BRANKO I NJEGOVA PRIČA NA SMRT, NA SMRT!
Jeste, ja sam imao rudnik uglja, onaj nedaleko od Knjaževca, naravno, nasledio od oca pa radio zajedno sa stricem, i ona sušara kod Knjaževca bila je naša.
(Tako je počeo priču Branko Sibinović, sada iz Beograda, a onda jedan od najimućnijih ljudi u Knjaževcu. Taj Branko, zanimljivo, odigrao je značajnu ulogu u očevu životu, i to se videlo tek posle očeve smrti. Čak bi se moglo reći, na određen način jednu od dve najznačajnije uloge, ako se o životu tek po smrti sudi. Jer — otac je Branka zapamtio iz detinjstva kao nešto mlađeg ne baš ni druga, a potom celog života niti su se viđali, niti sam ikada od oca čuo da priča o Branku. Tek na jednoj od godišnjica majčine smrti pojavio se i taj Branko — ne može biti drukčije nego da ga je otac pozvao, kao poznanika iz detinjstva i po poreklu zemljaka, tako nekako valjda. Taj Branko je uglađen čovek, pravi gospodin, i kao baš zato odmerena držanja i bez ičeg upadljivog na sebi, prosto skroman. Ne što bi bio zazorljiv, nego ga je jednostavno život tome naučio, a u životu se već nema čemu čuditi, sve je moguće i ovako i onako, pa tome pristaje još jedino mirna reč i odmeren gest. Imao je oko sedamdeset kad sam ga upoznao, visok, izdužena lepa lica i još uvek ne sede kose).
Rat i nisam prošao tako loše. Naravno, bili smo na udaru i jednih i drugih, trećih, četvrtih, koga sve ne, čas kao taoci, čas ne znaš sve kako. Najpre su došli Nemci, pozvali i ponudili saradnju, ništa, kazaše, samo vi posao ne prekidajte, a nama treba vozilo. Mi smo tad imali onaj veliki „Bjuik“, pogledaše ga, mnogo troši, kazaše, i ne uzeše ga. Onda su četnici tražili saradnju, tražili partizani — tu više Nemci kao da i nisu važni — prete i jedni i drugi. Pa dođoše Rusi i uzeše „Bjuik“. Mnogo troši, kažemo. Ako, ako troši! I tako prođe rat.
Ali posle rata, sad više nisu partizani, sad su vlast. Da mi uzmu rudnik, to nisam ni pomišljao da neće, ali kako da uzmu a da ne plate ni tu nekakvu pravičnu naknadu, da ne bude nacionalizacija nego čisto konfiskacija? Tu nije dovoljno da si klasni neprijatelj, treba da si i uopšte neprijatelj, izdajnik, saradnik okupatora, bezdušnik, sve. Dakle, na sud! Naravno, dokaza niti ima, niti ih je moglo biti, ali ko pita za dokaze! Na ulici, pred kancelarijom, a to je sud, skupio se narod. Na smrt, na smrt, viču, traže presudu, otkud znam ko, ljudi, tu meštani, ili iz sela, otkud znam. Oni su mene znali, a ne ja njih. Eh, znali, čuli za mene, znali da imam, zato i viču na smrt, na smrt, sad bi da oni imaju! Te da ne beše jedan, kako je čak u Skoplju čuo za suđenje, ko mu je dojavio, ne znam. Ali da ne beše, ode glava! To je neki radnik, Makedonac, zapamtio me, i kad nije bilo posla, dao sam mu posao, pomogao u pečalbi, ta ljudi smo, što da se ne ispomognemo, a on pošten, vredan, opravdaće već. Bio kod mene, pa otišao u partizane, ni to od mene nije baš krio. Te se on javi da svedoči i tako mi spase glavu. Ma kome je do rudnika a ne do vlastite glave! A za toliki rudnik, kakva god da je ta takozvana pravična naknada, znao sam da ću moći da preživim, da počnem nešto, ta ja sam i čovek od struke a ne samo bivši vlasnik ru
dnika.— I imaš li sada neke veze s
Knjaževcem?— Nikakve, samo grobovi oca i predaka.
(Iz glave VI odeljka ISTOK, ZAPAD I ZALAZAK)