Djordje Vukadinovic:

TREBA LI DOS DA SE RASPADNE - I ZAŠTO?

Još od njenog osnivanja, pitanje funkcionisanja i opstanka koalicije DOS ne prestaje da zaokuplja pažnju domaćih i svetskih analitičara. Začudo, ta pitanja samo su se umnožila nakon trijumfalne izborne pobede koju je srpska udružena opozicija zabeležila na septembarskim izborima. Premda je to na prvi pogled paradoksalno, ovaj  problem je vrlo urgentan i nipošto  neće nestati ukoliko se, zarad »mira u kući«, o njemu bude ćutalo. Naprotiv. Javnost rasprave o ovom osetljivom pitanju je trenutno možda najpoželjniji doprinos razčaravanju srpskih političkih prilika u postmiloševićevom vremenu -  razume se, pod pretpostavkom da se ta rasprava oslobodi patologije, senzacionalizma i stranačke ostrašćenosti. Nazalost, diskusije koje su o DOS-u i odnosima unutar njega u poslednje vreme vodjene, svega toga nisu bile ni malo poštedjene.

Raspad nekog političkog saveza po pravilu se vezuje ili za njegov neuspeh, ili za ostvarenje misije zbog koje je do udruživanja došlo. Kako o prvom razlogu, s obzirom na ubedljivu pobedu, kao i srećan rasplet postizborne krize, ovde ne može biti ni govora, ostaje da razmotrimo drugu mogućnost. S teškom mukom sakupljenu, labavu asocijaciju osamnaest stranaka i pokreta različite orijentacije i izrazito nejednake snage i uticaja,  na okupu je mogla da održi samo opšta ugroženost od strane Miloševića kao zajedničkog neprijatelja, tako da nakon njegovog (političkog) nestanka dalje postojanje DOS-a zaista postaje, ako ne bespredmetno, onda svakako upitno. Stoga oni koji su za opstanak DOS-a po svaku cenu, rekli bismo,  nerealno potenciraju opasnost od Miloševićevog produženog uticaja, baš kao što i oni koji snevaju o povratku starog režima priželjkuju brzi raspad DOS-a. Moglo bi se, medjutim, lako dogoditi da upravo preterano i predugo insistiranje na »jedinstvu fronta demokratskih snaga« postane prepreka zbiljskoj demokratizaciji srpskog društva, i takodje se pretvori u novi generator političke patologije.

  Iako Milošević po svoj prilici predstavlja definitivnu političku prošlost, mnogi od činilaca koji su omogućili njegov uspon i ostanak na vlasti i dalje su na sceni. Likvidiranje tih infrastrukturnih, personalnih i psiholoških segmenata Miloševićeve vlasti biće veoma težak zadatak, koji se ne može ostvariti preko noći, i za čiju realizaciju samo jedinstveni (ali zbilja jedinstveni) DOS poseduje optimalne kadrovske, političke i simboličke resurse. Uklanjanje Miloševića se, u neku ruku, može posmatrati i kao metapolitički akt, kojim se tek stvaraju pretpostavke za normalno dislociranje političkih razlika i opredeljenja. Ujedinjene na zadatku demontiranja Miloševićeve vlasti, stranke okupljene u DOS saglasile su se da na odredjeno vreme zaborave svoje koncepcijske razlike - što se pokazalo kao dobitna izborna kombinacija. Taj čin, medjutim, mora biti jasno vremenski i programski ograničen. U protivnom, ono što predstavlja razuman politički pragmatizam moglo bi prerasti u puko istrajavanje na vlasti jedne više interesne nego političke grupacije. Stoga, iako sa rasturanjem DOS-a ne bi trebalo žuriti, ne valja ni zatvarati oči pred devijacijama u njegovom funkcionisanju, niti ignorisati opasnost da se on vremenom pretvori u neprincipijelnu interesnu koaliciju novih srpskih oligarha, koji, veštački naduvavajući  opasnost od  Miloševićevog povratka, zapravo perpetuiraju svoju neograničenu vlast. Ta opasnost, doduše,  u ovom trenutku ne deluje previše realno - ne toliko zbog apriorne imunosti DOS-a na tako nešto, već pre zbog  naraslih apetita i sve očitijeg sukoba različitih ideja i interesa unutar DOS-a - ali se ne sme ni sasvim ignorisati.      

Iako ne verujemo u realnu mogućnost Miloševićevog političkog vaskrsenja, nema nikakvih sumnji u pogledu postojanja ogromnih teškoća i trnovitog puta srpske demokratske tranzicije. Pitanje je samo da li nasilno produžavanje života DOS-a doprinosi ili odmaže tim tranzicionim naporima.

Činjenica je da DOS predstavlja jedan konglomerat raznovrsnih političkih opcija i senzibiliteta, koji u suštini ispunjavaju čitav »normalan« politički spektar, od izrazite levice (SDU, Socijaldemokratija) preko levog i desnog centra (Gradjanski savez, Demokratski centar, DS) do liberalne i klerikalne desnice ( DSS, Demohrišćani). Osim toga, tu su okupljene i stranke nacionalnih manjina (Madjari, Muslimani), kao i umereni nacionalisti, centralisti, regionalisti i »autonomaši«.  Pod vrlo realnom pretpostavkom  potonuća SPO-a, izvan DOS-a, dakle, na političkoj sceni ostaju samo radikali i ono što preostane nakon fragmentacije do juče vladajuće (SPS-JUL) koalicije Miloševića i njegove supruge, a što je svakako malo za iole normalnu distribuciju političkih opcija. U takvim uslovima, dezintegracija DOS-a predstavljaće ne samo logičan, nego čak i poželjan korak na putu političke normalizacije srpskog društva. Uostalom, jedan od izvora političke patologije koju je oko sebe širio Miloševićev režim predstavljao je i njegov oksimoronski karakter, koji je sprečavao prirodnu političku disperziju i omogućavao mu da prema potrebi (to jest, shodno interesu vlastitog samoodržanja) poseže za levom, desnom, nacionalističkom ili “mondijalističkom” politikom i parolama.

Ma koliko to bio težak korak, srpska politička scena mora konačno početi da sazreva i suoči se sa stvarnim pluralizmom koji podrazumeva da politički subjekti mogu imati veoma različite stavove po pitanju, recimo, Kosova, privatizacije, odnosa sa Crnom Gorom… a da pri tome uopšte ne moraju biti izdajnici, fašisti, miloševićevci i(li) NATO-plaćenici. Razumljiv je strah od tog pluralizma i odgovornosti koja iz njega proističe. To je poznati fenomen »bekstva od slobode«. Danas, kada smo konačno svi shvatili (istina, neko 87. neko 90-te, 92. 96. 99. ili 6. oktobra - ali to sad nije ni važno) koliko nam je zlo naneo Slobodan Milošević, ponovo smo postali jedinstveni. Svi smo za DOS i demokratiju. Svi volimo Srbiju i svet. I Koštunicu. I Dinkića. I Batića i Ljajića. Na žalost, ili sreću, nije tako. Prilično se razlikujemo, i dobro je za političko zdravlje nacije da te razlike što pre dobiju adekvatnu artikulaciju. Arhajski mit o jedinstvu, kao i fama o srpskoj neslozi, koja u najnovijoj obradi provejava iz brige za jedinstvo DOS-a, spadaju medju stvari čija bi destrukcija bila krupan demokratski i modernizacijski doprinos nove (DOS-ovske) vlasti.

Poseban problem jeste upravljanje i odlučivanje unutar tako složenog organizma kao što je DOS. Trenutno, ovaj proces se odvija mimo očiju javnosti, bez jasnih pravila i političke kontrole, što je već samo po sebi, i bez drugih rdjavih propratnih elemenata, dovoljno loše. Čak nezavisno od individualnih karaktera, ambicija i animoziteta, skupina od dvadesetak formalno ravnopravnih lidera na duži rok može opstati samo tako što će se ili stvarno afirmisati konsenzualni princip (uključujući pravo veta), sa predvidivim negativnim posledicama po efikasnost delovanja, ili tako što će se faktički prihvatiti da su neki (recimo, DS i DSS, odnosno, Djindjić i Koštunica) ipak malo “ravnopravniji” od ostalih. Sa stanovišta demokratizacije društva ni jedna od ovih opcija nije ni malo povoljna, a da i ne govorimo o tome da neinstitucionalna, gotovo mistična forma odlučivanja, kakva trenutno postoji u DOS-u, neodoljivo podseća na one zloglasne “koordinacije” iz (post)titovskog vremena, tj. svemoćna neformalna tela partijskih i državnih glavešina koji, zaokupljeni svojim spletkama i dvorskim intrigama, donose odluke o sudbinskim pitanjima, a onda te odluke samo obznane i legalizuju, provlačeći ih kroz političke simulakrume u vidu vlade i parlamenta. U taj arkanski svet javnost se pripušta samo u izuzetnim prilikama, obično onda kad nešto zaškipi u odnosima moćnih “koordinatora” i kada se uz pomoć doziranih i selektivno isturenih informacija javno mnjenje pokušava mobilisati u korist jedne od strana u sukobu, koji se vodi oko sasvim drugih, za javnost nepoznatih pitanja. (Možda nije zgoreg podsetiti da je, sredinom 80-tih, upravo iz jedne takve kadrovsko-političke kuhinje neupadljivi komunistički aparatčik po imenu Slobodan Milošević lansiran u političku orbitu.)            

I konačno, ono što najviše upada u oči i posebno golica medijsku pažnju jesu odnosi izmedju dva glavna lidera DOS-a. Prošavši kroz različite faze medusobnih odnosa, još od vremena zajedničkog delovanja u Demokratskoj stranci Dragoljuba Mićunovića, Koštunica i Djindjić su 2000-te konačno uspeli da prevazidju uzajamnu surevnjivost,  postanu okosnica opozicionog Pijemonta, i za kratko vreme do neprepoznatljivosti pospreme političku scenu, godinama oličenu u zloglasnom bermudskom trouglu srpske politike Milošević-Drašković-Šešelj. Pravilno procenivši snage, talente i trenutne adute, Koštunica je isturen prema javnosti, najzad kapitalizujući svoju političku doslednost i osvedočeno poštenje, a Djindjić se posvetio organizaciji, kampanji i kadrovima. Takva, u osnovi ispravna podela rada dovela je, medjutim, do jedne anomalije koja veoma lako može postati kobna ne samo po krhko DOS-ovsko jedinstvo, već i po budućnost postmiloševićevske Srbije. Koštunica je, naime, stekao enormnu javnu popularnost, a Djindjić, pak, takodje neproporcionalnu moć u domenu političke infrastrukture. Ukoliko u narednom periodu ne bude došlo do planske osmoze i bar približnog uravnotežavanja ove disproporcije, koja ne može a da uzajamno ne pothranjuje zavist i nepoverenje (drugim rečima, ukoliko Koštunica u najskorije vreme ne stekne razuman uticaj u centrima medijske, finansijske i policijske moći, a Djindjić ubrzo ne zadobije zasluženo priznanje i javnu legitimaciju),  neminovno će se javiti pokušaji nasilnog razrešenja ove neprirodne situacije u jednom ili drugom pravcu. Sudbina DOS-a, i ne samo njega, time bi, razume se,  bila zapečaćena.  Najzad, nezavisno od amplituda liderskog (ne)poverenja, DOS ne bi na duže vreme mogao podneti metodsku šizmu izmedju Koštutničinog “legalizma” i “revolucionarne revnosti” Djindjića i većine ostalih lidera DOS-a. Sukob ta dva pristupa, bez obzira na njihov uveliko iskonstruisani, “imidžistički” karakter, neprestano zbunjuje i sve ozbiljnije parališe DOS-ove akcije u  peridu nakon 5. oktobra.          

Zaključak               

DOS se, dakle, shodno unutrašnjoj logici svog postojanja, u relativno skoroj budućnosti mora raspasti, ali bi od suštinskog značaja bilo da se to dogodi sporazumno i mirno, u trenutku kada se zajednički proceni da je izvršio svoju istorijsku misiju.  DOS mora i treba da se raspadne - u tome su uglavnom saglasni svi akteri i analitičari - ali ne pre no što bude potpuno eliminisan Miloševićev politički uticaj a svakako ne pre decembarskih republičkih izbora. Zapravo, ukoliko je moguće sačuvati političku efikasnost i minimum funkcionalnog sklada, bilo bi poželjno da DOS potraje barem još godinu dana, do političkog dogovora sa Crnom Gorom i eventualno novih saveznih izbora.

No, ukoliko političke razlike, stranački interesi i liderske sujete počnu da pretežu i sapliću politički život, ukoliko, dakle, bude izgubljena DOS-ova politička funkcionalnost (a izgleda da se upravo to dešava) onda je,  po svoj prilici, kao i u lošem braku,  bolje da taj razvod bude sporazumno oglašen i ozvaničen što pre. Iako će »dosovska« javnost svakako biti razočarana, čini nam se da bi takav kraj srpske postmiloševićevske političke idile dugoročno ipak bio manje  zlo od stalnih unutrašnjih trvenja, rata saopštenjima punim otrovnih aluzija i loše prikrivene borbe za DOS-ov politički kapital - koji će se u medjuvremenu sve više kruniti. Zapravo, čini se da DOS u ovom trenutku još postoji ne zbog bilo kakvih »viših« političkih ciljeva, već samo zato što jedna interesna grupacija unutar njega (ona okupljena oko DS-a) procenjuje - ispravno - da joj, u ovom času, usled još uvek niskog rejtinga njenih lidera, razlaz nikako ne odgovara, a druga se (DSS), verovatno imajući pred očima sudbinu SPO-a, još ne usudjuje da preuzme teret odgovornosti za rušenje »opozicionog jedinstva«. Od tog jedinstva, medjutim, ostao je samo jedan ritualni plašt iskod koga se odvija bespoštedna borba za konačnu prevlast u DOS-u i u Srbiji.     

 Kada razmirice unutar DOS-a predju jednu kritičku tačku, njegov opstanak, štaviše, može postati kontraproduktivan u pogledu praktično svih motiva zbog kojih je ova politička grupacija i stvarana. Najvažniji medju njima bili su sprečavanje rastura opozicionih glasova usled neodgovarajućeg izbornog sistema i politička mobilizacija gradjana demonstriranjem postojanja snažne i jedinstvene alternative  Miloševićevoj vlasti. Izborni sistem je sada promenjen u proporcionalni (izborni cenzus od 5% jeste visok, ali ga bez problema mogu preći barem tri DOS-ovske grupacije), bauk zvani Milošević više ne kruži Srbijom, a narasli animoziteti unutar DOS-a stigli su do nivoa kada vrlo lako mogu, ako ne baš ozbiljno povećati šanse poraženih na septembarskim izborima, a ono svakako umnožiti broj razočaranih i izbornih apstinenata.  Da i ne govorimo o tome da politika, koja se u poslednje vreme svela na stav: »samo da nekako doguramo do decembarskih izbora i pokupimo mandate, a onda svako na svoju stranu«, ne predstavlja baš preterano privlačnu i mobilizatorsku izbornu platformu. Da zaključimo: dok bi »idealni« (septembarski) DOS itekako još mogao imati posla na srpskoj političkoj sceni, ovaj realni (novembarski) predstavlja karikaturu svog ranijeg lika i neku vrstu političke samohotke koja je, krećući se sve nekontrolisanije, počela već da ugrožava i vlastitu posadu. Za takvim DOS-om, kad god da se raspadne, ne treba žaliti. Uostalom, za razliku od prethodnih pokušaja udružene opozicije iz 1992 (DEPOS) i 1996 (koalicija »Zajedno«), DOS je svoju osnovnu misiju ispunio. Njegovim učinkom u nekim segmentima možemo biti nezadovoljni, ali treba priznati da, premda katkad može biti neprijatan, izbor koji ćemo svi uskoro morati da napravimo izmedju Koštunice, Djindjića, Obradovića, Svilanovića i ostalih DOS-ovih lidera svakako nije najgora stvar koja se Srbiji mogla dogoditi i kojoj smo se pre samo nekoliko meseci mogli nadati.  Naprotiv.                                  

Djordje Vukadinović

gl. i odg. urednik “Nove srpske političke misli”