SMRT DEDA JOVE
Nije mi moglo biti više od sedam godina kada je deda Jova umro. Vidite, ako je smrt uopšte obična stvar, umro je ni malo neobično, onako kako bi svaki starac mogao umreti: ispijena, već kao sama zemlja pocrnela lica; retke bradice, odavno ne ni sede, ni žute, neodređene kao da je od duboke starosti dobivši izgled nekakvog lišaja već i prestala da raste; očiju ugaslih, utonulih, suznih ne od nekog vapaja ili patnje, nego od starosti same, prosto kao same u sebi rastočene; ali — pri svesti. Sad, neke neobične svesti sigurno, posebne, možda već bez i najmanje materijalne moći, jako sužene dakle — ali baš zbog toga izoštrene i u sebi samoj čudno mirne. Interesantno, to čak ni jedno dete, a ja sam tad jedva znao prva slova, nije moglo da ne oseti. Kako bih inače i sad pamtio svaki detalj?! Jer onda kada sam ih upamtio nisam primećivao ništa. Dete kao dete. Tek docnije mi se nametnulo da o tome razmišljam, tek docnije mi se učinilo čudno što tako dobro pamtim detalje, tek docnije sam nazreo da se tu i ne radi prosto o nekom „svežem dečjem pamćenju“. Šta je toga dana bilo za doručak, ili ručak — to ne pamtim. Čak ni ko je bio pored dedinog uzglavlja, majka, tetka, susetka Dunda?! Ali usahle oči pamtim; izmučena, smanjena usta, odjednom napućena kao da nešto nečujno duhnuše, gore, neznano kud; i šaku, koščatu, mršavu, crnu, slabašnu, ali koja se odjednom steže grčevito, poslednji put. U tom zadnjem svome trenutku, zadnjem dahu i trzaju — nema nikakve sumnje — starac je nešto otkrio, nešto znao, što evo ja sada, posle toliko godina, mogu jedino da naslutim — ne znajući čak ni je li to poruka, misao, čulo; drhteći jedino pred izvesnošću te ogromne tajne, jezive kao sama ravnodušnost, kao konačni račun bez potraživanja i dugovanja, ništavilo, sam spokoj. Da, on koji je rodivši se 1854. pripadao onom seoskom pokolenju što je još držalo da je Zemlja „ka' tanjir, te je Bog drži na mali prs'“ — on je u tom trenutku nešto znao, nešto prosto do ništavila, a izvesno i sigurno kao sam porođaj — nešto što ni danas ne zna sva nauka sveta.
Bio je inače deda moje majke, kršan i žilav seljak. I u dubokoj starosti nije kod njega moglo i ovako i onako, prosto držeći — i po najsnežnijoj noći izvlačio se iz slamarice te išao do prokota, dvorišnog WC-a. Bosim nogama prtio prtinu. A u mladosti svojoj tek?! Nije mogla kuja mahnuti repom tek tako. Ni jedna. Da namigne onako preko ramena — pa ništa. A jok! Mesečina sija, a on odupre leđima o vrata — sva se kuća trese. „Otvaraj mori, inače sad ti kuću rušim, kolibu ti tvoju!“ — presedne joj obest devojačka sa smehom u grlu. A onda ti s njom, s našom babom, pa u crkvu. „Ustaj, bunovni pope, da Boga noćas ne oskrnavim, a za veselje ćemo posle lako!“ Gde ima sad to?!
I tako do u duboku starost, do devedesetdruge. Jedino je negde pred kraj počeo nekako — prosto da zanoveta. Pođe tako majka u grad pa mi kaže: „Nali, sine, u pasulj vodu, tako pola lončeta, kroz jedan sat“ — a deda me ščepa za ruku: ne, on će!
— Pa ne vidiš, deda, a i prosipaš, ruka ti drhti.
— Ja ću! — navaljuje tvrdoglavo starac i slabašnom rukom ne pušta lonče.
Jednom smo se tako i porvali, ja dete — osetio da i u meni ima neke snage. A deda stegao usne, diše brzo, sipkavo, ni na zemljani pod kad polegosmo ne govori ništa — ali lonče ne pušta. Tako pasulj zagore. Majka grdi mene, grdi dedu; ćutim ja – mislim svoje, ćuti deda – misli svoje... ko zna šta i kako! Tek — idući put navaljuje još žešće: ne samo da će da nalije, nego će sam i pasulj da skuva. A onda tumara, muva, meša nešto starac varjačom — ne zna se da li da promeša ili da se za nju pridrži. Dva dana smo jeli to njegovo kuvanje — više nismo mogli. Tada majka poče krišom da me savetuje: kad zadrema, ti nacepkaj drva, pa tako i tako — a ja ću se već vratiti. I deda se više nije mešao, kao da ništa nije ni video. Jedino je sa nekom pomamnom žestinom nastavio da nešto svoje petlja. Kao kuva sebi ručak, priprema drva, zimnicu, pa obilazi dvorište, zagleda, kucka plot, popravlja. Sve u nekoj čudnoj groznici. Noga spora, ruka spora, leđa nemoćno povijena — a u očima neka vatra. Za sve drugo misao mu troma, osećaj nikakav, bez ikakvog interesovanja — ali za to svoje tumaranje sam plamen u oku. I što se u njemu više razbuktavala ta grozničava želja za životom — bivao je sve dalje od njega. A onda mu oči pregoreše, usahnuše. Pade u krevet. Interesantno kako odjednom postade miran, ni traga od nekog nezadovoljstva, protesta, inata, ni migom — reklo bi se čak: kad bi to olakšalo telašce ipak pokušalo da se digne, diglo bi se. Čak i danas kada pomislim na te njegove poslednje dane, podiđe me neka jeza od divljenja i strahopoštovanja — s koliko strpljenja i smirenog dostojanstva nije pokušao ni da se pridigne, ni da mrdne.
A onda me jednoga dana, sećam se, sunce je već poodskočilo iza mutnih oblaka tako da se gotovo ljutnuh što me u igri prekida — pozva:
— Miloše! Miloše! — nije me čak ni začudilo otkud odjednom tako odlučnog glasa u njega.
Pojavih se na pragu: — Tu sam, deda, šta je?
Neko mu odiže glavu s uzglavlja. Meni se učini dugo dok me je tako gledao, kao da me, zbog neke neizmerne daljine u koju me njegov prazan pogled postavi, i nije video. A onda mi se učini da mu oči ipak blesnuše — i uskoro iza dede ostade samo zgrčena šaka.
Sećam se da mi je potom bilo vrlo čudno što su se oko te šake toliko uzmuvali. Te trč' tamo, te ovamo, te dok se još ne ohladi, te pritisni, te pridrži... Mrtav starac nikako da popusti. Kad mu ipak otvoriše šaku, a u njoj — ključ, običan ključ. Onaj od onog njegovog starog sanduka, sandučine prave. Toliki sanduk, a u njemu samo nekoliko papira, tapije valjda, od imanja, i ni dvadesetak dukata — inače prazan.
Mom čuđenju tada ne beše kraja. Gledam u taj ključ, običan, čak i rđom gde-gde popadnut. Gledam u starca, u njegove još poluzgrčene prste, ne da ne znam šta da mislim, nego ne znam ni šta osećam — dok se neko ne doseti pa viknu:
— Vodite dete! Grej vodu! Vodite ga, da ne gleda, brže, brže! Vodu, vodu!
Izvedoše me zbunjenog. U glavi mi se kao izdaleka nešto motalo. Valjda...
...
Kako?!
...
Zašto?!
...
Šta?! Šta?!
(Sam početak ESEJA O BOGU)