»Kako o ovoj stvari da počnem? Toliko je neverovatna, a opet i nije, jer nešto od njenog uzroka sreće se kanda i s ovim i s onim čovekom, kao da smo, štaviše, vazda u prilici da kod ljudi, tj. njihovog mnoštvenog načina naročito, vidimo istu mogućnost: bez koje se ne može, koje se jedino valja čuvati — politike i, zar, države, kako i istorije same?«

(Milan Nešić: PEDESET GODINA DO RATA, sam početak priče UGOVOR,

»Parče po parče mog razuma gubilo se nepovratno u belo, mogao bih i tako da kažem... Preskakao sam praznine učestalije no ikada, iako, moram da priznam, dešavalo se i ranije da ponešto zaboravim... Ali tada sam takva bezdna preskakao preskokom samouverenog i oholo gordog tigra kom se dlaka sjaji do nepodnošaja i on je tog nepodnošljivog sjaja i te kako svestan.«

(Laura Barna: SANATORIJUM POD BELIM, zapis treći, zima 2002.)

Kako, dakle, o ovoj stvari da počnem?

Da je reč o romanu, to se, eto, već i iz naslova vidi, kao i to otkuda nedoumica. Roman-metafora, pa sad kako protumačiti metaforu? Ali čiji je ovo poziv, to se ne vidi. Ako je samog (zagonetanju vičnog) pisca romana, onda je ovo uvod u roman, prolog takoreći, koji jedino počinje navedenim citatima — jednog iz knjige izvesnog Milana Nešića, i drugog iz samog romana — s namerom da se istakne paralela čiji smisao tek treba otkriti. Ako pak poziv nije od samoga pisca, onda je ovo predgovor verovatno baš tog Milana Nešića. Nejasnoća bi se mogla otkloniti dodatnom sintagmom: poziv pisca zagonetanju vičnog na igru odgonetanja — ako je reč o prologu. Odnosno: poziv na igru odgonetanja pisca zagonetanju vičnog — ako to neko drugi poziva na odgonetanje, međutim, ne valjda baš pisca lično? Otuda možda: roman-metafora pisca zagonetanju vičnog, poziv na igru odgonetanja. I ma koliko bilo teško sabiti misao u što sintetičniji izraz — a ovaj roman je primer jezičke istančanosti, talenta i dobrog stila — nemoguće je ne računati i na talenat čitaoca. Na talenat, pažnju i istrajnost. Pa dokle ko mogne. Ovaj roman je tako dobro napisan da što pažljivije čitaš to većma uživaš, s ponovnim iščitavanjem sve više i više, kao kod svakog dobrog, u stvari, filozofskog romana. U koji god pasus da takneš, on se iz naizgled apstraktne hermetičnosti, ne retko pomerenih izraza i postupaka, konkretno rascveta u raskošnu metaforu, kako i šta, ipak sve na svome mestu, tj. koliko se to pod ovom kapom nebeskom može — pa bilo da je odgovor u Sanatorijumu ili u onome iza, bilo da je istina Tu među nama ili u onome iza.

Hm, dakle... otkuda paralela s početka?

Kakav je mogao biti značaj Arhimedovog zakona poluge, Leonardovog katapulta ili, najposle, kompjuterski vođenih pametnica?" tj.

Na to pitanje „trošitelji senki" neće dati odgovor, oni samo koriste, troše (dok najzad sasvim ne potroše) senku. tj. duboki trag koji u civilizaciji ostavljaju pravi mislioci i pronalazači, „tragičari sopstvenog zlatnog doba", kako bi se takođe moglo reći. Njih odgovor zapravo i ne zanima, oni bi da lagodno zađu, da se skriju iza autoriteta Boga-Oca (pa ma još samo) uramljenog u zlatasti ram na zidu (spavaće sobe ili kancelarije, svejedno), iza autoriteta tradicije, sebi za korist pa ma i uz zabludu, vrebajući ispotaje, nevidljivo, iako uporno kao u čvor svezano — oni iz senke deluju, sopstvenu senku i nemaju. Ni „tragičari sopstvenog zlatnog doba" ne mogu dati odgovor na ovo pitanje baš zato što su za života, u svome zlatnom dobu bili usamljenici ili ukleti prognanici, na krst raspinjani ili na smrt osuđivani — zato što je to i danas tako.

Ako je, pak, pitanje možda i preambiciozno, onda: kuda ide ovo društvo, kuda žitelji vile „Natalija" na ukrštaju (raspuću) Topolske i Petrogradske u belom gradu Beogradu, kuda ide sam Beograd i Srbija? U samoubistvo ili u sanatorijum?

Ako mislite da se pitanje vas ne tiče, onda, sva je prilika, nećete razumeti ovaj roman. Ako mislite da su deset pravila ponašanja u vili „Natalija" pa potom, svejedno, i u sanatorijumu „Van Gogh" data samo za likove romana i da ćete vi tek tako sa strane, poizdalje i bezbedno, čituckati, onda ste se prevarili. To da se ne treba obzirati „na slučajno zatečene likove" u fusnotama, tu inače po zasluzi (pravilo 02) — upravo se baš čitaoca tiče. Tek kad se to shvati, razume se da su i Arhimed i Sokrat, i Da Vinči i Van Gog tekovina celog čovečanstva, da ih svako može u mislima imati, njihove odgovore i njihove razgovore pretpostavljati kao da su oni živi — a naravno da su vidno-nevidljivi. Nisu stvarno prisutni ni u vili ni u sanatorijumu. Tek kad ste to razumeli, razumeli ste nameru pisca da vas i na taj način uvuče u igru. Mesto pamti događaje, i goli kamen čak, ako već vi nećete, Arheološko vreme, koje je iznad istorijskog, ako ko već hoće da se poziva na svetliju budućnost i večnost. I pisac i Sokrat i sva tradicija obraćaju se i vama. Pa oprez, kuda ide civilizacija, kuda ide Srbija? Razmišljati intenzivno — a ne tek tako aplauz i klicanje, drž'te lopova, mi pošteni, ura! Oni nepošteni, ua! Mi beli, oni crni, crveni, svejedno — kad ljudi ne znaju za drugo, onda se dele makar na Dečake Pavlove ulice i sve ostale (koji nam o glavi rade).

Dakle, polako, da vidimo: da li je i koliko odgovoran On — glavom i bradom gospodin T, kako će se na kraju razjasniti — koji od 1997, na primer, pa sve do 1999. nije rekao ništa. A molila ga je, Ona što s njim deli večeru i najzad pod bombama zajedničku postelju, da prestane s kukavičkim ustupcima Kosači-tradiciji i njenoj opakoj strasti da sopstveni štap kojim, onako hroma, može poštapajući se sama da se ispomogne, ne koristi u tu svrhu, nego njime preteći iznad glave vitla. Nije rekao ništa čak ni 24. marta 2002. (na trogodišnjicu bombardovanja) dok je Ona na njegove oči ispijala otrov. Da li je odgovoran ili je i sam žrtva, rastrzan uostalom istom dvoumicom kao i Ona: da li je moguće ubiti mrtvaca ili je to nemoguće? Tà mrtvac je već mrtav, sve je ionako predodređeno — dakle, ura i ua, u pobedu ili smrt, inače ja lično, hvala Bogu: nisam rekao ništa! To mesto-zamka je u romanu tako dobro dato da i sam čitalac tek samo za trenutak pomisli, bože, da li se to ta žena truje, da bi tek docnije shvatio, bože, pa otrovala se na naše oči! (Asocijacija: premijera nam ubiše na naše oči!)

Ko je, dakle, odgovoran? Obratite pažnju, roman se ne izlaže hronološki, kritični datum s početka vraća nam se i vraća — sve dok na kraju ne pročitamo: T. je ionako bio moja slabašna fikcija. Ali su zapisi posebno datirani te se pažljivim iščitavanjem (i naknadnim prelistavanjem, verujte, isplati se) mogu složiti sve kockice. Ko je njoj uopšte ukazao na kukutu? Zar nije on prvi pomenuo Sokrata, On kome je Ona (s punom svešću to uviđa, međutim, tek iz sanatorijuma) „Velika Ljubav bez koje više nije imalo smisla“. A ona je kukutu negovala iz altruizma, verujući da se Zlo izmeštanjem može preobratiti u Dobro, inače će biljčica uvenuti. Iz oduševljenja i altruizma je prihvatila i Njega i sav ovozemaljski svet, svu istoriju civilizacije.

„Pre svih pravila: Prvo. Poželjno je uza se nositi kakav crveni predmet", ključna reč crveno, ali odmah potom „Pre svih pravila: Prvo. Poželjno je uza se nositi kakav beli predmet", ključna reč belo, tj.

Prvo što čovek pomisli iz perspektive XX veka, čije posledice, bar u Srbiji, još traju, to je podela na crvenoarmejce i belogardiste, na sovjetsku revoluciju komunista i njihov crveni socijalizam, u čije ime je mnoga nevina krv prolivena. Nevina krv je prolivana, međutim, kroz svu istoriju čovečanstva, u arheološkim vremenima takođe. U iskopinama Lepenskog Vira, na primer, na svetim mestima Lepenaca (kako ih spisateljica naziva) nađeni su tragovi crvene boje. „Ognjište je crveno“, vatra baš kao i žrtvena krv. CRVENO je oduvek simbol života zajedno sa svim žrtvama koje uz njega idu, simbol sasvim određenog (daj, Bože, mog) života i sasvim određenog (daj, Bože, moga) boljeg sutra — pa ma uz kakve (oprez!) opasnosti. A pogledajte sad BELO. Zna se, lekarski mantili su beli, zidovi i kreveti su beli, ali u ovom sanatorijumu je sve belo, stolovi, stolice, bele podne pločice-kvadratići, pa hoćeš li s jedne na drugu, imaš slobodu ali nemaš orijentir — ne kao što ga Ona ima dok skakuće s belog na CRNO, i obratno, po pločicama svoje hladne kuhinje. Belo je simbol sve širine, sve dubine bez oslonca, skup svih boja odjednom. „Belo je sve i sva", simbol jednog sveta u kome boje kao svojstva materijalnih supstanci iščezavaju, interpretira Kandinskog upravnica sanatorijuma. Belo je sveukupna mogućnost, i dobra i zla, i umnog i zaumnog — koliko je tek zaumno veliko, ogromno kao sav svet i sva beskonačnost. Belo je simbol opšte a svemoguće neodređenosti same nutrine kosmosa. Pa da li to roman ima pretenzija da navede i na konačna pitanja o svetu i Beskonačnosti, OTKUDA TO DA SVET UOPŠTE POSTOJI, pretenzija da u umetničkoj slutnji odgoneta i prava ontološka pitanja? Ili se filozofski obrazovanom čoveku to tako samo čini?

Pogledajte, na primer, onaj biser-esejčić, pravi platonovski DIJALOG O KAMENU sa zbunjenim T. koga Dragoslav Srejović neopaženo privodi arheološkom vremenu. U prirodi čoveka je da poželi kamenu postojanost i neuništivost, ne obrađenog, sasvim određenog kamena, koji ne odoleva zubu vremena, nego kamena kao kamena. Postavši svojim delom sama kamena misao, poželi potom da je (tu misao, sebe) uroni u Dunav, u večni mir u proticanju (kako bi za strelu rekao Zenon), da zauvek ostane deo ma i neodređene ali večne svemogućnosti — samog od sebe BELOG.

Kandinski je već pomenut: „Belo je čudesnost ravna življenju (neodređenom življenju, morao bih da preciziram, živosti-življenju kao takvom – M. N.), rekla je (interpretirala je upravnica), dragocenost prisustva svih kolora jednovremeno, al' koji se silom nadmetništva potiru." A vi znate šta se u enciklopedijama može naći za Kandinskog: slikar ruskog porekla, koristio geometrijske elemente koji uspostavljaju dinamičke odnose čudesne tačnosti. I Van Gog je već pomenut: „Da li su sve bele stvari ispunjene smrću? Belo sam — sad, eto, znam i zašto — oduvek predano izbegavao... Očajavalo me neprekidno prisustvo smrti." Stvari, ono postojeće dakle, i sam život ispunjen je smrću, ljubav u zagrljaju predavanja ispunjena željom za predavanjem zauvek, dakle smrt. Belo-crno, ljubav-smrt, smrt-ljubav, sav roman je ispunjen simbolima simetrije i relativnosti, i to kroz digitalizaciju takoreći, zapravo kvantovanjem: Grad-beo. Beo-grad. Pod belim beo grad. Beo-grad pod belim. Grad-beo pod belim. B-e-o-g-r-a-d. Sve u jedinstvu čas pravo sleva, čas pravo zdesna, vazda u tački preseka dakle, pa tačka po tačka. „Slediti učestalost uglastih ukrštaja", a ipak „u cikličnim putanjama, sledom krugova", kao na večnom talasu-talasanju tamo, amo. Pogledajte i sam način kako spisateljica razdvaja pojedine delove romana: ne uobičajeno, nego ukrštajima pravih linija pod pravim uglom a zaokruženo, poput ljudskog mozga, koji ostavlja trag — baca senku.

A onda se pomene i Mondrijan: „Svaka šara ulegla na predodređeno mesto, promišljeno i sračunato od strane Tvoritelja, pa se pogled, nenavikao na preciznosti i sračunatosti, gubio u mondrijanovski lavirint. Mondrijanovskim lavirintom, sasvim proizvoljno i na svoju brzopletu pamet, nazivam lavirint u kome se nije bilo moguće izgubiti... niti je mogućno, u naizgled geometrijskom zamršaju, nešto drugo izgubiti, primerice: misao, želju, nakanu, zlost, rizik, strah, ćud, dve bele celuloidne loptice"... (opet kvantovanje – M. N.). A vi znate šta se u enciklopedijama može naći za Mondrijana: holandsi slikar, napustio predmetnu osnovu, stvorio sređenu geometrijsku šemu i u njene planove podeljene crnim linijama, uneo čiste boje, crvenu, žutu, plavu...

I tu se čovek konačno mora setiti one istinite anegdote o Pol Diraku. Posetio, kažu, jednu izložbu slika, pa zastao pred slikom možda baš Mondrijana, Kandinskog ili Mondrijana sigurno, ne može oka da odvoji. „Kakvo savršenstvo simetrije, s koje god strane perspektiva do u beskraj, sjajna ravnoteža i boja i projekcija", kažu da je oduševljeno rekao. „Međutim“, stao je da premišlja, „kao da ipak, hm, nedostaje nešto". A onda je prišao slici i dodao jednu tačkicu. Eto, ni simetrija nije apsolutna, jer ničeg apsolutnog nema, tačkica bilo gde i bilo kako, jedva vidljiva svakako, jer ni relativnost nije apsolutna. I sad, vi znate šta se za Diraka može naći zapisano: engleski teorijski fizičar, dao znatne priloge kvantnoj teoriji i teoriji relativnosti našavši relativističku jednačinu kretanja elektrona; predvidevši matematički (elektronu simetrično) postojanje pozitrona, jedan od osnivača kvantne teorije polja; godine 1933. dobio Nobelovu nagradu zajedno sa Šredingerom. A za Šredingera pak: tvorac čuvene talasne jednačine verovatnoće za kretanje kvanta-mikročestice s obzirom, dakle, na njena talasna svojstva.

„Jednom licemer, zanavek licemer, kazivala je moja mati, i bila je potpuno u pravu, ali mislim da... nije pomišljala na mene. Zašto li se onda obraćala baš meni?" zabeležio je gospodin T, te dakle

Ubeđivao me nedavno jedan dobronamerni čovek da Bog postoji. Da, rekao sam, beskonačna simetrija, da-ne-paralela kao apsolutna pravednost, pa baš zbog te pravednosti beskonačna relativnost takođe. Ni simetrija, dakle, ne apsolutna, baš kao ni relativnost, nego pravedno i jedno i drugo, sve, sveukupna mogućnost, a opet ništa. Ni za jedno razloga nema, a i jedno i drugo, svako nešto mora! Inercija, takoreći, a opet sila.

— Koješta, — usprotivio se on — Bog je iznad svega toga, vansvetovni Bog kao Tvorac sveta. — I tu mi pruži beli list hartije i olovku. — Nacrtaj nešto, bilo šta — rekao je. Ja skiciram kuću, čoveka, auto, pa ga upitno pogledam. — A gde si tu ti? — pita, međutim, on mene. — Tebe na crtežu nema. Kuća, auto, čovek, a ti se ne vidiš. Tako isto i Bog, postoji ali se ne vidi — zaključio je.

Ja razmislim, pa sutra ja njega pozovem na kafu, de, da sednemo uz računar, kažem mu. Otvorim odgovarajući program, pojavi se beo ekran, platno za crtanje. — Šta vidiš tu? — pitam ga.

„Kao da i ništa nije sasvim dovoljno nešto", padoše mi na pamet reči iz romana. „Besmislenom upornošću zanemaruje sasvim izvesnu mogućnost da je i ništa nešto." — Ako pod tim ničim — rekoh — podrazumevaš onu sveukupnu mogućnost, eto, možemo da crtamo, potpunu neodređenost zapravo, onda bih se sa tobom složio. — Klimnuo je glavom, mada nisam siguran da je razumeo. — Da si svemogući Bog, apsolutno objektivan, zašto bi se u to mešao, bez obzira što tu nas nema? Ne valjda samo zato što si ti naš i što je Bog naš? — On se malo uzvrpolji, ali oćuta. — Da sam ja Bog, meni bi smetala belina. Ako sam apsolutno nepristrasan, što bih dopustio razlog za belo? Što ne i za crno? Dakle, makar jedna tačkica. — Osmehnuo se, tja, tačkica, ali dobro, klimnuo je glavom. — Da, ali gde? Pa dabome, svejedno je, u tome i jeste relativnost. Ali tačkica je ipak međa. Obojimo sve iznad nje crveno, dobro, što baš crveno, dakle i to slučajno. Iz ravnopravnosti sad sve dole ljubičasto, u tome je simetrija, ono levo žuto, ono desno komplementarno zeleno. E, ali ne zaboravimo, Bog sve pamti i sve zna, zar ne? Tačkicu smo stavili slučajno ali ipak određeno tu. Nema razloga baš za nju. Dakle, sad i neka druga tačkica. I opet sve gore jedna boja, sve dole komplementarno-simetrično druga, opet levo i desno. Izvoli, sad i ti.

— Beskonačna šara. A da li je smislena, to od nas zavisi. Ne valjda od Boga koji je beskonačan po svemu, pa i po smislu?... Međutim, mi sedimo u sobi i sve ovo crtanje je samo s obzirom na nju pa ma tačka po tačka, eto ga, i beskonačni skup koordinatnih sistema, Galilej bi rekao, skup inercijalnih sistema. Uzmimo sad neki drugi referentni skup, kako, pa evo ovako. Uklonimo na trenutak ovo iscrtano, ovaj fotografski film takoreći, pa uzmimo novi, novi sloj, računarskim jezikom, skup sad koordinatnih sistema vezanih, recimo, za sunce.

I opet dobismo beskonačnu šaru, da li nalik na Mendeljejevu periodnu tablicu, da li na skicu-šaru subatomskih tzv. elementarnih čestica, trenutno s kvarkovima ili ko zna kako ubuduće, u tome i jeste simetrija i beskonačnost! Zemlja, sunce, zvezde, ko zna kakva sve posebnost kao sistem referenci, u tome je relativnost!

— Da, ništa, a ako je trik, od samog Boga je, da pomisliš da ga ima a nema ga, tj. kako ko hoće. Sama protivurečna logika same nutrine Prirode eksplodira u sve posebne mogućnosti jer inače nema kud.

Ovako šta, naravno, nisam rekao samo ovom prilikom. Još davne 1974. objavio sam svoj ESEJ O BOGU. Aksiome dijalektičkog materijalizma, da, materija je nestvoriva i večna, u večnom kretanju i beskonačna, ali šta je ona sama? Nisam mogao licemerno da ostavim po strani da je i Toma Akvinski iste aksiome propovedao još u XIII veku — samo za Boga: Bog je nestvoriv i večan, na hiljadu načina, te samo on time stavlja u pokret sve. Za ideologe komunističkog socijalizma esej je bio religiozna knjiga, dakle, prećutan je. Ponovo sam ga objavio posle sloma jednopartizma. Sad je prećutan jer je anti-religiozna knjiga. Napredak je, međutim, nesumnjiv. Onda mi je pretilo hapšenje, a sada sam knjigu poklonio i biblioteci Patrijaršije pa za to dobio čak kaligrafski štampanu zahvalnicu (iako je bibliotekar odmahivao glavom, trebalo bi da bolje razmislim).

Da ne bih, najzad, ni u ovom predgovoru bio licemer, da kao političar-politikant pitanje nadmeno postavim a odgovor izvrdam, ja ću na pitanje s početka Kuda ide civilizacija, kuda Srbija, da li u samoubistvo ili u sanatorijum? ponuditi ono što sam o smislu i cilju već objavio u svojoj FILOZOFIJI I VEROVANjU: „Kako onda da čovek u prirodu unese smisao kad je i sam deo prirode koja nema smisao? a) Priroda, međutim, nema ni besmisao, a b) način samoutemeljenja njene beskonačne neodređenosti, tj. beskonačnosti same, je dakako bezbrojna i uvek nova upravo posebnost i određenost. To je prilika za čoveka!"

Biti čovek, autentičan i s prstom na čelu — to je, dakle, jedini uslov da se roman SANATORIJUM POD BELIM razume! Pa ko kad, ko kako mogne! Odgovor zavisi od svih nas.

Koji je prihvatio igru odgonetanja pa nešto i napisao, o romanu, da, ovom svojevrsnom remek-delu, a povodom njega i o svemu svetu, nadajmo se ipak ne konačno tragičnom,