Vanredno stanje i problem univerzalnog važenja

         U knjizi "Vanredno stanje" Mile Savić bavi se prevashodno dvema temama. Prva tema je razmatranje savremenog globalnog poretka i tendencija u njemu, a druga pokušaj da se ustanove i kritikuju osnovne ideje i kategorije koji iz pozadine upravljaju našim razmišljanjima vezanim za period raspada bivše Jugoslavije i nastanka novih država na njenom prostoru. Problemi koji su izazvali autorovu pažnju su zazimali istaknuto mesto u raspravama u našem društvu poslednjih godina, tako da ova knjiga predstavlja pokušaj da se u raspravu uvedu filozofski argumenti.

 Autor smatra da je glavni problem sa trenutno nastajućim globalnim poretkom (koji je, po poreklu i nosiocima, zapadni projekat) u tome što zapadni svet svoju nesumnjivu komparativnu prednost (prednost u uspešnosti na svim poljima) želi da iskoristi tako da norme svog sveta pretvori u univerzalnu obavezu. Zapadni svet zbog uspešnosti sa kojom se suočava sa problemima opstajanja, u odnosu prema drugima sebe uzima kao zatvorenu i savršenu celinu koja u paketu nudi sva rešenja za globalne opasnosti. U svetu čije su glavne osobine neizvesnost, različitost i promena, ovaj model koji kao da poziva na hegemoniju treba zameniti modelom u kome svi subjekti priznaju kontingentnost svojih pozicija i moguću vrednost različitih rešenja. Zapad treba da prizna autonomnost i vrednost marginalnih svetova i da spoznajući marginalna društva kao druge i svoju poziciju shvati kao marginalnu ili poziciju drugog . Ova potreba je pojačana činjenicom da se svet, kroz globalnu prisutnost zapadnih modela proizvodnje i kroz opasnost od posledica primene tehnologije, suočava sa svojim krajem. Marginalni svetovi treba da zadrže vrednosti sadržane u njihovoj posebnosti i tradiciji i da pokušaju da svet obogate novim interpretacijama lišavajući zapadni svet naivnosti u kojoj on sebe posmatra kao nekontingentnog i zatvorenog u svojoj samodovoljnosti. Oni treba da otvore zapad naglašavajući kontingentnost njegovih rešenja i da smelo prihvate odgovornost za dogadjaje.

U analizi jugoslovenske situacije Savić polazi od modela društva u kome deluju različite društvene tendencije koje su izmicale u periodu socijalizma zvaničnom samorazumevanju koje je društvo posmatralo kao totalitet koji se može opisati na osnovu jednog skupa principa i jednog skupa problema koji su vezani za taj princip. Sa tim je vezano objašnjenje ratnog stanja u kome su se odjedanput našla društva bivše Jugoslavije. Savić razloge za mogućnost ratnog stanja vidi u tome što ono predstavlja nastavak građanskog rata koji se na prostoru Jugoslavije odvijao u okviru Drugog svetskog rata. Taj nastavak je omogućen time što su sile i principi delatni u tom ratu bili u okviru socijalističke Jugoslavije sasvim prećutani. Vladajuća elita je pokušala da savlada delovanje nacionalno-državotvornog principa na taj način što je poricala njegovo postojanje. To je uslovilo da taj princip, osim što je iz drugog plana delovao i u toku socijalističke epohe, izbio na površinu krajem osamdeseteih godina u sirovom obliku. Autorovim rečima: "Pošto je izostalo diskurzivno razlaganje nacionalno državotvornog principa, praktično nametanje imperativa cilja i konačnog rešenja pojavilo se u svom rudimentarnom obliku bez osećanja odgovornosti prema praktičnoj ceni koju za to treba platiti." Važno je naglasiti da Savić delovanje tog principa ne smatra nelegitimnim. Greška prethodnog vladajućeg političko-kulturnog modela je upravo u tome što princip koji je legitiman stavila, da kažemo, "van zakona". To je ilustracija nedostatka volje vladajuće elite da se suoči sa političkim protivnicima ne pretvarajući ih u neprijatelje, što se na kulturnom planu ispoljava u posmatranju društva i realnosti na način koji u njima ne vidi preplitanje i konkurenciju različitih legitimnih društvenih tendencija.

Ova nasleđena situacija se reflektovala u sporovima o karakteru našeg društva i načinu na koji bi se trebala razrešiti njegova kriza. Poznati spor građansko-nacionalno Savić smatra pogrešno postavljenim zato što sa jedne strane "pseudo-fundamentalistički izolacionizam" iskrivljuje sliku društva negirajući nesumnjivo prisutne građanske i evropske elemente u njemu i njegovoj tradiciji, dok sa druge strane "pseudo-univerzalistički individualizam" isključuje svako autonomno značenje nacionalnog pitanja poistovećujući svako njegovo postavljanje sa izrazito negativnim pojmom "nacionalizma". U stvari je javna diskusija bila uslovljena dvostrukom zamenom mesta diskurzivnih figura. Socijalistička elita je društvenu tendenciju ka demokratiji koja je pretila uspostavljenom ideološkom poretku socijalističke diktature uspešno zamenila figurom nacije tako da je nacionalna država i nacionalni interes prekrio izvorne probleme demokratije, dok je intelektualna opozicija sledeći matricu kritike društva na osnovu "izvornog jugoslovenstva" sprečavala artikulaciju postojećih nacionalno-državotvornih tendencija. U krajnostima ekstremnog nacionalizma i antinacionalizma izgubljeno je iz vida da je u postojećoj strukturi globalnih odnosa demokratizacija zemlje jedno od najvažnijih sredstava ostvarivanja nacionalnog interesa.

U svojim analizama Savić naglašava da svaka paradigma delovanja predstavlja "osobenu praktičnu konfiguraciju sadržaja kontrarnih pojmova" pokušavajući na taj način da poveća "osetljivost za realnost" i umanji šanse za apsolutizaciju bilo kog obrasca koji se želi nametnuti stvarnosti. Medju tim obrascima koji se uzimaju kao samorazumljivi je i govor o toleranciji i dijalogu. Autor pokazuje da je ovim pojmovima potrebno brušenje da bi mogli biti uzeti za osnov delovanja koje ne završava u performativnim protivrečnostima. Tako nije dovoljno reći da je društvu potrebna tolerancija prema razlikama, zato jer ne postoji društvo koje ne savladava određene razlike, a takođe čak i ako govor o toleranciji pogađa bitne razlike koje je tek potrebno savladati, time problem tolerancije nije zauvek rešen zato jer je u promenama istorijske sinteze društva uvek moguće da se pojave nove razlike ili drugim rečima: "problem tolerancije odnosi se na mogućnost uporednog opstajanja različitih istorijski ustanovljenih formi opstanka". Pri tom, autor primećuje da "najača isključivost postoji između različitih zagovornika istorodnih diskursa čiji se interesi u njemu (istom praktičnom prostoru na čiju kontrolu suparnici pretenduju, prim. V.M.) sukobljavaju", tako da "stepen isključivosti nije srazmeran stepenu razlikovanja između subjekata, nego stepenu podudaranja granica praktičnog prostora koje definišu različiti subjekti". Kao normativni lek za ovu situaciju autor predlaže toleranciju ne u smislu ovog ili onog govora o toleranciji, već shvaćenu kao praktičnu mogućnost tolerantnog (različitog) govora, koju autor naziva argumentativna tolerancija. "Stanje u kome bi postojala argumentativna tolerancija podrazumevalo bi praktičnu slobodu različitog tumačenja postojeće društvene situacije, ali i mogućnost prestanka argumentacije ukoliko neki od interpretatora tumači argumentaciju kao silu."

Oslanjajući se na argumentativnu toleranciju moguće je otvoriti dijalog između zastupnika različitih projekata društva. Dijalog je jedna od figura koje se nameću u tranziciji društva. Savić društva deli po tome da li u njima preovladava kripto-dijalog ili javni dijalog, što znači da po autoru treba izbeći analizu društva preko odvojenih paradigmi moći i dijaloga zato jer je svaka moć dijaloški strukturisana, s time da se društva razlikuju po tome ko učestvuje u dijalogu, odnosno kako je raspodeljena moć. Ukoliko je u društvu javni dijalog izričito zamenjen skrivenim dijalogom tada se ono nalazi u vanrednom stanju. Mogućnost suspenzije javnog dijaloga je latentna i u regularnom stanju, što se vidi po tome da većina osnovnih zakona zemalja dozvoljava da se u graničnim situacijama javni dijalog ograniči, ostavljajući odluke uskom krugu ljudi koji poseduju informacije koje se ne mogu javno razmenjivati i na osnovu kojih bi trebalo u kratkom vremenskom roku donositi odluke. Medjutim, ova mogućnost može biti zloupotrebljena, naročito u društvima u kojima još nije institucionalno regulisana raspodela moći. Slabe političke institucije nisu nikakva prepreka da se uslovi vanrednog stanja održavaju kao nezavisan cilj elite koja je monopolisala moć, osobito ako postoje okolnosti spoljašnje ugroženosti društva. Po autoru je stanje kripto-dijaloga podržano, a ne ugroženo zahtevom za neograničenim dijalogom sa kojim je istupila opozicija. Ovaj zahtev je uvek mogao biti prikazan kao da ugrožava samu državu čije osnove navodno postaju nestabilne, a sa druge strane zahtev za neograničenim dijalogom je zastupan kao sredstvo za sticanje moći i sa te strane sumnjiv. "Dijalog sam po sebi nije način da se osvoji moć, nego on predstavlja proceduru raspodeljivanja moći kada se ona već poseduje. Stoga je naglašena upotreba figure dijaloga kao polemičke figure izraz uskraćene moći i praktičnog nedostatka strategije da se uzme njen deo."

Osnovnu vrednost Savićeve knjige vidim u tome što ona uspešno skida masku nevinosti sa politike ukazujući na to da su partikularni (neuniverzalni) interesi i težnja ka moći njen nezaobilazni deo. Kao u slučaju nacionalnog interesa koji je takođe partikularni interes, gde je njegovo ostvarivanje, usred mnoštva isprepletenih interesa drugih nacija, nemoguće obezbediti (samo) pravednim pravilima (preovladjujući deo tog interesa može se obezbediti samo umešnošću kroz učešće u konkurenciji nacija), tako će biti i pri ostvarivanju svakog drugog partikularnog interesa, npr. interesa za osvajanjem vlasti. U socijalizmu razvijena kultura politike podrazumevala je da su predmet politike isključivo opšteobavezujuća pravila u društvu, dok njihovo čuvanje kroz vršenje vlasti ne predstavlja zadovoljavanje partikularnog interesa nosilaca vlasti, već nevoljko izvršavanje dužnosti. Zbog toga Savić naročitu pažnju posvećuje relativizovanju pojmova koji su zahvaljujući odnosima u svetu stekli oreol apsolutnosti. U domaćoj politici postoji opasnost da se ideje demokratije i tolerancije uključe u političku borbu ne menjajući postojeću političku kulturu, odnosno da se u njihovom ostvarivanju vidi jedina legitimacija nove elite, tako da ona i dalje ostane nevina u pogledu partikularnih interesa koje ostvaruje.

Ali, ako političari ne bi trebalo da se predstavljaju kao jedina moralna snaga nacije, jer to upućuje na budući paternalistički stav koji će gušiti slobodnu javnost, to ne znači da moral ne treba da bude prisutan u politici. Pravila koja imaju moralno važenje trebalo bi da formuliše upravo slobodna javnost i njihovo čuvanje bi trebalo da trajno ostane kod te javnosti. Za političare bi poštovanje tih pravila trebalo da predstavlja obavezu. Tako bi se sprečilo da važeća moralna pravila budu iskrivljena, a diskusija o njima podešavana prema interesima vladajuće elite. Ako se politički stavovi ne smeju predstavljati kao apsolutni, to ne znači da oni nisu podvrgnuti moralnim i činjeničkim kriterijumima. Pri tom, moralni kriterijumi, iako takođe nemaju apsolutno važenje, takođe nisu ni proizvoljni. U vezi sa ovim stavovima vidim sporne detalje Savićeve knjige.

Kada govori o argumentativnoj toleranciji Savić kaže da "pojam argumentativne tolerancije u formalnom smislu, kao način racionalnog ubeđivanja oko vrednosti različitih principa tolerancije, izražava normativni zahtev za univerzalnim prihvatanjem principa tolerancije", dakle, potvrđuje univerzalno važenje principa tolerancije i samim tim i univerzalno važenje uopšte. Međutim, govoreći o odnosu demokratije i autoritaruzma, autor kaže da "ako nema teleologije u istoriji, nema ni normativno privilegovanih subjekata", tako da između različitih interpretacija koje utvrđuju neku normativnu prednost "opredeljenje za jednu ili drugu stranu predstavlja principijelni izbor, stratešku opkladu čiji je ishod u krajnjoj liniji neizvestan". Na ovaj način kao da se odustaje od univerzalnog važenja principa tolerancije pošto se na njega oslanja većina pravila demokratije. Ako dopuštamo da se zahvaljujući nepredvidljivim posledicama različitih principa njihovo važenje može relativizovati, onda svako univerzalno važenje postaje nelegitimno, pa to takođe važi i za moralna pravila. Pošto smo mi društvo koje neispravne univerzalizovane stavove upravo pokušava da zameni ispravnijim, koje traži novi konsenzus o osnovnim pravilima politike, mislim da je stav da se takva pravila mogu pronaći na nepristrasan način, vrlo važan a pored toga i istinit. Politika zaista treba da se odvija u elementu interesa, razuma, preferencija i konkurencije, ali u njoj mora postojati i element koji dolazi iz javnosti a sadrži moralna pravila transponovana na nivo na kome se donose opšte odluke ili nivo politike. Za to nije dovoljno usvojiti da ne postoje apsolutno ispravne norme, već se mora zastupati univerzalno važenje nekih normi, koje se upravo i tiču toga kako treba da se međusobno odnose ljudi koji ne poseduju apsolutne istine. Neapsolutnost stavova ne znači njihovu proizvoljnost, nego je upravo posledica njihove podvrgnutosti objektivnim neproizvoljnim kriterijumima. Problematika univerzalnog važenja mi se čini veoma važna zato jer promene u politici kod nas presudno zavise od promena u kulturi i javnosti koje moraju da osvoje status nepristrasnosti i objektivnog važenja za vlastite zahteve koje treba da upute politici i biračima kao pogodne da budu predmet konsenzusa i obaveze. Knjiga Mile Savića otvara dovoljno važnih pitanja za taj konsenzus.