|
Je
li
demokratija
stvarno
vladavina
vecine?
Iako
već
deset
godina
čekamo
da
postanemo
demokratsko
društvo
čini
se
da
sebi
još
nismo
razjasnili
glavni
pojam
o
kome
se
radi.
Šta
je
ta
demokratija?
Nije
bas
da
svi
pod
tim
misle
isto
i
da
je
problem
samo
u
tome
sto
jedni
rade
to
sto
govore,
a
drugi
ne.
Svako
zapravo
demokratiju
shvata
tako
da
se
njegova
politika
lako
prikazuje
kao
demokratska.
U
vladajućim
partijama
u
Srbiji
omiljena
je
definicija-prevod:
demokratija
je
vladavina
(većine)
naroda.
Tako
Ivica
Dačic
kaže
za
novu
saveznu
vladu
da,
iako
ona
ima
više
nego
dvotrećinsku
podršku
u
skupštini,
neki
za
nju
tvrde
da
nije
demokratska.
Osobina
ovog
shvatanja
je
da
bilo
kakva
politika,
ako
za
nju
glasa
većina,
treba
da
se
smatra
demokratskom
i
da
nikakvi
dalji
uslovi
nisu
potrebni.
Socijalisti
samo
kad
su
u
retkom
razgovoru
sa
opozicijom
koriste
ovaj
argument
većine.
Sami
preferiraju
da
pomoću
njih
bukvalno
vlada
narod.
Tako
se
vlade
od
kada
im
u
njihovom
izglasavanju
neko
drugi
pomaže
zovu
"vlade
narodnog
jedinstva"
bez
obzira
što
je
za
njih
obično
glasala
manjina
glasačkog
tela.
Možda
se
neko
jos
seća
kako
je
Radmila
Milentijević
kad
je
bila
ministar
informisanja
branila
svoj
sada
već
zaboravljeni
zakon
o
informisanju.
Ona
je
naime
išla
direktno
u
narod
i
u
opširnim
razgovorima
sa
narodom
usavršila
svoj
predlog
antimonopolskog
zakona
po
kome
su
sve
televizije
osim
RTS-a
trebale
da
se
vide
samo
na
četvrtini
teritorije
Srbije.
Naravno,
nije
joj
palo
na
pamet
da
je
taj
narod
već
glasao
za
neke
stranke
i
da
bi
možda
mogla
preko
njih
da
sazna
mišljenje
naroda.
Socijalisti
se
i
danas
ponašaju
kao
da
je
njihov
jedini
ustupak
od
'89-te
bio
višepartizam,
dok
je
cela
politika
pa
i
shvatanje
demokratije
preneseno
iz
prethodnog
perioda
koji
je
naravno
isto
bio
demokratski.
U
opticaju
je
ne
samo
medju
strankama
i
shvatanje
po
kome
je
demokratija
nesto
kao
opšta
pravda:
ako
ste
ozlojedjeni
bilo
na
sta
npr.
sto
vam
plata
kasni,
sto
se
vlast
bogati
itd.,
pitate:
je
li
to
demokratija?
Pararelno
s
tim
ide
i
mišljenje
da
demokratije
nema
nigde
i
da
to
nije
realan
ideal.
Ovo
shvatanje
je
rado
podržano
od
strane
vlasti
zato
sto
je
neodređeno
i
zato
što
opet
ne
ispostavlja
nikakve
ostvarive
zahteve
vlasti.
Vlast
obeća
"demokratizaciju",
što
bi
otprilike
trebalo
da
znači
da
se
vlast
trudi
i
zna
sta
narod
hoće,
ali
da,
kao
što
i
narod
zna,
opšta
pravda
nije
lako
ostvariva,
te
ne
treba
bog
zna
šta
očekivati.
Tako
demokratija,
kad
već
mora
da
se
pomene,
tavori
na
mestu
na
kome
je
nekad
stajao
komunizam:
neostvariv,
ali
lep.
Stvar
sa
demokratijom
stoji
nešto
drugačije:
izgleda
da
ne
bi
postojao
opšti
konsenzus
u
svetu
da
neko
društvo
treba
da
bude
demokratsko
i
da
će
se
najbolje
razvijati
kao
demokratsko,
ako
se
pod
taj
pojam
može
podvesti
sve,
a
pogotovu
nesto
nerealno.
Demokratija
nije
vladavina
vecine
nego
vladavina
pravila
koja
omogućavaju
konkurenciju
među
strankama
i
uticaj
realnosti
na
politiku.
Za
ilustraciju,
evo
jednog
pravila
čije
poštovanje
Srbija
još
nije
videla:
opozicioni
prvaci
imaju
pravo
da
se
živim
govorom
pojavljuju
u
informativnim
emisijama
onoliko
koliko
i
prvaci
vladajucih
stranaka,
novinari
bi
čak
trebali
da
ih
toliko
opsedaju
da
bi
to
uskoro
trebalo
da
im
postane
glavobolja
u
smislu
da
moraju
biti
mnogo
više
aktuelni
i
konzistentni
nego
što
su
sada.
Pored
toga,
osnovni
ton
javnosti
bi
trebalo
da
daju
novinari
i
stručnjaci
koji
bi
primetno
nezavisno
i
nepristrasnije
od
političara
pomagali
da
se
nerazumne
ili
nepravedne
odluke
manje
donose.
Štos
sa
ovako
shvaćenom
demokratijom
je
sto
se
ona
može
odmah
usvojiti,
nije
potrebna
nikakva
dugotrajna
i
mukotrpna
"demokratizacija".
Takođe,
zna
se
tačno
šta
treba
da
se
uradi,
ne
može
da
se
glumi
da
se
uradilo,
a
nije.
Možda
doduše
i
može.
Gledam
upravo
Studio
B
i
nisam
bas
primetio
primenu
ovih
pravila.
Na
vestima
u
7
čuo
sam
uživo:
Draskovića,
Krunića
i
Mihajlovića.
Ostale
nisam
čuo
uživo,
a
neke
ni
prepričano.
Ko
im
je
kriv
kad,
po
Draškovićevim
rečima,
"ne
postoje".
Ovo
pominjem,
zato
što
iako
poneko
izražava
sumnju
u
to
šta
je
danas
"opozicija"
u
Srbiji,
nisam
nigde
pročitao
da
bi
to
možda
trebalo
utvrditi
na
taj
način
da
se
pogleda
ko
poštuje
koja
pravila.
Srbiji
je
potrebna
demokratska
opozicija,
ali
možda
još
više
demokratska
javnost
koja
ne
bi
dozvolila
da
se
demokratska
pravila
krše,
ili
bi
se
barem
borila
protiv
njihovog
kršenja.
|
