo još ta glavna sestra bila kako-tako devojka, ovaj razgovor, međutim, ćutke je i u stvari nezainteresovano ne čak ni pratila, nego pored sebe propuštala. Jedina devojka i jedino zainteresovana bila je upravo ona sama, međutim, mlada i da li premlada, znatno mlađa od glavne sestre.

— Tebe smem! — tu i on odjednom, što da ne?

— Ne smete! — A pogled joj da prosto ne znaš da li se to samo oči u treperavoj svetlosti sveće jà osmehuju jà vragolasto smijulje ili već i cela duša njena s osmehom u prkosu uživa.

— Smem!

Njoj iz očiju sevnu — čik!

I tada se čovek diže. Dok joj je prilazio, ona se onako sedeći malčice trgnu i skupi, očiju, međutim, i dalje uprtih u njega, onako sve bliže i bliže, taj odsjaj uz sveću u tim očima, onaj dukatasti. Čovek je šakom obgrli preko kose nežno za vrat i potiljak, pa krenu da je privuče. I tek tada devojka obori i pogled i glavu i ukoči vrat.

— Neću! — uzviknu pa pršte u smeh sebi u nedra. — Neću! — i tako ukočena odmahivala je još samo kroz smeh, celim telom.

— Eto ko ne sme! — Čovek se vratio i opet seo.

Jednom docnijom prilikom, na primer, sedeo je čovek kod iste susetke za stolom pod prozorom. Lep dan, široki prozori, svetla soba. U dvosedu levo bila je ona glavna sestra, a čoveku nasuprot, čak preko sve sobe, uostalom ne velike, sedela je u fotelji ta devojka. Bili su svi posluženi tortom, na to svoje umeće ponosna domaćica bila je više na nogama, da čas ovo zbrine, čas ono, nego što je na kauču desno sedela. Tek po koja reč, uglavnom prigodna. Ne, devojci više nije ni na kraj pameti bilo da s čovekom zbija onakve šale, sad ga je samo krišom pogledavala. On je zalogaj za zalogajem zahvatao tortu, a dok se kašičicom po tacni pritiska kolač, priprema zalogaj — i lice i oči oboreni su. I baš taj trenutak devojka je koristila, on je osećao njen pogled na sebi. Ali u stvari ne, kad bi glavu podigao opet k njoj, bila je tek samo setno zamišljena: sve lice njeno i same oči bile su k njemu, pogled nije skretala, ali kao da ga nije videla, uostalom dovoljno daleko, umela je to da iskoristi. A onda je nanovo osećao njen pogled na sebi. O čudne devojke, o drage devojke! Čovek je završio s tortom, poslednje parče s ivice tacne morao je, onako slepljeno, malčice i prstom da pogura ne bi li prešlo na kašičicu. Imao je utisak da je i taj pokret prsta devojka videla. A onda šta? Prst mu ostao umrljan. Čovek ga polako, polako, jednako osećajući devojčin pogled, prinese ustima, pa ne, nepristojno je lizati prste. Samo ga usnom dodirnu, obema usnama zapravo, i to za kratko. Bože, devojka je i to videla, bio je siguran! I naravno, tako nije moglo, ili bar, čovek nije bio zadovoljan, ili zapravo — želeo je da ponovi. Pogledao je u devojku, ali opet ne, isti onaj pogled kao kroza nj. Jedan trenutak tako očekivao je uzalud da im se pogled sjedini. A onda obori glavu ka svom prstu i istog trenutka oseti ono posebno, ono neodoljivo — gleda ga! I tada on više nije dizao glavu. Mislio je na nju, mislio na njene oči, a pogledom je pratio svoj prst, sve bliže i bliže. I tada — ponovni poljubac ovlaš u prst, pa još jedan, obema usnama, nežno — imao je utisak da devojku u oči ljubi, u taj njen krišan pogled, prenežno, samo nadohvat, još jednom — bilo je samo to: nevidljivo preko sve sobe, samo između njih. Čovek uputi još jedan poljubac, prst je sad bio čist, pa diže oči. Dabome, opet sveg lica k njemu, opet pogleda kroza nj. Ali je njena lepota sjala, njena usta, ustašca bila su poluotvorena. Bože, ona zna, zna da je upravo nju poljubio, da li, kako?!

A što se opančeta tiče, da, čovek je tačno znao kad ga je prvi put video. Bilo je to onoga dana kad je jedna njegova poznanica, slučajno još iz školskih dana, kad je svoj stan preuređivala spremajući ga za izdavanje. Pozvala je čoveka uveče na kafu i još koju reč, možda neki savet i uslugu, i on je, ulazeći, u hodniku na podu do zida ugledao taj opančić: pravi, kožni, a maleni, na najmanji dečiji dlan da stane. Ozdo blede boje prirodne kože, po ivici odasvud opleten crnim kaišićem, pa popreko mrki kaišić do kaišića, po sredini povezani tankim, tanušnim belim kaišem kao prošiveni koncem. Vrh u vis povijen, baš lepi kljunčić.

— Ispao ti odnekud opančić — rekao je čovek.

Domaćica ga ćutke uze i skloni.

Sutradan — čovek je bio ponovo pozvan: ona je još u frci i trci, volela bi da i on pogleda nacrt ugovora, ipak nije šala nepoznatim ljudima stan ostaviti.

Kad je sad ovaj put zakoračio u hodnik, kad ono na podu opet opančić, samo bliže sobi. — Gle, isti onaj opančić, — uzviknuo je čovek — baš je lep!

Domaćica je zbilja bila u brizi i žurbi: — Eto ti ga, poklanjam ti! — odmahnula je.

Tako je opančić dobio svoje mesto na njegovom pisaćem stolu, uz stalak za olovke — kao ukras.

A što se sad devojke i opančeta tiče, to je bilo ovako...

Vraćanje na početak