ČAJ ZA DVOJE
Velegrad je blještao svojim svetlima i oglašavao se noćnim šumovima. Bila je vedra prolećna noć, prijatno sveža. Ozgo, kroz rascvetale krošnje aleja, žmirkale su zvezde, spokojno i večno kao da savetuju mir i uzdržanost. Sve ostalo je možda teško, mučno, ali prolazno. Pavle ih je neko vreme posmatrao, pažljivo kao da se trudio da dokuči tu njihovu nemuštu poruku, a onda uzdahnu lagano, gotovo s olakšanjem, pa pođe. Odlučio je da se kući vrati pešice, ne mari što je kasno.
Razmišljao je. He-e-e, Miško, Miško! Vidi se, nije mu pravo. Čak — teško mu je, jako se oneraspoložio. Prosta istina, jednostvna zbilja, nužda, a kao da mu je srce iščupao! Pavle ponovo uzdahnu. He-e-e, to je svakako zbog toga što je Miško upravo još uvek jedno veliko dete. On još uvek misli da su baš oni, on i Pavle, pozvani da se izbore za neki srećniji i čestitiji život ljudi, sa više dostojanstva i obzira, a manje zala i nepravdi. Kao da je upravo potrebna još samo njihova dobra volja. I ona treba da je najpreča. Sve drugo je izdaja od koje čovek poskakuje kao sumanut. S koliko je samo strpljenja objašnjavao onom Cigančetu što prosi. Te kako je time pogođeno dostojanstvo čoveka, čak i njegovo od koga prosi, te kako treba raditi, zaslužiti časno i pošteno, te pranje ulica, čišćenje cipela, jer svaki je rad dostojan čoveka i tek onda dinar drag kada je izliven znojem lica svog. I s koliko ga je strpljenja Ciganče slušalo nadajući se da će ipak dobiti koji dinar. A Miško mu nije dao. Bio je oduševljen verovanjem da mu je iskrenim savetima pomogao, da mu je dušu preporodio i oplemenio željom za radom — i da je to dovoljno. Doduše, ni Pavle mu nije dao ništa, ali mu bar nije pričao, niti je verovao da može pomoći, najmanje baš on. Jeste, nesreća je — i bar da je jedina! — ali ima stvari koje se moraju primiti onakve kakve jesu, ma kako ružne bile, i hteli mi to ili ne. Jer, ako već postoje, to je zbilja. I ne samo to. Čitav niz okolnosti u pozadini, znanih i neznanih, takođe je zbilja — ni jedan izraz zbilje nije to samo zbog toga što tamo neko nije imao lepu reč ili dobru volju, ma kako se inače lepa reč činila lepom a ružna ružnom. Zbilja je večna, a njen izraz strogo uslovljen. I tu se ništa ne može. Bar ne ovako pojedinačno ili sa sto ili dvesta dinara. Najviše što se može je da se taj izraz shvati. I opet samo zato da bi se čovek s njime lakše pomirio.
Pavle je sve to znao, i ako ga to rasuđivanje nije činilo posebno srećnim, bio je bar spokojan. Stvari su onakve kakve moraju da budu, ako često nisu onakve kakve bi trebalo da su. Uostalom, i uprkos svemu, Pavle nije nesrećan, a to spokojstvo za tako mlada čoveka još dođe kao vrlina. Izbijalo je iz svakog njegovog pokreta i reči. Pa, eto, i sada sasvim odmereno i spokojno reče: „Oprostite!“. Onako užurban i zamišljen umalo nije na prvom uglu naleteo na jednu devojku. Ona je stajala u senci. Bila je sama. On u prolazu još jednom ponovi „oprostite“, već više kao za sebe, i ponovo ubrza korak... Da, tome ga je život naučio: Pavle jednostavno neće učiniti ništa uzalud. Ništa što bi bilo opravdano samo nekakvom idejom o plemenitom ili moralnom. Jer to — prosto ne bi bilo celishodno. Je li, na primer, Miškovo predavanje Cigančetu celishodno? Naravno da nije! Jedino je rad celishodan, i to ne svaki, samo društveno priznat, naplaćen rad, rad koji se može pojesti i obući — a plemenitost i moral su golo sredstvo da se on poštuje i odbrani. I to sredstvo koje čak nije ni dovoljno, koje je često jedino bedna uteha, uteha maštalima i slabićima. A Pavle sebe nije smatrao slabićem... Oslušnu. Zaista se za njim čuje odzvanjanje potpetica. Pusto je, nigde nikoga. To je sigurno ona devojka što se umalo sudario s njom... Međutim, jasno, pa sigurno. Treba raditi i gledati svoja posla. Jedino ispravno! Uostalom, nije li najveći moral, pa onda baš i plemenitost — zbrinuti samoga sebe? A Pavle to i hoće. I tu nema ljutnje ili neke teške, krupne reči. Otići će u Nemačku, probaće. Nije lako, Pavle zna, nigde ne cvetaju ruže. Ali Pavle je već zreo čovek, a traži samo da mu se rad pravilno prizna. Njegovo znanje i misao, njegov trud za koji se spremao, koji voli. Prosto za svoj posao traži pravedniju konjukturu. I to opet u okviru interesa i Janka i Marka ili tamo nekog Volfa i Rudolfa. Za sve nekako mora biti hleba. Ako nema, onda bez uvijanja i priča: nema. Nehumano je, možda svirepo, ali pošteno: tvoj rad, brate, nije potreban društvu, nema para za tebe, najviše koja crkavica. I ništa, Pavle će se vratiti, zabiće se u neku selendru i opravljati kuršluse, menjati osigurače — ako je to zahtev i potreba društva i života. A želje, jasno, o dud! He, tako! Ali zasad Pavle je ubeđen da njegovo znanje i njegova sposobnost vrede i da mogu doneti pare, pa hoće i da lepo zaradi. Videće!... Opet oslušnu. Ta devojka, što se još čuje, učinila mu se vrlo mlada. Pavle uspori. Baš da vidi kakva je, je li lepa, zgodna. Zaustavi se kraj jednog izloga. Devojka se približi. U prolazu ga očeša s leđa. Zastade:
— Izvinite! — reče oklevajući.
Da, bila je vrlo mlada. Lepa i zgodna.
— Ništa! — uzvrati Pavle.
Devojka je stajala pored njega. Očito je bila u nedoumici. Zatim obori glavu kao da je nešto kriva. Pavle je ćutao.
— Onda doviđenja! — napokon reče ona i pođe.
Pavle ostade unekoliko iznenađen. Posmatrao je njene vitke, belopute noge dok je odlazila. Zatim pođe za njom. Eto, gledaće u nešto lepo dok ide kući! Tako su neko vreme išli. Onda devojka ponovo zastade pored jednog izloga. Pavle u prolazu, iskosa, ispod plave svilene kose, ugleda rozikasti krajičak njenog uva. Činila se sva nežna. Pavle prođe.
— Molim Vas! — doviknu odjednom devojka za njim.
Pavle stade i osvrnu se. Devojka užurbano priđe.
— Ovaj... — otpočne, pa zastade.
Zatim upita za jednu ulicu.
Interesantno, pa to je u pravcu u kojem je i on išao.
Pođoše zajedno. Išli su ćuteći. Pavle je osećao da treba da otpočne razgovor.
— Vi sami? — upita neodređeno, lagano, kao da će nastaviti.
— Nisam sama! — brzo ga prekide ona i umiljato uhvati pod ruku. — Eto, vidite! — nasmeja se vragolasto. Zatim užurbano nastavi kao da ne želi da je bilo šta više pita: — Pošla sam kod drugarice. Ne poznajem kraj, ali znam ulicu i broj. — Onda zastade i osmotri ga kao da želi da se uveri da je on zaista više ništa neće pitati.
A Pavle zbilja htede da je upita: „Zar tako kasno?“, ali se uzdrža. Ionako je voleo da gleda svoja posla.
— Divna mi je ta drugarica! — produži devojka. — Obećala mi na zajam jedno pet hiljadarki. — Ućuta. Ispitivački ga je posmatrala i kao da očekuje nešto. I Pavle je ćutao. — Pa... mislim se... — nastavi devojka u nedoumici. Oklevala je. Zatim se odluči: — Ako bi mi Vi dali taj zajam, ne bih ni išla kod drugarice! — reče pa stade te mu pusti lakat kao da se odjednom uplaši neće li ga nečim isprljati. Nije ga gledala u oči. Glavu je držala oborenu na grudima.
Pavlu postade sve jasno. Tako, znači. A baš je lepa, i zgodna, reklo bi se čak izuzetno privlačna. Svako bi je poželeo. Pa nije ni on neki izuzetak, što bi bio? Neće valjda da popuje kao Miško Cigančetu?! Uostalom, izgleda čista i uredna. Osmotri je pažljivo: zaista je čista, skromno odevena ali čista. To je važno. Koštaće, dakle, pet hiljadarki. Pet, ali, dođavola, vredi! — bar kao pet večera. More, ni u bioskop ne mora m
akar mesec dana!— Ako nemate kod sebe, ja bih pošla s Vama! — poboja se devojka da nije bila dovoljno jasna.
Znam, znam, pomisli Pavle, pa izusti kratko:
— Daću ti!
Išli su dalje odvojeno jedno pored drugog. Ćutali su. Bilo je ugovoreno, više nisu imali šta jedno drugome da kažu.
Kad uđoše u njegovu sobu, Pavle najpre upali stonu lampu na noćnom stoliću pored kreveta. Zatim razmesti krevet za spavanje, pa se skide. Za to vreme i devojka poslušno svuče sa sebe bluzicu i suknju i izu cipele. Osta u kombinezonu. Ćutali su. Onda Pavle leže. Devojka priđe korak-dva, ali samo stade pored kreveta. Pavle je neko vreme gledaše. Zatim se diže i bez reči je sobom povuče u krevet. Njihove noge se pomešaše, dok je on rukama pipao i tražio ispod kombinezona. Njena razgolićena bedra i grudi kao da odjednom prosuše svoju mladost tu, po beloj posteljini. Pavle je stade ljubiti. Ona se neko vreme ustezala, a zatim joj obrazi zarumeneše, grudi se učvrstiše, celo telo zategnu i obli nekom vrelinom. Priroda ne ume da razlikuje ljubav od običnog podavanja, a u njoj se probudi priroda, i ona mu stade vraćati poljupce. Pavle ju je ljubio i milovao telom i kukovima kao da je zaboravio gde i kako ju je našao.
Ujutru, Pavle se probudi pre nje. Devojka se cele noći prevrtala, tek u zoru je zaspala mirnim snom. Pavle se oprezno izvuče iz kreveta, da je ne probudi. Imao je običaj da jutrom, u dane kad ne ide na posao, subotom i nedeljom, pije čaj. Neko vreme je razmišljao. Pa dobro, skuvaće čaj za dvoje. Zatim se osvrte po sobi. Svuda uokolo nalazila se rasuta njena odeća i veš. Pavle ih stade pažljivo kupiti. Pa ipak je on s njom proveo jednu noć. Reklo bi se čak, lepu noć.
U to devojka duboko uzdahnu, pa se probudi. Lagano se odiže iz kreveta i stade ga netremice posmatrati. Pavle je baš stavljao njeno prsluče na stolicu, kad primeti da ga ona gleda. Priđe joj s namerom da joj poljupcem poželi dobro jutro. Devojka se odmače, ali ga je i dalje netremice, ukočeno gledala.
— Ludice, hteo sam samo da te poljubim! — reče Pavle i obuhvati joj glavu dlanovima.
Ona se ote i odjednom vrisnu: — Beži! Ja sam nevina! Nevina sam! — bila je izbezumljena. Oči su joj sevale mržnjom i očajem. Lice joj se grčilo od bola. Pomahnitalo je mlatarala rukama i tresla glavom kao da se plaši. Kosa joj se rasu na sve strane. Skoči iz kreveta. Dograbi lonče vrele vode s rešoa: — Ne približuj se! Ne približuj se, nevina sam! — pobeže u ugao sobe. Ispod prozirnog kombinezona bila je sasvim naga. Ona se na to nije obzirala. Disala je ubrzano. Zatim za trenutak zastade kao da prikuplja snagu, pa viknu otegnuto, očajno, zadnji put: — Nevina sam! — i sruši se na pod. Lonče se prosu pored nje. Ona vrelu vodu nije osećala. Gušila se jecajući. Ramena su joj se tresla kao da će se raspasti. Oborila je glavu i ridala, ridala.
Pavle je najpre bio iznenađen i zbunjen. Stajao je kao ukopan dok su mu se obrve neprekidno trzale nagore, a zatim mu se lice postepeno opusti i bilo mu je neizmerno žao nje. Prošeta se lagano po sobi. Jadnica, u ovakvom stanju sigurno ne bi ni uzela onih nesrećnih pet hiljadarki. Najviše što Pavle može je da sačeka da se smiri. Smiriće se postepeno. Samo je treba ostaviti na miru. Iz svoje se kože ne može, i sve što je bilo — ostaje. Mora se pribrati, i pribraće se. Tad će joj dati novac.
Na rastanku Pavle joj tutnu u ruku osamnaest hiljadarki: sve što se kod njega zateklo. Devojka nije ni brojala novac. Samo je dugo i bolno gledala u Pavla.
*
I dan-danas se Pavle pita zašto joj je dao sav novac. Da joj pomogne, nije mogao — to je znao. Da bi ispao plemenit? — to su tek trice i kučine. I najzad, nije joj ni reči rekao o poštenju i čestitosti.
A ipak joj je dao sav novac. I nije ga žalio. I pored toga je, međutim, dugo zbog nečega bio nespokojan, ali je i to prošlo. A Pavle je i znao da će proći.
(Glava XIV romana PRVI DANI)