BOŠKO I PRIČA O OČEVU ZAROBLJENIŠTVU
Bio je regrutovan, bio, samo šestoaprilski rat, to ti je neorganizovanost i pometnja, maloletni kralj i svita klisnuli, slom buržoazije, a bio je regrutovan, i to u radničku četu, pa poslat negde prema Zaječaru i Crnom Timoku. Radnička četa nije nosila puške, nikakvo oružje, trebila je pasulj, na primer, radila negde u pozadini, uglavnom pri frontu.
(Tako je o ocu pričao Boško Lalić, najduže očevo drugovanje i sa najprisnijim poverenjem. Čak i to što se Boško izjasnio za Informbiro, pa zaglavio na Golom otoku,[1] ni to nije bitno uticalo na njihovo prijateljsvo.
Šta ćeš, čovek od ideje, pa zaveden — govorio je svojevremeno otac za njega — on komunističku ideju previše vezuje za Rusiju, tu inače svetsku ideju, Marks, Engels, Lenjin, previše veruje u silu i oružje. A hrabar je, hrabar i brz na pesnici, hrabar i odlučan u proceni da se zapanjiš! Četrdesetprve ostao u Beogradu , naravno, ilegalno, po zadatku. Da bude veza, a za to si morao imati petlju, i danju i noću, svaki čas ti mogu zatražiti isprave, u stan provaliti s pištoljem u čelo, a on je znao Beograd, znao simpatizere, znao gde da sakrije odbegle i koji su putevi do koje šume, tu je bio korisniji nego s puškom u šumi. Boško je i boem, u četi disciplina a zemunica je već najveći komfor. Dok u gradu em kafana da popiješ, em da neopaženo vezu kontaktiraš, stegneš srce, rizikuješ, a posle bogme i u komfornom krevetu komforno odspavaš. Svoj si, ako te ne uhvate. Tek pred kraj otišao je u partizane, onda je bilo već sve jasno. Naravno — govorio je opet otac jednom docnijom prilikom — on je takav, nije neki radnik, ima neku činovničku, ekonomsku školu, ali nije za ekonoma. Posle rata nadziravao je, to su mu dali, bio negde neki upravitelj, ili slično. Naravno, ljudi to ne vole, baš sami radnici ne vole da im tako dođeš pa se tek prošetaš s pištoljem za pojasom, sad si vlast, a ovamo pitaš kako ide, treba li nešto, tako, tako, pa sad na rad! Naravno, posle izlaska sa Golog otoka, a tu je bogme tri godine izdržao, snažan, žilav, izdržao je sve, šta sve, o tome nerado priča, uopšte ne priča, tek samo da su ga izigrali iTito i Staljin, ali, eto, trećega nema, dakle — penzionisali ga. A inače kakav je to drug, ma košulju sa leđa da skine pa da ti je da! To bar znaš, i tebi i mamici, evo našoj mamici — bili smo sad na grobu — kad je trebalo novce izbrojati, pomoći kod onog stani‑pani sa stanom, on je bez reči izbrojao, i to čak ne ni svoj novac nego ujakov, znao je da će mamica prodati njivu pa vratiti, ali i drugi su znali pa nisu hteli da znaju, nisu dali.
Eto, taj i takav Boško onako je počeo o očevoj regrutaciji četrdesetprve. I tu se sad i ja setih da je o tome otac i meni nešto pričao).
— Jeste, pa je bio zarobljen, ali kad su ih poterali, on video da je opšta gužva, da nemaju evidenciju o brojnom stanju, bar ne na licu mesta, pa skočio s jednim drugom u šanac pored puta, te sačekao dok su malo poodmakli, a onda preko brda peške ka Knjaževcu. Pešačili i pešačili, pa od umora i crne noći već i u polusnu onako u hodu halucinirao dok nije došao kod neke rodbine u Soko Banji. Neka mu devojka, valjda rođaka, oprala noge, toga se poslednjeg sećao, bio je već zaspao. Pa sutra u Knjaževac.
Ma to je on pobegao od naših vlasti, od naših stražara, vraga bi pobegao od Nemaca! To je bila predaja. Čim je potpisana kapitulacija, svi pripadnici svih naših vojnih formacija imali su se smatrati zarobljenicima, naša komanda je imala obavezu da ih preda Nemcima. Dragan srećom nije ni dopaoNemaca.
— Za vreme okupacije ipak nije imao neprilika, sem što je jednom bio pozvan na prinudni rad, tu u Beogradu, pa mu jedan Nemac, stražar, skinuo sat sa ruke, sat mu se dopao.
[1] Čuveni logor na dotada pustom ostrvu specijalno za Informbirovce (kratko IB-ovce).