Da li prihvatiti moguće otvaranje glavnih državnih medija prema opoziciji? Ovaj zapostavljeni problem ponovo je pokrenula na zadnjem sastanku opozicije Socijaldemokratija, a uvod je bilo pozivanje pa otkazivanje gostovanja opozicionih lidera na RTS-u. Šta se dobija, a šta se gubi, ako se javna debata prihvati? Tu se ne radi o nekom perifernom pitanju: postojanje javne debate je u uslovima gde je neprihvatljivo zabraniti nekome izlazak na izbore, onaj netrivijalni kriterijum demokratije. Javna debata dakle sama po sebi znači demokratiju i razlog zašto se ovdašnji režim naziva nedemokratskim prevenstveno leži u tome što on nikada nije institucionalizovao uslove pod kojima je pravo na javnu debatu trajno pravo. Opozicioni lideri ili nezavisni intelektualci su se doduše u nekoliko navrata pojavljivali na državnim medijima, ali se tu uvek radilo o neobrazloženoj promeni, odnosno, o činu milosti režima, i skoro po pravilu sama činjenica te promene nije nikad bila tematizovana. Preko te činjenice vlast je dobijala samorazumljivu pohvalu za demokratičnost koja je bila nezaslužena jer su rasprave kojih je u kratkim vremenskim periodima bilo na svim televizijama promenom konjukture brzo ustupale mesto dugim periodima potpunog partijskog privatizovanja javnih medija.

Mi smo se u zadnje dve godine našli u situaciji da se o nekoj demokratiji u pogledu postojanja javne debate nije ni razmišljalo. Prošli rat je nagomilao toliko zgodnih "izdajničkih" oznaka, da bi bilo sasvim nerazumljivo oduzimati im željenu težinu praksom bilo kakvog poštovanja. Da ne pominjemo stare razloge koji su vlast nagonili da zabrani svako pojavljivanje opozicije na RTS-u, osim u negativnom ili kontraverznom kontekstu, koji je nedavno doveden do maksimuma nazivom emisije "Peta kolona". Naime, pojavljivanje na televiziji, ima simboličku vrednost, koja se nikad u praksi ne tematizuje, ali je tim više delotvorna - sama činjenica da se pojavljujete na TV-u ukazuje na to da imate neki ugled, zaslugu ili pravo. Televizija selektuje stvari samim prikazivanjem i kreatori politike su uvek pazili da tu vrednost nezavisnu od same opozicije, ne daju opoziciji. Pojavljivanje na televiziji okružuje čoveka sasvim drukčijim značenjima, nego ako se on pojavljuje na optuženičkoj klupi ili ulici, što su mesta koja opoziciji po njihovom mišljenju odgovaraju (mnoge tužbe i služe samo stvaranju ove slike, bez ozbiljnih planova sa presudama). Naravno, vladajuće partije se plaše i dejstva kontinuiranog uticaja argumenata opozicije i takođe, promene samog sistema, jer ustaljivanje demokratskih pravila u javnom životu ukazivalo bi da je prihvaćeno kao ispravno nešto što je za njih do juče bilo nepotrebno.

Danas se sa principijelnim razlozima u prilog javnoj debati (koji mogu imati mnogo veću snagu ako im se poklanja konstantna pažnja, što je opozicija propustila) mešaju razlozi koji prizilaze iz trenutne situacije. Postoji iskušenje da se jednoj notorno nedemokratskoj vlasti ne dozvoli da prikuplja bilo kakve poene na tom polju kada je već u desetogodišnjoj vladavini odbila da ih ima. Verovatno je da se iza stava odbijanja krije i doza straha da će se baš u tim direktinim debatama pokazati da je opozicija u manje opozicionom stavu nego što bi se neko nadao, ili da je manje demokratska. Ipak se čini da se prvi problem može rešiti tako što bi se činjenica nedemokratskog vladanja naglasila, dok od drugog problema ne treba bežati pošto će se on kad tad isprečiti. Sa druge strane, vlast sigurno ne želi da se javna debata započne, jer to protivreči celokupnoj slici koju su o društvu stvorili na svojim medijima. Prema tome, pitanje je da li će opozicija ubuduće uopšte dobijati pozive na razgovor. Ukoliko ih ipak dobije ona treba da ih dočeka kao afirmaciju vlastitog principijelnog stava u korist javne debate, što će najbolje odagnati sumnje da se na taj način čini neka usluga režimu.