Kad se u Drezdenu iz pravca Neustadt‑a (Novo‑grada, novoga dela grada) pređe Augustus-most preko Elbe, naiđe se najpre, jedva nešto poludesno, na Dvorsku crkvu, danas katedralu, a pravo napred na Trg, naravno, na Dvorski Trg (Zamka). Avgustov most nazvan je inače po Avgustu Silnom (1670 - 1733), saksonskom knezu‑izborniku i prvom kralju Saksonije i Poljske, čije se srce čuva u kripti pomenute crkve pored sarkofaga ostalih feudalaca i vlastodržaca iz dinastije Vetin, ali posebno njegovo srce — to ne propuštaju da zabeleže turistički prospekti — u posebnoj posudi‑kapsuli. Na pomenutom Trgu, kao njegova međa tako čeono sa južne strane, nalazi se visoki, dug, dugački kameni zid, malo je reći kraljevski zid. (Samo temelj mu je viši od visine čoveka, iza njega su se negda održavali riterski turniri, a dalje desno se i danas nalazi negdašnja rezidencija-zamak). Na tom zidu, obloženom sve samim porculanskim pločama i pločicama, svaka u odgovarajućoj boji — ukrasnih ornament‑zapisa u postolju, ukrasne ornament‑trake pri vrhu — gizdava kolona konjanika u nedogled, razigrani konji, razigrane odore i perjanice.
— Čuveni Fürstenzug — objašnjava mi kćer u prolazu. — Povorka svih saksonskih knezova valjda i do XII veka, sve jedan za drugim, čitavih sto metara.
— Da u kamenu i porculanu ostane zabeleženo za sva vremena, sila i moć i samu večnost da dosegne! Ako za kojeg kneza slučajno ne znaš, da ga moraš videti, eto ga, tu je! A o običnom čoveku koji je sav taj kamen dovukao, svu tu gospodu izhranio, ni pomena! Nego jedino ono što je Bog rekao, a to su deca, iza čoveka ostaje njegovo dete...
— Tako je bilo, i biće! — zaključi kratko kćer.
Da, pomislih, samo danas valjda ipak na drugi, ponešto pravedniji način. Ljudska znanja su danas neuporedivo veća, mogućnost da čovek čoveku bude od koristi upravo je tek tada prava ako mu se da sloboda, sloboda i novac da stvara — pa makar mu i lavovski deo profita na račun toga uzeo. Pomislih, kažem, samo pomislih, jer trebalo je požuriti, za to doba godine bilo je neobično hladno, požurismo da kćer kupi još i bele cipele za venčanje.
A eto, ako je za utehu, sama vila Weigang, na primer. Valjda od weihen, rukopoložiti, posvetiti, i Gang, hod, put, kretnja — dakle, put u posvećenje. To je jedna, u poređenju s dvorcima i zamkovima, zaista malena vila, uzdignuti parter i sprat samo, odaje međutim visokog, za današnje vreme baš visokog plafona. Sudeći po loptasto podšišanom zimzelenilu u dvorištu poput lopte na ukrasnom stubiću kod ulaza, po tu i tamo bareljefnom ornament-krugu ili ornament-luku na fasadi ili sad nosećem stubu, a naročito po istaknutom pristupu i samom ulazu sa tremom polukružnog stepeništa i lučnog završetka ograde od kovanog gvožđa s vinjetama motiva loze i lišća opet u kovanom gvožđu — stil gradnje bi se mogao odrediti kao barokni, pa svejedno što su prozori sa ulice malobojni, mali i uski, strogo pravougaonog oblika bez ikakvog luka iznad, i što je krov jednostavan i skoro ravan, što sa svoje strane pak odaje stil renesanse. Podignuta daleko od centra grada, daleko od dvorca-zamka i kneževske povorke, a nedaleko od Elbe i predela koji i danas nose naziv Livade i Stari rukavci, očito je podizana isključivo sa svrhom povlačenja u prirodu, za odmor ili nedeljni lov po obližnjim ritovima i šumarcima — možda baš u vreme kada je Avgust Silni podizao Zwinger u baroknom stilu ili obnavljao svoj zamak-rezidenciju u renesansnom, neorenesansnom stilu. (Podignut pa proširivan inače još u XVI veku, 1701. spaljen). Ko zna koji je velmoža tu uživao, koji knez ili knežev rođak, moćnik i svemoćnik nad kmetom i poslugom, lika možda baš nekog od likova iz kneževkse povorke — a danas mu se ni ime ne zna. Pored betonskog stubića kapijice od kovanog gvožđa, a na metalnoj dvorišnoj ogradi stoji mesingana ploča i na njoj natpis, prosto:
Oblasni glavni grad
Gradska uprava
Eto u toj vili je obavljeno venčanje moje kćeri, Milice, rođene 1973. u Beogradu, onda Jugoslavija a odnedavno, i za svaki slučaj, Srbija, i sada već moga zeta, Hasinta, rođenog 1974. u Granadi, oblast Granada i u svakom slučaju Španija.
S mladencima i kumovima odvezla se na venčanje taksijem samo najuža porodica. Naravno, to nije običan taksi, bela limuzina najmanje dvaput duža od najduže limuzine. Na zadnjem sedištu — prozori spolja zatamnjeni, iznutra sa zavesicama po potrebi — sami na tom sedištu sedeli su mladenci. Na onom bočnom od njih a do moje kćeri majka Hasintova, zatim moja bivša supruga, pa otac mladoženjin. Na prednjem sedištu, a leđima u pravcu vožnje — sve potpuno odvojeno od vozača i njegove kabine — sedeo sam u sredini ja, desno od mene kuma, Milicina drugarica sa studija germanistike u Beogradu, a levo Hasintov drug iz detinjstva, sada inžinjer agrokulture sa službom u Beču. Svima nama na dohvat ruke takoreći, a umesto levog bočnog sedišta — maleni, uski frižiderčić, šta li je, pa polica jedna, polica druga, lavaboić, šta li, to je, dakle, maleni bar, to je bar-taksi. Posebni prorezi za pehar-čaše, one sa visokom a uskom drškom, da ih možeš baš zadenuti natrag u bar, da se ne prevrnu pa ma kako taksi ljuljao! I dok on vozi, mi nazdravljamo, čaše neobično visoke a samo upola napunjene, penuša se mirišljava tečnost njišući se baš oko polovine. Precizni domaćin je, naravno, Hasinto, on svakome u čašu sipa, on prvo mladi nazdravlja, njoj u drugoj ruci buket-buketić žutih ruža, čvrsto i lepo složen sa ukrasnim zelenilom uokolo — svi nasmejani. Službenog fotografa, naravno, nema — jedine fotografije koje su tu napravljene su moje.
Svi ostali svatovi došli su kako ko. Ako je reč o Špancima i mome sinu i njegovoj devojci, na primer, oni naručivši taksi svak za svoju grupu po poznanstvu i dogovoru. Ako je reč o samim Nemcima, oni verovatno vlastitim kolima ili prosto gradskim saobraćajem, kad je reč o meštanima, njima i nije teško snaći se, vila Weigang je sa desne strane Elbe uzvodno od centra, na onom većem Stadtplan-u — nema je na svakom — oznaka pravougaonika je P 14.
Ni sama sala za venčanje — a to je, naravno, građansko venčanje — nije velika. Kad se iz ulaznog hola, koji je tu i najveća odaja, uđe u nju kroz vrata od rezbarene hrastovine, levo do zida (od hrastove lamperije do polovine, potom tapeta i na njemu svećnjak-lusterčića) — su red za redom sve po dve stolice, pa prolaz, a desno opet tako sve po četiri, pet. Ukupno ne više od tridesetak. Odmah do vrata je stolica za violinistu, vidi se to po pultu ispred. Dalje desno opet sedište i pult — i tu je već ugao sale, tj. u samom uglu, svojim pročeljem dijagonalno, smešten je, čovek najpre pomisli, kamin, sjajne boje poput porculanske keramike, tamno mrke poput kaljeve peći, s bareljefima i ukrasima sve do plafona. To su orgulje, to je, dakle, mesto za službene muzičare same gradske uprave. Potom su dalje napred, a bočno s leva, opet jedna vrata, otud dolaze mladenci. Zatim ipak još jedan red, dve, pa četiri stolice — jedini red neposredno ispred poluovalnog stola glatke otvoreno mrke politure kao od bajcovane orahovine, svojom ravnom stranom do prozora. Sam prozor na kraju je sad neobično veliki, višekrilni i višedelni, ukrasne zavese sasvim razmaknute.
Na stolu najpre, rekao bi čovek, mesingana pepeljara, ali prazna, blistava i čista, mora da tu ni jedan pikavac nikad i nije ugašen — biće da u njoj kum predaje burme mladencima. Malo dalje posuda istoga stila i iste blistavosti, samo nešto uža, u njoj dve olovke. Desno uzvišeni svećnjak jedinstvene posudice na vrhu, i on blistavo žućkast, u njemu već gore dve sveće od beloga voska. Levo je odgovarajuća vaza i u njoj kompaktni buket raznobojnog cveća i zelenila, svojom visinom, međutim, ističu se dve cvet-loptice. Iza svega toga i sasvim do ravne ivice stola — velika sklopljena katalog‑knjiga tamno plavih korica sa zlatastim šarama uokolo, po sredini dva zlatasta venčića, jedan u drugom kao dve šara‑alkice. Levo od nje je mnogo manja knjiga‑knjižica isto plave boje (a umesto šara red ili dva belih slova), čiju namenu ili simboliku nisam uspeo da naslutim.
Čim smo u vilu ušli — najpre mladenci, pa i svi svatovi za njima — i čim smo u garderobu desno, pod unutrašnjim stepeništem za gornji sprat, odložili svoje kapute, kćer mi je rekla: — Ti ćeš sesti u prvi red, sasvim do stola, sasvim levo, do zida. Kuma će do tebe.
Klimnuo sam glavom, do pola dvanaest bilo je, međutim, još desetak minuta, stao sam se radoznalo osvrtati. Da, ovde je odajica-toalet specijalno za mladu, za poslednje pripreme i eventualno šminku, a u ovoj odaji bočno od sale, šta li je? Ušao sam i zatekao mladence, kuma i kumu, matičarku s papirima, pa potom i jednog čoveka s naočarima i opet papirima (ispostaviće se da su to note i da je to orguljaš) — kako se uz osmeh dogovaraju o poslednjim detaljima.
Osmehnuo sam se i ja kćeri.
— Idi, idi u salu i sedi! Neko ti može zauzeti mesto.
Da, iako kao mlada — duga bela haljina sa volanima ispred i šlepom u jednoj ruci, s belom tašnicom u drugoj, a sad bela paperjasta bundica odložena pa samo u belom libade‑prsluku, frizure dignute u cvet-punđu pa venac-šnalama lepo ukrašene — iako kao mlada, dakle, u centru pažnje, uspevala je da vodi brigu ne samo o meni, ocu, i zajedno sa Hasintom ne samo o Špancima, nego o svim gostima, pozivnicama, organizaciji. Imala je uvid i u potrebe drugih, tim uvidom je na najbolji način sopstveno uzbuđenje relativizirala i dovodila na pravu meru. Bilo je zadovoljstvo gledati je kako se odmereno, s puno prave pažnje na prave detalje a čas ovde čas tamo, uvek sa jedva primetnim osmehom i gotovo aristokratski, ophodi i snalazi na licu mesta na tri živa jezika. Ne samo kao prevodilac između svoje majke i njenog pratioca sa srpskog i na srpski, nego i sa španskog i na španski, naravno i s nemačkog i na nemački. (Nije bilo Engleza, a verujem što kažu, isto bi bilo i s engleskim. Da li je tako i s talijanskim, kako i to kažu, ne znam).
Ušao sam u salu puna srca i ganute duše. Do mene je ostalo prazno sedište. Kad mi je matičarka i po drugi put skrenula pažnju na protokol: — Daneben sitzt Ihre Frau! — tj. da do mene treba da sedne moja žena a mladina majka, odgovorio sam: — Wir sind geschieden, da kommt Trauzeuge — i žena je shvatila, razvedeni smo, a tu će sesti kuma. Kćer je i ceremoniju i protokol držala osmišljeno pod kontrolom i saglasno situaciji — a ipak sve prirodno i nenametljivo. S druge strane u prvom redu već je sedela prija, majka Hasintova. Iza nje u drugom redu njen muž a otac Hasintov, baš kao što je iza mene sedela mladina majka sa svojim sadašnjim mužem. Do mene će sesti kuma, do kume u produžetku mlada, pa mladoženja — oba mesta, naravno, centralna — potom kum i do kuma majka mladoženjina. Dakle, uz mladu kuma i otac, uz mladoženju kum i majka, drugi roditelj odmah iza — sve simetrično, ravnopravno, a situaciji prilagođeno.
Očito, kćer mi je stasala u zrelu, samostalnu osobu, punu obzira i takta, u stanju da vlada sobom i situacijom.
Kad su se začuli prvi zvuci svečanog svadbenog marša, široki potezi violinom, ritam‑akordi klavir-orgulja — Mendelson, San letnje nići — znali smo, to nailaze mladenci. Sva sala je sama od sebe ustala. Lagano, dostojanstveno, s osmehom na licu — tamno svečano odelo, sako somotsko svetlih crnih revera, u džepiću pažljivo složena maramica boje kao kap tamne španke krvi, što bi rekao naš Crnjanski, bela košulja i opet zgrušano crvena kravata — ušao je Hasinto zajedno sa mojom kćeri pod ruku. Za njima kum i kuma. Kad su mladenci seli, seli smo i mi. Marš je utihnuo, a ostala je da stoji samo matičarka, tamno plavi ženski komplet dugog skuta i veliki cvet‑medaljon na grudima o lančiću ispod ovalne kragne.
Na nemačkom koji sam odjednom sasvim lepo razumeo — razgovetno izgovorenom i bez dijalekta — pozdravila je mladence, rodbinu i goste poželevši da se današnjeg dana svi sećaju sa radošću, zamolila za dopuštenje da kaže nekoliko reči o budućem životu mladenaca sa željom da budu harmonična porodica u kojoj, naravno, neće uvek sunce sijati, ali u kojoj će uzajamna ljubav vladati. Iako je onu katalog-knjigu držala u rukama rasklopljenu, nije čitala paragrafe, govorila je kao naizust prostu a večnu ljudsku mudrost, jedno će ćutati kad je drugo u pravu, imaće dobronamernu reč kad drugo ćuti, jer — kad jedno ne može, drugo će moći. Prilika je ovo da se sa zahvalnošću sete i svojih roditelja. Potom je pozvala mladence da ustanu.
— Ovlašćena sam — kazala je — da Vas zamolim da ovde javno čujemo Vašu reč pristanka.
I kad se najpre od Hasinta čulo to: — Da! — u odgovor matičarki, pa potom i od kćeri, svaki put svako pogledavši u ono drugo najpre sa iščekivanjem pa potom s uzajamnim osmehom, začuli su se prvi taktovi Betovenove klavirske sonate Za Elizu, za koju se u enciklopediji može naći zabeleženo da deluje kao nežna stranica u albumu, kao da od blage lepote, dodao bih, i ne znaš na kojoj stranici pogled da zadržiš, mo-žda, ov-de, ov-de, e-e-e, i-li, on-de, on-de, e-e-e, pa od blaženstva dublje udahneš i zapevušiš, digneš ruku, pa stranicu okreneš. I sve tako, sad je visok i vitak, crnoputi kum ustao i pružio im burme, pažljivo jedno, pažljivo drugo, kum dostojanstveno polukorak unazad, svi troje stoje, ali ipak trenutak malene a javne intimnosti samo za njih dvoje. Potom su svi seli da u spokoju odslušaju, odgledaju album-melodiju do kraja.
Kad su orgulje utihnule, matičarka je pozvala mladence da potpišu. I kad je moja kći potpisala i ustala, kad joj je matičarka pružila natrag privremeno odloženi buket a Hasinto prišao stolici da sedne i potpiše, začula se opet melodija, sad opet zajednička melodija i orgulja i violine. I zamislite koja? Ovoga puta u klasičnoj obradi Hej, Džud! od Bitlsa, ne na mladićki bit‑način (udar, takt, beat na engleskom), nego — sa uzdržanim, elegičnim tonovima tihe sreće kao sa jasnom naznakom: sva buka mladosti, sva slava života polako prolazi, ostaje i ostaće tihi osvrt, viđenje i sećanje na sav život. I eto kćerinog jedva primernog osmeha, pogleda i njenog odmerenog dostojanstvenog držanja kao da je već sada sav taj uvid tu, već sada sva svest o prolaznosti života, ali punog života tek pred njom, pune svesti, međutim, o svakom trenutku! Potom su mladenci seli a kumovi potpisivali — sve jednako ista muzika, sve jednako držanje i pogled moje kćeri, osmeh moga Hasinta.
Kad je muzika utihnula, matičarka je istupila i sad već privatno takoreći čestitala mladencima poželevši im Liebe ohne Ende, kako je rekla, ljubav bez kraja, ruka u ruci najpre s mladom, svi troje stoje, pa ruka u ruci s Hasintom. I zamislite, ona tajanstvena plava knjiga‑knjižica sa stola čiju namenu nisam znao, zaista je album, dok ga predaje Hasintu sad opet službeno, u ime gradske uprave kao poklon, čuh reči, Hochzeit i Zur Erinnerung, za sećanje na svadbu, tu će složiti slike.
— Dragi roditelji, dragi gosti, — odstupila je matičarka korak, dva i obratila se sali — sad imate priliku da mladencima čestitate.
Ustao sam i zagrlivši i poljubivši, kao najbližu, još samo priju, zagrlio sam kćer i zeta i privio ih sebi obraz uz obraz — a zatim brže-bolje izašao s mukom zadržavajući suze.
(Iz neobjavljenog rukopisa DANI DRUGI,
Emitovano na III programu Radio-Beograda 5. jula 2003.)